Јован И. Радивојевић (Ириг, 2. септембар 1883 — Земун, 1946) био је српски и југословенски правник и политичар. Радивојевић је био народни посланик и девети бан Дунавске бановине."Правда", Београд 27. фебруар 1939.
Биографија Презивао се Радивојевић-Вачић. Био је син краљевског котарског пристава у Костајници. Матурирао је гимназију у Земуну, а студирао је права у Бечу и Загребу, где је и докторирао "сва права" маја 1891. године. Као студент у Бечу допринео је раду тамошњег српског академског друштва "Зора", чији је био члан Управе. На четрдесетогодишњицу рада друштва испевао је пригодну песму, "Зорину химну"."Босанска вила", Сарајево 1891.
Од младости је укључен у рад српске националне омладине. Био је блиско повезан са истомишљеницима Љубом Нешићем и Љубом Јовановићем из Београда. Бавио се политиком, као радикал, у Земуну и Руми, где је живео и радио. Венчао се јула 1894. године са Милесом Суботић из Панчева."Застава", Нови Сад 1894.
Као млад адвокат ступио је у адвокатску канцеларију сремског радикалског првака др Жарка Миладиновића. Пратио је свуда радикалске прваке Јашу Томића, др Ђуру Красојевића, Жарка Миладиновића и ступио у политички живот. За њега је важило да је био велики националиста, одличан говорник, "умно врло јак и трезвен политичар".Тоша Искруљев: "Распеће српског народа у Срему 1914. и Маџари...", 1936. Као омладинац изабран је у Централни одбор Српске радикалне странке (1906). Биран је за земунског посланика у епархијску скупштину и Црквено-народни сабор у више мандата. Биран је и за посланика у Хрватском сабору за Петрињски срез.
Бавио се политичким новинарством и превођењем. Уређивао је Миладиновићев лист "Радикал", затим "Садашњост" и био активни сарадник новосадске "Заставе". Издавао је 1906-1908. године политички лист "Народни гласник" у Земуну. Уредник је био др Миливоје Бабић такође земунски адвокат."Српски сион", Сремски Карловци 1906. Објавио је 1886. године у "Стражилову""Стражилово", Нови Сад 1886. превод приповетке "Загонетка о животу" и неке песме. Сарађује и у часопису "Јавор", "Босанској вили" и другима. Након Првог светског рата је дуго времена уређивао свој политички лист "Рад".
За шест проведених година на месту председника Водне задруге у Сремској Митровици, изградио је савски насип. Био је у Земуну председник Српске народне штедионице као задруге.
Од 1905. године је члан Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду. Био је 1932. године председник Месног одбора Јадранске страже у Руми. Активан је у одборима Сокола, Црвеног крста и другим патриотским организацијама.
За време Велеиздајничког процеса у Загребу налазио се под полицијском присмотром. За време Првог светског рата био је осуђен и интерниран пола године у Арад. По пуштању на слободу мобилисан је у аустроугарску војску. Био је међу сазивачима Збора Сремаца у Руми 24. новембра 1918. године и као делегат учествовао је на великој скупштини Војводине. Живео је након Првог светског рата у Шиду и два пута (1925. и 1927) је биран у илочком и шидском срезу за народног посланика на Пашићевој листи. Између 1924-1929. године он је делегат Срема у Главном одбору Народне радикалне странке. За време шестојануарског режима био је у опозицији.
Постављен је за деветог бана Дунавске бановине"Политика", 26. феб. 1939 (од 27. фебруара 1939. до 25. априла 1940). Током овог периода 25. септембра 1939. освећена је нова Банска палата у Новом Саду. Био је државни саветник и живео у Земуну. По избијању Другог светског рата, склонио се у Београд, где га је Гестапо ухапсио и одвео на Бањицу, као таоца. После рата вратио се у Земун.
Види још Дунавска бановина
Референце
Категорија:Рођени 1883. Категорија:Умрли 1946. Категорија:Ирижани Категорија:Банови Дунавске бановине Категорија:Бањички логораши Категорија:Политичари из Краљевине Југославије Категорија:Доктори правних наука