thumb|Света алијанса 1840:
Света алијанса (, , Svyashchennyy soyuz; назива се и Велика алијанса) организација је коју су основале силе побједнице у рату против Наполеона у години свог тријумфа. Идеолошка основа организације била је борба против бонапартизма и револуције, а изложена је у Манифесту. Водећу улогу у Светој алијанси имале су Аустрија и Русија. Настала је после коначног пораза Наполеона по налогу руског цара Александра I и потписана у Паризу 26. септембра 1815. године.Holy Alliance, Catholic Encyclopedia Алијанса је имала за циљ да обузда либерализам и секуларизам у Европи након разорних Француских револуционарних ратова и Наполеонових ратова, и у томе је номинално успевала све до Кримског рата. Ото фон Бизмарк је успео да поново уједини Свету алијансу након уједињења Немачке 1871. године, али је савез поново посустао 1880-их због аустријског и руског сукоба интереса над распадом Отоманског царства.
Оснивачки акт
Као почетак идеје о оснивању једне организације која би имала задатак да се брине за свјетски мир узима се савезнички уговор против Наполеона између Русије, Аустрије, Пруске и Велике Британије у Шомону 1. марта 1814. године. После тога слиједи приједлог цара Александра I у форми Манифеста, са чиме су се сложили аустријски цар и пруски краљ. Потпис овог Манифеста дошао је у вријеме Другог париског мира, 26. септембра чиме је било и фактички завршено стварање Свете алијансе. Велика Британија није жељела да се формално обавезује потписом, али је њен престолонасљедник Принц од Велса упутио једно лично писмо у коме је подржао идеје савеза. Савезу се се убрзо придружили и остали европски владари.
Манифест је у себи садржавао доста фраза о заштити хришћанске религије, о подршци хришћанских владара једних другима, о обавези поданика да поштују успостављени ред, али је у себи садржавао и двије чињенице, можда за то доба скривене. Прва, да је сам разлог оснивања савеза гушење сваког могућег револуционарног покрета у Европи, а друга чињеница, такође увијена у редове текста, била је искључивање отоманског владара из Свете алијансе. То је заправо представљало потребу да се Источно питање не затвори за Русију и Аустрију.
Наводно, савез је формиран да би се усађивало божанско право краљева и хришћанске вредности у европски политички живот, како их је следио Александар I под утицајем своје духовне саветнице баронице Барбаре фон Криденер. Документ је написао цар, а уредили су га Јоанис Каподистријас и Александру Стурдза. Према уговору, европски владари би се сложили да управљају као „огранци“ хришћанске заједнице и нуде узајамну службу. У првом нацрту цар Александар I позивао се на мистицизам кроз предложено уједињено хришћанско царство које су друге монархије сматрале узнемирујућим. Након ревизије, прагматичнију верзију савеза усвојиле су Русија, Пруска и Аустрија. Документ је француски дипломата Доминик-Жорж-Фредерик Дифур де Прат назвао „апокалипсом дипломатије“.
Споразум је испрва био тајна, и либерали су изражавали неповерење, иако је либерализам био ефективно обуздаван у овој политичкој култури све до револуција 1848. године..
Око три месеца након Завршног акта Бечког конгреса, монарси католичке (Аустрија), протестантске (Пруске) и православне (Русија) конфесије обећали су да ће деловати на основу „правде, љубави и мира“, у унутрашњим и спољним пословима, за „учвршћивање људских институција и отклањање њихових несавршености“.
Алијансу су убрзо одбацили Уједињено Краљевство (иако је Џорџ IV изјавио пристанак у својству краља Хановера), Папске Државе и Османско царство. Лорд Каслри, британски министар спољних послова, назвао је то „комадом узвишеног мистицизма и бесмислица“.. Ипак, Британија је учествовала на Концерту Европе.
Организација
У пракси, аустријски државни канцелар и министар спољних послова, принц Клеменс фон Метерних, учинио ју је бастионом против демократије, револуције и секуларизма. Алијанса је такође омогућила координацију гушења пољских напора да обнове независну државу, од стране Аустрије у Краљевини Галиција и Лодкмерија, од стране Русије у Конгресној Пољској и Пруске у Великом војводству Позен и у Западној Пруској. Монарси у Алијанси су користили споразум да сузбију револуционарни утицај (нарочито Француске револуције) од продора у њихове сопствене нације.
thumb|Карикатура Веронског конгреса, 1822. године Алијанса се обично повезује са каснијим четвороструким и петоструким савезима, који су укључивали Уједињено Краљевство и (од 1818. године) Француску са циљем одржавања европског мировног споразума и равнотеже снага на Концерту Европе закљученом на Бечком конгресу. Дана 29. септембра 1818. године, Александар, цар Франц II од Аустрије и пруски краљ Фридрих Вилијам III састали су се са војводом од Велингтона, виконтом Каслријем и војводом де Ришељеом на Конгресу у Екс ла Шапелу да захтевају строге мере против универзитетских „демагога“, што је било реализовано у Карлсбадским уредбама наредне године. На Конгресу у Тропау 1820. и следећем Конгресу у Лајбаху 1821. године, Метерних је покушао да усклади своје савезнике у гушењу побуне карбонара против краља Фердинанда I од Две Сицилије. Петострука алијанса се последњи пут састала на Конгресу у Верони 1822. да би саветовала против Грчке револуције и да би разрешила Француску инвазију на Шпанију.
Последњи састанци су открили растући антагонизам између Британије и Француске, посебно по питању уједињења Италије, права на самоопредељење и источног питања. Конвенционално се сматра да је Алијанса престала да постоји Александровом смрћу 1825. Француска је на крају отишла својим путем након Јулске револуције 1830, остављајући језгро Аустрије, Пруске и Русије као централно-источноевропски блок који се поново окупио у сузбијању Револуција 1848. Аустро-руски савез се коначно распао у Кримском рату. Иако је Русија помогла да се угуши Мађарска револуција 1848, Аустрија није предузела ништа да подржи свог савезника, прогласила се неутралном, те је чак окупирала влашке и молдавске земље на Дунаву након повлачења Русије 1854. Након тога, Аустрија је остала изолована, што је допринело губитку њене водеће улоге у немачким државама. То је кулминирало њеним поразом током Аустро-пруског рата 1866. године.
Противречности великих сила
Противречности су се јавиле, као одраз различитих замисли аустријског канцелара Метерниха и руског цара Александра, у питањима будућег дјеловања Свете алијансе. Наиме, руска замисао била је да се по питању промјене режима у Европи створи што шира коалиција која би уврстила и саму Француску, док је аустријска замисао била да се одржи постојеће стање које је искључивало Француску.
Прве несугласице
Несугласице међу чланицама су се појавиле још у почетку тј. у вријеме потписивања мира у Паризу. Наиме, Пруска је жељела да задржи окупиране дијелове сјевероисточне Француске, Алзас и Лорену, као и да повећа ратну одштету. Али, руски цар Александар I стаје на страну Француске и настоји да сачува ове двије области у њеном оквиру, као и да утиче да висина одштете буде 700 милиона франака са роком отплате од пет година, што ће, чак и прије рока, бити исплаћено.
Конгреси Свете алијансе
Први конгрес Свете алијансе одржан је у Ахену, октобра 1818. године и на њему Александар I успијева да у савез уведе и Француску, која је успјела да отплати ратну одштету.
Идући конгреси Алијансе избациће на видјело несугласице међу чланицама. У Тропау 1820. године, Љубљани 1821. године и Верони 1822. године. су одржани остали конгреси, а разлози су били револуционарна збивања у Италији и Шпанији.
Распад
Друга два догађаја показаће дубоке супротности између сила чланица Свете алијансе, након чега ће и стварно доћи до распада организације.
Први је био широки покрет за самосталност шпанских колонија у Латинској Америци. Када је борба почела, идеју да Света алијанса интервенише онемогућила је Велика Британија и до интервенције није дошло.
Други догађај који је још више показао различитост интереса био је устанак грчког народа за ослобођење од Османског царства. У овом случају су супротности биле толике да се већ у овом периоду организација Свеле алијансе и стварно распада.
Коначни ударац, који је и коначно брише са међународне позорнице, била је јулска револуција у Француској 1830. године.
Види још Наполеон Бонапарта Источно питање
Референце
Литература
.
Bell, David A. The first total war: Napoleon's Europe and the birth of warfare as we know it (Houghton Mifflin Harcourt, 2014). , a major French study Black, Jeremy. British Foreign Policy in an Age of Revolutions, 1783–93 (1994)
; on Britain ; on Britain
, comprehensive global coverage by experts pp. 173–94 Dupuy, Trevor N. and Dupuy, R. Ernest. The Harper Encyclopedia of Military History (2nd ed. 1970) pp. 678–93
Forrest, Alan. "French Revolutionary Wars (1792–1802)" in Gordon Martel, ed. The Encyclopedia of War (2012).
Forrest, Alan. Napoleon's Men: The Soldiers of the Revolution and Empire (2002) Fremont-Barnes, Gregory. The French Revolutionary Wars (Essential Histories) (2013) Fremont-Barnes, Gregory, ed. The Encyclopedia of the French Revolutionary and Napoleonic Wars: A Political, Social, and Military History (3 vol. 2006)
Knight, Roger. Britain Against Napoleon: The Organisation of Victory, 1793–1815 (2013) Lavery, Brian. Nelson's Navy, Revised and Updated: The Ships, Men, and Organization, 1793–1815 (2nd ed. 2012) . Lynn, John A. The Bayonets of the Republic: Motivation And Tactics in the Army of Revolutionary France, 1791–94 (1984) Roberts, Andrew. Napoleon (2014), a major biography Rodger, A.B. The War of the Second Coalition: 1798 to 1801, a strategic commentary (1964)
; advanced diplomatic history; pp. 100–230 Schneid, Frederick C.: The French Revolutionary and Napoleonic Wars, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011. Retrieved 29 June 2011.
. This source references:
Спољашње везе
The Holy Alliance Treaty text
Категорија:Војни савези Категорија:Последице Наполеонових ратова Категорија:Војни савези Аустрије Категорија:Војни савези Пруске Категорија:Војни савези Русије Категорија:Пруска у 1815. Категорија:Руска Империја у 1815. Категорија:Аустријско царство у 1815.