U ekonomiji, recesija je kontrakcija poslovnog ciklusa kada opšti pad u privrednoj aktivnosti postoji. Dok makroekonomski pokazatelji kao što je BDP (bruto domaćeg proizvoda), potrošnja ulaganja, iskorišćenost kapaciteta, prihod domaćinstva, profiti poslovnih sistema, i inflacija opadaju, bankrotstva i stopa nezaposlenosti rastu. U Ujedinjenom Kraljevstvu, to je definisano kao negativni privredni rast za dva uzastopna kvartala. Recesija se generalno javlja kada dođe do široko rasprostranjenog pada u potrošnji (negativan šok potražnje). Ovo može biti izazvano različitim događajima, kao što su finansijska kriza, šok spoljne trgovine, šok negativnog snabdevanja, prasak privrednog mehura. Vlade obično reaguju na recesije tako što usvajaju ekspanzivne makroekonomske politike, kao što su povećano snabdevanje novca, povećani izdaci vlade i smanjeno oporezivanje.
Definicija
U članku Njujork tajmsa iz 1974. godine, komesar Biroa za statistiku rada, Džulijus Šiškin je predložio nekoliko praktičnih pravila za definisanje recesije, jedna od kojih je dve uzastopne kvartala BDP rasta. Vremenom su se druga praktična pravila zaboravila. Neki ekonomisti preferiraju definiciju- 1,5-2 posto rasta nezaposlenosti tokom 12 meseci. U Sjedinjenim Američkim Državama Komitet za datiranje poslovnih ciklusa Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja(NBER) se generalno smatra autoritetom za beleženje podataka recesije u Sjedinjenim Američkim Državama. NBER, privatna organizacija za privredna istraživanja, definiše privrednu recesiju kao „značajan pad u privrednoj aktivnosti koji je zahvatio celu privredu i koji je trajao vise od nekoliko meseci, obično vidljiv u stvarnom BDP-u, stvarnom prihodu, zaposlenju, industrijskoj proizvodnji, u veleprodajama i maloprodajama. " Gotovo bez izuzetaka, akademici, ekonomisti, kreatori politika, poslovanja se odnose na činjenicu da NBER određuje precizne podatke o početku i kraju recesije.
U Ujedinjenom Kraljevstvu, recesije su generalno definisane kao dva uzastopna kvartala negativnog privrednog rasta, kao što brojke tehnike QOQ, koje su prilagođene za svaku sezonu, određuju za stvarni BDP. Ista definicija se koristi za sve ostale države članice Evropske unije.
Svojstva
Recesija ima mnoga svojstva koja se istovremeno mogu pojaviti i uključuje pad komponentnih mera privredne aktivnosti (BDP) kao što je potrošnja, ulaganje, rashodi vlade, aktivnosti neto izvoza. Ove sadržinske mere odražavaju osnovne pokretače kao što su nivoi i veštine zapošljavanja, stopa štednje domaćinstava, odluke korporativnih ulaganja, kamatne stope, demografija i politike vlade. Ekonomista Ričard Ku je napisao da pod idealnim uslovima, privreda države treba da ima sektor domaćinstva kao neto štediše, a korporativni sektor kao neto pozajmljivači, uz budžet vlade koji je gotovo balansiran, a neto izvoz blizu nule. Kada ovi odnosi postanu neuravnoteženi, recesija se može razviti u okviru države ili stvoriti pritisak za recesiju u drugoj državi. Odgovori politike su često osmišljeni da vode privredu nazad ka idealnom stanju balansa. Na ozbiljnu (pad BDP-a za 10%) ili produženu (3 ili 4 godine) recesiju se gleda kao na privrednu depresiju iako neki tvrde da njihovi uzroci i rešenja mogu biti drugačiji. Kao neformalna stenografija, ekonomisti ponekad upućuju na različite oblike recesije kao što su recesije V oblika, U oblika, L oblika i W- oblika.
Tip recesije ili oblik
Tipovi i oblici recesije su različiti. U SAD-u, v-oblik ili kratke i oštra kontrakcije propraćena brzim i neprekidnim oporavkom se pojavio 1954.godine i 1990-91.godine; u oblik (produženi pad) 1974-75.godine i w-oblik ili dvostruki pad recesije 1949.godine i 1980-82.godine. Recesija Japana iz 1993-94.godine je bila u-oblika i njenih 8 od 9 kvartala kontrakcija 1997-99. godine može se opisati L oblikom. Koreja, Hong Kong i Jugoistočna Azija su doživele recesiju U oblika 1997-98 godine, iako osam uzastopnih kvartala pada Tajlanda bi trebalo da budu nazvane L oblikom.
Psihološki aspekti
Recesije imaju psihološke aspekte i aspekte poverenja. Na primer, ako preduzeća očekuju da se privredna aktivnost uspori, oni mogu da smanje nivoe zapošljavanja i da pre uštede novac, nego da ulože. Takva očekivanja mogu da stvore samo-osnažujuća silazna ciklična kretanja, uzrokujući ili pogoršavajući recesiju. Poverenje potrošača je jedna od mera koja se koristi da se proceni privredno mišljenje. Naziv „životinjski duh” je korišćen da se opišu psihološki faktori koji su osnovni za privredne aktivnosti. Ekonomista Robert Šiler je napisao da termin „...takođe se odnose i na osećaje uzajamnog poverenja, naš osećaj pravednosti u privrednim poslovanjima i naš osećaj za mere korupcije i zlu nameru. Kada životinjski duh opada, potrošači ne žele da troše, a preduzeća ne žele da stvaraju kapitalne izdatke ili da zapošljavaju ljude.
Recesija bilansa stanja
Visok stepen zaduženosti ili pucanja nekretnina ili mehura cena finansijske imovine može prouzrokovati ono što se zove „recesija stanja bilansa. Ovo se dešava kada veliki broj potrošača ili korporacija smanjuje dug uplaćivanjem(tj. štede) više nego što troše ili investiraju, što usporava ekonomiju. Termin bilans stanja potiče od računovodstvenog identiteta koji podrazumeva da imovina mora uvek biti jednaka zbiru obaveza plus kapitalu. Ako cene imovina padnu ispod vrednosti duga nastalog za vreme njihove kupovine, onda kapital mora biti negativan, što znači da je potrošač ili korporacija insolventan. Ekonomista Pol Krugman napisao je 2014. godine da najbolja radna hipoteza je da je finansijska kriza bila samo jedna manifestacija šireg problema prekomernog duga-to je takozvana „recesija bilansa stanja. Po Krugmanovom viđenju, takve krize zahtevaju strategije smanjenja duga kombinovane sa većim izdacima vlade da bi se neutralisala opadanja privatnog sektora prilikom plaćanja duga.
Na primer, ekonomista Ričard Ko pisao je da je Velika Japanska recesija koja je počela 1990. godine bila recesija bilansa stanja. Izazvana je kolapsom u zemlji i stalnim cenama, koji su uzrokovali da japanske firme imaju negativan kapital, što znači da su njihova sredstva bila manja od njihovih obaveza. Uprkos nultim kamatnim stopama i ekspanziji ponude novca za podsticanje zaduživanja, japanske kompanije su se odlučile za plaćanje dugova iz poslovnih zarada, umesto da se zadužuju kako bi investirale kao što obično firme rade. Korporativne investicije, ključna komponenta BDP-a, značajno su opale (22% BDP-a) u periodu od 1990. do njegovog najvećeg pada 2003. godine. Japanske firme su postale neto štediše nakon 1998, za razliku od zajmodavaca. Ko tvrdi da je masovni fiskalni podsticaj (zaduživanje i potrošnja od strane vlade) nadoknadio ovaj pad i omogućio Japanu da održi svoj nivo BDP-a. Po njegovom mišljenju, time je izbegnuta američka velika recesija, u kojoj je američki BDP pao za 46%. On je tvrdio da je monetarna politika bila neefikasna, zato što je tražnja za sredstvima bila ograničena dok su kompanije plaćale svoje obaveze. U recesiji bilansa stanja BDP se smanjuje za iznos otplate duga i nepozajmljenu individualnu štednju, ostavljajući za sobom podsticaj vlade kao primarni lek.
Krugman je tokom 2010. godine razmatrao koncept recesije bilansa stanja, složio se sa Koovom procenom situacije, smatrajući da bi održiva potrošnja deficita bila prikladna kada bi bila suočena sa recesijom bilansa stanja. Međutim, Krugman smatra da bi monetarna politika takođe mogla da utiče na štedno ponašanje, kao što bi inflacija ili kreditna obećanja buduće inflacije (generisanje negativnih realnih kamatnih stopa) podstakla smanjenje štednje. Drugim rečima, ljudi bi bili skloni potrošnji više nego štednji ako veruju da je inflacija na vidiku. U tehničkom smislu, Krugman tvrdi da je kriva štednje privatnog sektora elastična čak i tokom recesije bilansa stanja (reaguje na promene realnih kamatnih stopa) suprotstavljajući se Koovom stavu da je neelastična (ne reaguje na promene realnih kamatnih stopa).
U istraživanju recesije bilansa stanja iz 2012. godine navodi se da su tražnja i zaposlenost pod uticajem nivoa snage domaćinstva. Potrošnja i trajnih i potrošnih dobara opala je kako su domaćinstva prelazila sa nižeg na viši nivo sa padom vrednosti nekretnina tokom krize sa hipotekarnim kreditima. Dalje, smanjena potrošnja na višem nivou domaćinstva može dovesti do značajnog pada nivoa zaposlenosti. Stoga, politike koje smanjuju hipotekarne dugove ili nivoe domaćinstva mogu imati stimulativne efekte.
Zamka likvidnosti
Zamka likvidnosti je kenzijanska teorija da se može razviti situacija u kojoj kamatne stope dosežu blizu nule (politika nulte kamatne stope) ali ipak ne stimulišu ekonomiju. U teoriji, kamatne stope blizu nule treba da ohrabre firme i potrošače da pozajmljuju i troše. Međutim, ako se previše potrošača i firmi fokusira na štednju i vraćanje duga, a ne na potrošnju, niže kamatne stope manje utiču na investicije i potrošačko ponašanje, niže kamatne stope su kao „hodanje po žici”. Ekonomista Pol Krugman opisao je američku recesiju 2009. godine i izgubljenu deceniju u Japanu kao zamku likvidnosti. Jedan lek za zamku likvidnosti je ekspanzija ponude novca putem kvantitativnog popuštanja ili drugih tehnika u kojima se novac štampa kako bi se kupila imovina, stvarajući očekivanje inflacije što podstiče štediše da ponovo počnu trošiti novac. Vlada koja podstiče trošenje i merkantilistička politika za podsticanje izvoza i smanjenje izvoza su tehnike za podsticanje tražnje.On je u martu 2010. procenio da su i razvijene zemlje koje predstavljaju 70% svetskog BDP-a bile uhvaćene u zamku likvidnosti.
Paradoksi štednje i razduživanja
Ponašanje koje može biti optimalno za pojedinca (npr. više štednje tokom nepovoljnih finansijskih uslova) može biti štetno ukoliko previše ljudi sledi to isto ponašanje, jer je konačno potrošnja jedne osobe prihod neke druge osobe. Previše potrošača koji istovremeno pokušavaju da uštede (ili otplate dug) naziva se paradoks štednje i može izazvati ili produbiti recesiju. Ekonomista Himan Minski takođe opisuje paradoks razduživanja kroz finansijske institucije koje imaju previše leveridža (dug je mnogo veći od imovine) i ne mogu se razdužiti istovremeno bez značajnog pada vrednosti svojih sredstava.
Tokom aprila 2009. potpredsednica američke federalne rezerve Džanet Dželen razmatrala je ove paradokse: “Kada nas je ova ekonomska kriza pogodila, nedugo potom smo bili u recesiji. Recesija je zauzvrat produbila ekonomsku krizu kada je došlo do pada tražnje i zaposlenosti i gubitka finansijskih institucija. Zaista, mi smo bili u takvoj situaciji više od godinu dana, upravo zbog ove negativne povratne sprege. Proces razduživanja bilansa stanja se proširio na skoro svaki kutak ekonomije. Potrošači odustaju od kupovine, posebno trajnih dobara, kako bi uštedeli. Preduzeća odustaju od planiranih investicija i otpuštaju zaposlene kako bi sačuvali novac. I finansijske institucije smanjuju imovinu kako bi ojačale kapital i povećale šanse da se probiju kroz trenutnu oluju. Još jednom, Minski je shvatio dinamiku. On je pričao o paradoksu razduživanja, u kojem su mere predostrožnosti pametne za pojedince i firme i zaista neophodne za vraćanje ekonomije u normalno stanje, ipak uvećale nevolje ekonomije u celini.”
Pokazatelji
Potpuno pouzdani pokazatelji nisu poznati, ali se sledeći posmatraju kao mogući pokazatelji.
Kriva obrnutih prinosa,Grading Bonds on Inverted Curve By Michael Hudson model koji je razvio ekonomista Džonatan H. Rajt, koristi prinose na desetogodišnjim ili tromesečnim hartijama od vrednosti kao i stopu federalnih fondova. (March 2006). FEDs Working Paper No. 2006-7. Federalna banka rezervi Njujorških ekonomista razvila je još jedan model koji koristi samo desetogodišnji/tromesečni raspon. Međutim to nisu definitivni pokazatelji; Promene na 3 meseca u stopi nezaposlenosti i početna potraživanja nezaposlenosti.