Хипербарична медицина је специфична медицинска дисциплина која проучава и у пракси примењује повољне терапијске ефекте кисеоника под повишеним притиском и атмосфере повишеног притиска уопште.. 2004.
Хипербарична медицина се заснива на природном леку: чистом (100%) медицинском кисеонику који се примењује под увећаним или хипербаричним притиском, (већем од атмосферског који на површини мора износи 1 бар) у тзв. хипербаричним коморама.
Ова релативно млада грана медицине настала је након издвајања из подводне или поморске медицине. И поред основне улоге у збрињавању ронилаца и кесонских радника њена метода хипербаричне оксигенотерапије, све више заузимала је значајно место у скоро свим гранама медицине. Тако је примена хипербаричне оксигенације, било као главне или додатне терапија, постала неопходна у медицинским и другим случајевима где је било из којих разлога дошло до дефицита у транспорту кисеоника у организму.National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington: National Academy of Science; 1966.
Желећи да укаже на изузетан значај примене хипербаричне медицине у свакодневној пракси, на првом међународном конгресу из области клиничке примене ХБО одржаном у Амстердаму септембра 1963. Године, др Ј. Х. Јакобсон из болнице Маунт Синај, своје излагање започео је речима: Примена кисеоника под повишеним притиском вишим од атмосферског притиска представља напредак који се по значају може поредити са открићем трансфузије крви и антибиотика.Živković M., Kanjuh Ž, Bakočević P, Hyperbaric and underwater medicine; . (Serbian)'''
Развој хипербаричне медицине у свету Први пут у историји медицине са применом гаса под притиском у лечењу медицинских поремећаја, започео је британски свештеник Хансху () који је, иако без научних и медицинских знања, 1662. године конструисао, претечу данашње барокоморе „домицилиум“.. Dublin, Dancer, 1664. Неку врсту „собе“, са вентилима за контролу протока ваздуха, која је коришћена за стварање хипербаричних и хипобаричних услова. Како је у том периоду, ваздух у затвореној коморни под притиском називан „домицилијум“ (), по њему је прва барокомора добила име. Без јасних доказа, Хенсху је изнео претпоставке да се акутни поремећаји и хроничне болести свих врста, а највише поремећаји дисања и варења, у организму човека могу отклонити променама у атмосфери, тј. смањењем или повећањем притиска гаса. Поједностављени принцип употребе Хансху је засновао на претпоставци да акутна стања позитивно реагују на повишеном, а хронична на смањеном атмосферском притиску.
Француски научник Антоан Лавоазје (1743—1794), открио је у 18. веку да се гасови приликом дисања размењују у плућима. И да се удахнути кисеоник у њима замењује са угљен-диоксидом, док се азот избацује из плућа у непромењеном облику..
После проналаска кисеоника први пут је постављена сумња да је могуће и његово штетно дејство на организам човека. Ту сумњу потврдио је Џозеф Пристли 1772. који је по откривању токсичних особина кисеоника, започео са експериментима на животињама а касније и на људима у барокоморама.
-{Beddos}- и -{Watt}- 1799. описали су промене на плућима мачића које су експериментално излагани, ваздуху са 80% кисеоника.
Све до 1830, влада затишје у овој области медицине, да би се следећих година десиле велике промене у развоју хипербаричне медицине. Године 1837, Праваз је саградио велику хипербаричну комору и користио је за лечење разних болести. Комора је најчешће примењивана за лечење плућних болести, укључујући туберкулозу, ларингитис, трахеитис и велики кашаљ, као и наизглед неповезаних болести као што су глувоћа, колера, рахитис и запаљење вежњаче.
Године 1845, Тригер је први описао симптоме, који су се јављали у рудара, за које је касније утврђено да су изазвани декомпресионим поремећајима. Ваздух под притиском, чија „снага“ се користила да спречи продор воде у кесон, имала је последице по здравље рудара. Они су се по изласку из кесона жалили на болове и грчеве у мишићима. Током 1854, Пол М. и Вателе М. први су објавили да је хитна декомпресија у барокомори неопходна да се спречи појава ових симптома, и предложили примену рекомпресије за њихово уклањање.. .
Прва хипербарична комора на северноамеричком континенту изграђена је 1860. у Осхау, Онтарио у Канади. Прву барокомору у Сједињеним Државама саградио је Корнинг годину дана касније у Њујорку са намером да лечи „неуролошке и сродне поремећаје“.
Након што су САД започеле развој метода хипербаричне медицине, хипербаричне коморе постају доступне за лечење и у готово свим већим европским градовима. Француски хирург Фонтен () пројектовао је покретну барокомору, чији се рад заснивао на повећању притиска ваздуха у комори специјалним мехом. Тим поступком Фонтен је повећавао количину раствореног кисеоника у крви болесника за време давања азот-оксидула као анестетика. Овом методом спречавао је пад нивоа кисеоника у крви, што се често догађало, током хируршких захвата у дубокој анестезији.
У овој комори обављено је седам операција у року од 3 месеца. Успех је био велики и ова метода лечења се све више примењивала, али нажалост Фонтен је доживео несрећу у барокомори која за последицу имала његовом смрт. Тако је Фонтен постао први лекар који је дао свој живот за развој хипербаричне медицине.
Вилијамс, у британском Медицинском часопису још далеке 1885, објавио је коментар, који је и данас актуелан и наводи се у многим публикацијама да укаже на неравномеран развој ове гране медицини и у 21 веку. Канингем је 1900. приметио различитост промена у здравственом стању болесника који болују од исте врсте срчаносудовних болести, у зависности од надморске висине на којој живе. Он је то повезао са променама у атмосфери и донео закључак да је узрок повишени атмосферски притисак ваздуха. На основу ових сазнања Канингем је конструисао ваљкасту комору величине 3х27 -{m}- и исту користио за лечење болести срца, хипертензије, реуматске грознице, шећерну болест и многих других болести. Године 1928, у Кливленду, г-дин Тимкин, захвалан пацијент који је боловао од уремије и чије стање се побољшало после примене хипербаричне терапије, конструисао је за Канингема огромну високу, у пречнику, хипербаричну болницу која је имала изгледа челичне сфере.:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30. Сваки спрат ове болнице имао је 12 собе са свим садржајима доброг хотела. У овим условима лечени су болесници који су боловали од хипертензије, шећерне болести, сифилиса све до 1930, када је локално медицинско друштво затворило хипербаричну болницу због недостатка научних доказа за лечење у њој. Др Канингем је више пута тражио од Бироа за Истраживање Америчке медицинске асоцијације (АМА) да документује своје тврдње о ефикасности хипербаричне медицине али нажалост примена ове коморе се није дуго одржала јер медицински ауторитети тог времена нису имали разумевања за овај метод лечења. мини|центар|518п|<center>Прву хипербаричну болницу високу и широку, 1928. за потребе др Канингема изградио је у Кливленду захвални болесник. Дрегер, који је у 1917. осмислио систем за лечење ронилачких несрећа, први је схватио потенцијалне предности коришћења кисеоника под притиском за лечење декомпресионе болести. Из неког непознатог разлога, Дрегеров систем никада није ушао у производњу.
мини|Монитор кисеоника за хипербаричне коморе МИНОС. Монитори кисеоника и угљен-диоксида први пут су развијени 1968. године и надгледали су атмосферске услове у ронилачким стаништима, возилима и коморама под притиском.
За почетак савремене хипербаричне медицине узима се 1937. година, када су Бенке и Шеив почели да користе хипербаричну комору за лечење декомпресионе болести ронилаца.
Од 1955. Черчил и Давидсон користе хипербаричну оксигенацију и за лечење других болести и рана које су настале код оболелих од карцинома као последица радиоптерапије .
Берм је, у Холандији 1956. у хипербаричној комори извео прву операцију на срцу, а исте године у Европи почела је све учесталија примена хипербаричног кисеоника у медицинској пракси. У Амстердаму 1956, Берм је поднео извештај да примена хипербаричног кисеоник (ХБО) као помоћног средства, даје добре резултате у срчаноплућној хирургији, посебно ако се применин у лечењу конгениталних (урођених) аномалија, као што су тетралогија Фалот, транспозиција великих крвних судова или стеноза плућне артерије.. .
Колега Берма -{W. H. Brummelkamp}-, који је такође интересовао за хипербаричну медицину, открио је 1959. (и касније 1961. објавио), да хипербарична терапија инхибира анаеробне инфекције.. .
У међувремену Брем, кога често називају оцем савремене хипербаричне медицине, објавио је чланак под називом „Живот без крви“, у коме је навео да је код фатално анемичних свиња, које је третирао хипербаричним кисеоником постигао врло добре резултате опоравка.
У 1962, Смит и Шарп објавили су прве резултате о успешној примени хипербаричне терапије у лечењу тровања угљен-моноксидом. што је допринело „продору“ хипербаричне терапије у све већи број области савремене медицине тога доба.
У последњим деценијама 20. века многобројни „хипербаричари“ уочили су да терапија кисеоником даје врло добре резултате у лечењу рана, као и оштећења коже након акутних термичких опекотине, које у присуству кисеоника брже зарастају. Ове студије као и бројна друга искуства у примени ХБОТ, пратили су бројни конгреси, научни скупови и бројне демонстрације излечених пацијената, на којима је зачета идеја о оснивању међународних удружења за хипербаричну медицину. Kensington MD, Undersea and Hyperbaric Medical Society,
Развој хипербаричне медицине у бившој Југославији и Србији мини|др Страцимир Гошовић након Другог светског рата у Институту за поморску медицину ратне морнарице ЈНА у Сплиту 1969. уводи примену хипербаричне медицине На простору средњег Балкана прва ронилачка школа основане је 1927. у Тивту. Прва хипербарична комора у Краљевини Југославији инсталирана је 1933, али нажалост због бројних техничких потешкоћа до почетка рата није пуштена у рад.
На простору бивше СР Југославије након Другог светског рата у Институту за поморску медицину ратне морнарице ЈНА у Сплиту 1969. почиње са радом већа рекомпресиона комора, у којој др Страцимир Гошовић 1970. почиње редовну примену хипербаричног кисеоника у клиничке сврхе. На иницијативу др С Гошовића, 1976. у наставни програм ВМА уводи се и специјализација из поморске или подводне и хипербаричне медицине, а на иницијативу др Рудија Дебјађија специјализација из ваздухопловне медицине.
У Београду је 1974. године при КБЦ Земун основан први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве, да би на његову иницијативу 1994. Београд добио при Институту за ортопедско-хируршке болести Бањица, први Центар за хипербаричну медицину (данас Специјална болница за хипербаричну медицину). Те године почиње и отварање већег броја приватних специјалистичких ординација за хипербаричну медицину углавном у Београду и на северу Србије.
Крајем 2008. године у Нишу је почела са радом прва специјалистичка ординација за хипербаричну медицину на југу Србије на 130 година организованог здравства у овом граду.
На Институту за медицинску физиологију Медицинског факултета Универзитета у Београду 2008. године инсталиране су експерименталне хипербаричне коморе за научна истраживања и наставну делатност у области хипербаричне медицине.
Септембра 2012. у Србији су организована три конгреса из области баромедицине, подводне медицине и роњења. ECHM-а европског комитета за хипербаричну медицину, EUBS-а Европског друштва за хипербаричну и подводну медицину, DAN-а ронилачке организације која се бави сигурности у роњењу.38.Kongres o hiperbaričnoj medicini, Beograd,
До краја 2012. у Србији је основан већи број центара за хипербаричну медицину у Нишу, Врњачкој Бањи, Гамзиградској Бањи, Пожаревцу, Београду, Сремској Митровици, Новом Саду и Суботици.
Хипербарична медицина могућности и дилеме