Крајња нужда представља институт којим се регулише питање сукоба и интереса правних добара у случају опасности, у корист правног добра које се заштићује повредом другог правног добра или интереса другог лица, физичког или правног, а које није криво за настанак опасности. Институт крајње нужде, попут нужне одбране и незнатне друштвене опасности је институт који негира постојање кривичног дела. Сви они припадају општим основама, односно онима који су законом изричито предвиђени, те се могу јавити код сваког кривичног дела и код сваког учиниоца. Из законске дефиниције произилази да је за постојање крајње нужде у сваком конкретном случају потребно кумулативно постојање одређених услова или претпоставки. Осим у кривичном законику Србије, одредба сличног садржаја постоји и у Кривичном законику Црне Горе, а постојала је и у кривичном законику Југославије.

Основни услови института крајње нужде Услови се могу поделити на основне услове који се односе на претећу опасност и услове који се односе на отклањање опасности. Управо су ти услови дати у члану 20. (раније 10.) кривичног законика РС и они су наизглед веома једноставни, али процена тих услова зависи од конкретних ситуација. Услови су: Није кривично дело оно које је учињено у крајњој нужди. Крајња нужда постоји кад је дело учињено ради тога да учинилац отклони од себе или другог истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити, а при томе учињено зло није веће од зла које је претило. Учинилац који је сам изазвао опасност али из нехата, или је прекорачио границе крајње нужде, може се блаже казнити, а ако је прекорачење учињено под олакшавајућим околностима - може се и ослободити од казне. Нема крајње нужде ако је учинилац био дужан да се изложи опасности.

Суштина и услови опасности Услов за постојање крајње нужде је постојање опасности. Опасност је стање, односно зло при коме је неко правно добро већ угрожено или се на основу постојећих околности може основано претпоставити да непосредно може доћи до повреде неког правног добра. Дакле, учинилац треба да процени ситуацију по објективним критеријумима за препознавање стварне опасности. У теорији кривичног права (али и у филозофској литератури) постоје различита схватања опасности. Доминирају две концепције. Једна уопште не прихвата појаву опасности у реалности, док је друга сасвим супротна и сматра опасност реалном категоријом свакодневног живота. Опасности има више врста и готово је немогуће унапред одредити на који начин се она могу манифестовати у свакодневним животним ситуацијама. Постојање опасности процењује се према објективним критеријумима у сваком конкретном случају. Кључни проблем су мерила на основу којих треба оцењивати карактер опасности. И у вези са овим постоје две доминантне концепције. Према првој, узимају се у обзир само објективни критеријуми стручњака, без уважавања процене просечног човека какав год да био карактер опасности. И друга концепција уважава објективе критеријуме пре свега, али и субјективно мерило и то просечних људи у уобичајеним животним околностима и ситуацијама. Ово становиште је сасвим прихватљиво у кривичном праву Србије. Тако на пример, ако учинилац управља возилом на јавном путу, и креће се у складу са одредбама Закона о основама безбедности саобраћаја, те због изненадне препреке – опасности коју није сам изазвао, нагло скрене и притом повреди или усмрти друго лице, у принципу би се радило о крајњој нужди. Наиме, посматра се да ли би човек просечних способности у датој ситуацији могао да уради нешто друго, те нанесе мање зло од почињеног. Такође се узима у обзир и колико је лица било у возилу. Уколико их је било више од повређених или убијених крај пута, почињено је мање зло, али уколико је возач био рецимо сам, онда је почињено веће зло.

Извори опасности Извори опасности могу бити веома различити и могу да потичу од природних непогода као што су пожар, поплава или земљотрес или да их несмотрено изазову људи. Опасност коју је створио човек у случају крајње нужде се разликује од напада код института нужне одбране. Овде људска делатност није имала за циљ да изазове опасност по неко правно добро другог лица, нити је било свести о томе код лица које је опасност изазвало. Овде се заправо ради о различитим случајевима несмотрености, несавесности или непажње. Опасност могу да изазову и животиње. Очекује се да учинилац делује на сам извор опасности и да га отклони и при томе може да повреди правно добро других лица која немају везе са настанком опасности. У овом случају постоји нужна помоћ.

Време деловања Као и код нужне одбране, један од услова за постојање крајње нужде је истовременост опасности и предузимање радње од учиниоца ради њеног отклањања. Обично се узима да је истовременост садашњост; време од када је опасност настала па све до њеног завршетка. Међутим, у извесним ситуацијама, није сврсисходно да учинилац чека да му нека елементарна непогода уништи правно добро, већ мора да делује превентивно. Зато је одређивање времена као елемента крајње нужде веома важно и сачињене су разне концепције. Већина теоретичара сматра да услов истовремености треба тумачити нешто шире, односно другачије него код института нужне одбране, зато што је по начину настанка и развоја, извор опасности код крајње нужде неочекиван у погледу правог тренутка када ће она угрозити учиниоца.

Степен опасности Очигледно је нужан услов степен опасности, иако се он одредбом члана 20 не предвиђа. Јасно је да било какво, а поготово незнатно угрожавање, не може представљати ону опасност која би оправдала крајњу нужду. Узима се у обзир опасност која за последицу може да има веће или ненадокнадиве штете.

Опасност не сме бити скривљена По мишљењу неких теоретичара елемент скривљености се сматра битним условом, али има и оних који сматрају да тај услов није релевантан. Ова мишљења су подељена у теорији кривичног права, како старијој, тако и савременој. У кривичноправној теорији која је заступљена у Србији, владајуће је становиште да је нескривљеност један од услова за постојање крајње нужде. Опасност је нескривљена ако је случајно наступила, што значи да лице које се нашло у опасности не сноси одговорност за њу. Уколико управо то лице изазове опасност по неко своје правно добро са умишљајем или чак из нехата, не може да се позива да је поступило у стању крајње нужде и одговараће за повреду туђег правног добра током отклањања опасности. Међутим, постоји и изазвана, али нескривљена опасност која оправдава крајњу нужду. То је становиште које заступа и Др Драгољуб Атанацковић, које између осталог говори да сама чињеница да је неко свесно предузео радње које су довеле до опасности, не значи истовремено и да је био дужан да предвиди све последице које могу да наступе. Зато би учиниоца требало теретити само за оне последице које је могао да предвиди. У прилог овом ставу је и догађај који се десио 1994. године у време санкција и ратних збивања. Учинилац је палио коров не претпостављајући да је његов сусед у пласту сена крио пластичне канте са нафтом, као залихе. Када је ватра захватила сено, учинилац је најпре покушао да је угаси, али када није успео, откотрљао је упаљене кантице ка кући комшије, како би спасио своју сопствену. Ово се вреднује као крајња нужда, а лице које је ставило нафту у пласт сена је допринело настанку опасности.

Усмереност опасности За нека кривична законодавства битан је карактер правног добра које може бити подобно за постојање овог института и разлике око тога у законодавствима разних држава веома су значајне. У кривичном законодавству Србије нема неког посебног значаја осим кроз упоређивање добара која се угрожавају и која се при отклањању опасности повређују. Преко овог института могу се штитити права и слободе, лични и телесни интегритет као и имовина, при чему су сви облици имовине изједначени по уставу. Дакле, могу се штитити сва правна добра и интереси који су загарантовани правом. Редослед ипак постоји и на првом месту је живот човека, односно његово здравље и уз то полна слобода, те морал. Ово се разликује од ранијих решења када је крајња нужда дозвољавана само у случају напада на живот и тело. У Кривичном законику Краљевине Југославије из 1929. године у члану 25. наведена добра која се овим статутом могу заштити су: живот, тело, слобода, част, имовина, али и свако друго добро.

Услови за отклањање опасности Другу групу услова за постојање крајње нужде су они приликом отклањања опасности. Свака делатност учиниоца чији је циљ заштита правног добра коме прети опасност представља отклањање опасности. Такве делатности нису кривично дело, осим ако је дошло до прекорачења граница крајње нужде. Животне ситуације код кривичног дела извршеног у крајњој нужди су бројне и неисцрпне, а схватања о овом услову веома су различита. Мишљење Др Милоша Бабића је да кривично право не одобрава излаз из било какве ситуације крајње нужде, само онда када је немогуће отклонити опасност на други начин (нпр. бекством или позивањем у помоћ). Суд наиме треба да стекне управо такво уверење, што представља фактичко питање. Ако се ипак утврди да се проузрокована опасност могла отклонити на неки други начин, а учинилац је погрешно сматрао да он не постоји, ради се о путативној или уображеној крајњој нужди.

Неопходност отклањања опасности