Глобализација је појам који се користи за описивање промена у друштвима, култури и светској економији које доводе до драматичног пораста међународне размене (у трговини, култури, људима, идејама и сл). Глобализација се често посматра искључиво са гледишта економије и тада се у први план ставља њен учинак на либерализацију трговине, односно развој слободне трговине. Упркос томе, глобализација обухвата много шире аспекте друштва.
Између 1910. и 1950. године, серија политичких и економских ломова драматично је умањила значај међународних трговинских токова. Тачније, почетком Првог светског и све до краја Другог светског рата, када су основане међународне економске институције, попут Међународног монетарног фонда (ММФ), глобализацијски трендови били су обрнути. У послератном периоду, уз подршку међународних институција, трговина се опет драстично развила. Током седамдесетих година XX века, почели су да се осећају како позитивни тако и упозоравајући ефекти глобализације.
Термин глобализација је први пут употребио професор амерички економиста (пореклом Немац) Теодор Левит са Харвардске школе за бизнис 1983. године, како би описао финансијско тржиште. Након тога је термин био проширен на деловање мултинационалних компанија. ММФ дефинише глобализацију као „растућу међусобну економску зависност свих светских земаља, коју је створило повећање и разноврсност броја међународних трансакција робе и услуга, као и размена капитала, те убрзана и генерализована технолошка размена”.
Значења глобализације
Глобализација може да значи: Стварање глобалног села — зближавање различитих делова света, са могућностима за већи проток и размену појединаца и идеја, узајамно разумевање и пријатељство међу становницима света, као и стварање глобалне цивилизације. Канадски социолог Маршал МакЛухан је почетком шездесетих година двадесетог века спомињао глобално село у коме ће захваљујући медијима Марконијева ера заменити Гутенбергову. Економска глобализација — која има четири облика, а то су проток добара и услуга, слободна трговина, проток људи миграција, проток капитала и технологија. Последице економске глобализације су појачане привредне везе и опште повезивање и јачање привредних субјеката, те ерозија националних суверенитета у економској сфери. ММФ дефинише глобализацију као „стално растућу економску међузависност држава кроз повећање обима међудржавног промета добара и услуга, слободнијег протока капитала, и све бржег и ширег распростирања нових технологија“. Светска банка дефинише глобализацију као „слободу и могућност појединаца и корпорација да успоставе међународне послове са лицима из других земаља“. На пољу софтвера, глобализација је технички термин који комбинује развојне процесе на интернационализацији и локализацији софтвера. У менаџменту, глобализација је маркетиншки појам који означава раст и ширење међународног тржишта добара. На пример продаја аутомобила, сапуна или хране на различитим културним просторима а уз кориштење исте кампање. Супротан појам, у овом смислу, је интернационализација, која подразумева активности мултинационалних компанија на локалним тржиштима које су прилагођене, скројене по мери, потребама и култури локалних тржишта. Негативне ефекте профитних мултинационалних корпорација — кориштење позамашних и сложених правних и финансијских средстава у сврху заобилажења локалних закона и стандарда како би се манипулисало локалном радном снагом и услугама против њихових сопствених интереса. Ширење капитализма од развијеног ка неразвијеном свету. „Концепт глобализације односи се на сажимање света и кристалисање свести о свету као једном“ — Роланд Робертсон.
Глобализација има много сличности са интернационализацијом и ови појмови се често смењују, иако многи више воле да користе глобализацију када желе да истакну урушавање националних држава или националних граница.
Стриктно економски гледано, глобализација је у контрасту са економским национализмом и протекционизмом, док је у складу са -{laissez-faire}- капитализмом и неолиберализмом.
Карактеристике глобализације
Глобализација је препознатљива по многим трендовима од којих се већина развила након Другог светског рата. Најопштије, то су већи увећавање протока добара, новца, информација и људи; развој технологија, организација, правних система и инфраструктуре као главног носиоца овог покрета (нпр. интернет).
Економске Већа стопа раста међународне трговине у односу на стопу раста светске економије Пораст међународног протока капитала, пораст страних директних инвестиција Ерозија националних суверенитета и националних граница изазвана као последица бројних међународних уговора. Развој глобалних финансијских система Пораст учешћа мултинационалних корпорација у светској економији Увећана улога међународних организација, попут Светске трговинске организације, светске организације за заштиту интелектуалне својине, ММФ и сличних. Културалне Већа међународна размена у култури Ширење мултикултурализма и лакши приступ културним разноликостима, на пример кроз извоз филмова холивудске и боливудске продукције. Међутим, увоз културе може и да потисне локалну културу, да изазове умањење културне разноликости путем хибридизације или асимилације. Најуочљивији је облик американизације или, општије гледано, вестернизација, а присутна је и синосизација (кинезизација). Раст међународних путовања и туризма Већа имиграција, укључујући и илегалну имиграцију Драматичан развој глобалних телекомуникација, пре свега интернета, комуникационих сателита и телефоније, развој инфраструктуре и увећан прекогранични проток података Раст броја глобалних стандарда, попут ИСО, копирајта (закона о заштити ауторских права и интелектуалне својине), закона о патентима Све већи број случајева који се решавају по међународним законима и међународним судовима Тероризам је такође добио одлике глобализације и све је већи број напада у местима која немају директну везу са матичним земљама инспиратора тероризма. Стимулисање и развој слободне трговине добара: Умањење или елиминација царинских стопа; олакшавање увозних режима; стварање слободних царинских зона Смањење трошкова транспорта, посебно након развоја прекоокеанског транспорта у контејнерима капитала: Умањење или елиминација контроле протока капитала Умањење или елиминација повластица, субвенција за локалне предузетнике и произвођаче Заштита интелектуалне својине Усаглашавање закона о интелектуалној својини (рестриктивни тренд) Наднационално признавање интелектуалних и патентних права (на пример, кинески патент признат је и у САД)
Историјски корени глобализације
Глобализација није феномен новијег датума. Међународна трговина и финансије никада нису знали за границе и одувек је било могуће набављати егзотичне производе на крају света. Чак и Библија спомиње путујуће трговце који су из Вавилона доносили драго камење, свилу, слоновачу или цимет. Мухамед је био трговац и једном приликом изјавио да девет десетина Божијих благодати долази од трговине, а само једна десетина од сточарства. Маркс и Енгелс су желели да створе радничку Интернационалу у свету у коме неће бити граница. Међутим, у античко време, када границе нису биле контролисане, највећи део становништва је живео на простору од неколико квадратних километара. Данас је путовање резервисано за добростојеће становништво из индустријализованих земаља.
Већ од шеснаестог и седамнаестог века се појављују светски трговински и финансијски центри, Ђенова, Амстердам и мало касније Лондон. Амерички нобеловац из економије Пол Кругман тврди да је економска интеграција крајем двадесетог века веома много подсећала на ону са краја деветнаестог. 1880. године, увоз Сједињених Америчких Држава представљао је 8% бруто домаћег производа, а данас он износи 11%. У оно време су миграције људи и капитала биле чак значајније него данас, али се све одвијало спорије. Крах берзе из 1929. се тако одразио на светску економију тек после три године, док је онај од 19. октобра 1987. захватио цели свет за само двадесет и четири сата. Већ 1948. године, Данијел Халеви објављује дело «Убрзање историје». Глобализација је у ствари убрзање времена и скраћење дистанце на планетарном нивоу.
Иако се глобализација понекад меша са американизацијом и сматра за опасност по културни идентитет, сувереност држава или развој локалне привреде, Сједињене Америчке Државе нису проузроковале тај феномен. Он је пре свега резултат технолошке револуције која је омогућила ефикаснију организацију рада и која захтева специјализованије послове. Сутрашња занимања највероватније ће се померити према врху Масловљеве пирамиде људских потреба. Американци само преусмеравају плодове глобализације према себи, захваљујући свом водећем положају у светским односима.
Будући да глобализација има и техничко и политичко значење, различите групе имају различита тумачења историје глобализације. У областима економије и политичке економије, историја глобализације у ствари је историја развоја трговине међу нацијама, као и историја међународних институција.
Појам либерализација добио је значење обједињавања теорије laissez-faire економије и процеса уклањања трговинских баријера међу државама. Ово је довело до специјализације појединих нација у трговини, посебно извозу добара, а потом и до притиска на друге нације да уклоне заштитне мере (нпр. умањење царинских стопа, уклањање режима дозвола за увоз и сл.) у промету робе. Период XIX века када је дошло до прве велике либерализације у трговини називамо „Првом ером глобализације“. Глобализација је почела и нарастала паралелно са експанзијом и ширењем Британске империје ( Pax Britannica) као и индустријализацијом која је све више узимала маха. Теоријске основе можемо наћи у Рикардовом раду на „компаративним предностима“ и Сејовом закону „опште равнотеже“. У суштини, они су дискутовали да ли нације могу успешно трговати и да ли је могуће да се поремећаји у понуди и тражњи сами од себе коригују.
Глобализацију карактерише све већа међузависност националних економија са светском привредом. Земље у свету су повезане у мултидимензионалну мрежу економских, социјалних и политичких веза. Претпоставка светске повезаности се заснивају на тези коју су наметнуле развијене земље, да се дањи рационални развој привреде може остварити на основу оштријих критеријума пословања и где су велике мултинационалне компаније основа и носиоци повезивања. Услов за глобализацију је интернационализација светске производње и трговине.
Сматра се да „прва ера глобализације“ траје све до почетка XX века а коначан крај је почетак Првог светског рата. Нације које су имале највише успеха у ери глобализације су: готово све западноевропске нације, понеке са периферије европског континента и неколико прекоокеанских изданака европских држава-нација, као што су Америка и Океанија. Неједнакости међу тим државама су се умањиле, а проток добара, капитала и радне снаге одвијао се слободније него икада.
Након Другог светског рата, главни покретачи глобализације били су међународни трговински споразуми и институције попут ММФ-а, ГАТ, које су деловале у правцу уклањања трговинских баријера. Међународна трговинска конференција у Уругвају довела је до стварања Светске трговинске организације (СТО), као институције која треба да посредује у трговачким споровима. Остали билатерални трговински споразуми, укључујући европски Мастрихтски споразум и Северноамерички споразум о слободној трговини, такође имају за циљ умањење препрека и баријера у трговинској размени.
Противуречности глобализације
Жучне академске расправе воде се о природи глобализације — да ли је глобализација стварна појава или само аналитички артефакт (мит). Упркос широкој примени овог појма, посебно данас, многи аналитичари сумњају и оспоравају стварност појаве глобализације у историји. Такође, многи тврде да главне одлике и појавне карактеристике глобализације нису ни изблиза укорењене толико колико се сматра.