Савез комуниста Косова (, скраћено СКК и -{LKK}-) био је покрајинска организација Савеза комуниста Србије (СКС) и Савеза комуниста Југославије (СКЈ), која је од новембра 1944. до октобра 1990. била владајућа политичка организација у Аутономној Косовско-метохијској области и Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово.
Званично је настао 15. новембра 1968. од дотадашњег Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије за Косово и Метохију, који је формиран јула 1937. као Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију. Након формирања Комунистичке партије Србије, маја 1945. Обласни комитет је ушао у њен састав, а јуна 1965. подигнут је на ниво Покрајинског комитета. Иако је био покрајинска организација, почетком 1970-их, заједно са Савезом комуниста Војводине, почео је да се развија у засебну организацију, која је постала независна од Савеза комуниста Србије. Таква ситуација доводила је до честих сукоба између руководстава СК Косова и СК Србије, посебно 1980-их током албанских немира на Косову. Покрајинско руководство СК Косова смењено је новембра 1988, за време „антибирократске револуције”, чиме је руководство СК Србије поново успоставило пуну контролу над овом покрајинском организацијом, што је довело до продубљивања кризе и стварања нових етничких сукоба на Косову и Метохији, који су кулминирали током 1990-их година.
Престао је да постоји 12. октобра 1990, када је одржана Прва конференција покрајинске организације СПС за Косово и Метохију, на којој је дошло до уједињења Савеза комуниста Косова и Социјалистичког савеза радног народа Косова, с обзиром да се јула исте године Савез комуниста Србије трансформисао у Социјалистичку партију Србије (СПС). Део чланства Савеза комуниста Косова, углавном српске и црногорске националности, приступио је СПС и постао део њеног Покрајинског одбора. Од дела чланства Савеза комуниста албанске националности формирана је касније Социјалдемократска партија Косова.
Историјат Деловање КПЈ на Косову и Метохији до 1937. Након оснивања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) (СРПЈк), априла 1919. године, почело се са оснивањем њених покрајинских организација, које су требале да обједине рад месних организација. Покрајински одбор за Стару Србију и Македонију, који је обухватао територију Косова и Метохије, формиран је јануара 1920. године. Исте године у многим местима Косова и Метохије (Пећ, Гњилане, Приштина, Призрен, Косовска Митровица) организована је прослава радничког празника 1. маја на којима је учествовао већи број грађана. Августа 1920. на територији Старе Србије и Македоније одржани су општински избори на којима је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) постигла добар резултат, а њени кандидати добили су већину у многим местима укључујући и Ђаковицу. На парламентарним изборима, новембра исте године, кандидати КПЈ су упркос терора власти и ометања предизборне агитације постигли добар резултат и освојили три посланичка мандата — два у призренском и један у рашко-звечанском округу. Како би онемогућио добар резултат комуниста на изборима, владајући режим је на разне начине покушавао да омете њихову предизборну кампању, а најчешће хапшењем партијских активиста. У Ђаковици је крајем новембра ухапшен Зеф Љуш Марку (1885—1920) скопски комуниста који је послат на испомоћ ђаковичкој организацији. Он је убијен од стране полиције у ноћи 2/3. децембра 1920. и сматра се првом жртвом „белог терора” у Југославији.
Почетни успех комуниста заустављен је децембра 1920. доношењем Обзнане и августа 1921. доношењем Закона о заштити државе којим је дефинитивно забрањен рад Комунистичке партије. Након овога дошло је до наглог пада комунистичке активности, која је постала илегална и гашења читаве мреже партијских организација. Како су Косово и Метохија били неразвијен крај, без индустрије, а самим тим и индустријских радника, који су чинили окосницу револуционарног радничког и комунистичког покрета овде је дошло до потпуног замирања комунистичке активности.
До обнављања деловања КПЈ на Косову и Метохији долази почетком 1930-их година, а прекретницу у раду представља активност групе студената-комуниста са Београдског универзитета, иначе колониста родом из Црне Горе, која је почела да делује у Пећ и околним местима. До краја 1935. биле су обновљене партијске организације у Пећи (децембар 1931), Призрену и Приштини (август 1932), Косовској Митровици (август 1935) Ђаковици и Урошевцу. На појачану активност комуниста утицало је и отварање првих рудника на Косову, почетком 1930-их година, након чега је КПЈ кренула са деловањем међу рударима, посебно у Трепчи, с обзиром да су остали рудници углавном запошљавали сезонске раднике. Комунисти су успели да овладају синдикатима и успешно су маја 1936. организовали штрајк рудара због лоших услова рада.
мини|десно|Миладин Поповић (1910—1945) први секретар Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију убијен марта 1945. од стране албанских националиста Партијске организације на Косову биле су повезане са Окружним комитетом КПЈ у Нишу, док су партијске организације у Метохији, састављене углавном од колониста из Црне Горе, биле повезане са Покрајинским комитетом КПЈ за Црну Гору, који је на својој Седмој покрајинској конференцији августа 1934. променио назив у Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију. Убрзо након тога, децембра исте године, формиран је Окружни комитет КПЈ за Пећ, који је деловао у саставу овог Покрајинског комитета. Поред Пећи, овај комитет је деловао на читавој Метохији, обједињавајући рад партијских организација са циљем формирања партијске организације на читавом простору Косова и Метохије. За време полицијске провале у партијску организацију КПЈ у Црној Гори, марта 1936, комунисти из Пећи остали су без везе са Покрајинским комитетом за Црну Гору, па су успоставили везу са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију, али је хапшењем неких чланова и ова веза била прекинута. Као најактивнији, комунисти из Пећи су марта 1937. окупили групу од 23 добровољца који су пошли у Шпанију, али је њихов одлазак онемогућен полицијском акцијом и откривањем брода Ла Корс.
Оснивање Обласног комитета и његов рад до 1941. Априла 1937. партијске организације на Косову и Метохији обишао је Крсто Попивода, након чега је руководство КПЈ оценило да је потребно формирати Обласни комитет за ову област. Овај задатак поверен је Моми Марковићу, делегату Покрајинског комитета КПЈ за Србију, који је јуна 1937. дошао у Пећ и почео са радом на организовању Прве обласне конференцију КПЈ која је одржана 25. јула 1937. и на којој је формиран Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију чији је секретар био Миладин Поповић. Обласној конференцији присуствовала су 23 делегата из партијских организација Пећи, Косовске Митровице и Ђаковице, од којих су само двојица били Албанци. Тада формирани Обласни комитет налазио се у саставу Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију.
Након формирања Обласног комитета дошло је до организационог јачања партијских организација, а већ у августу 1937. у Ђаковици је одржана Среска партијска конференција на којој је формиран Срески комитет. Појачана активност комуниста на Косову и Метохији одвијала се у време када је у руководство Комунистичке партије Југославије, од стране Коминтерне, именован Јосип Броз Тито, који је августа 1937. именован за генералног секретара КПЈ. Након доласка са робије револуционара Петра Радовића, децембра 1937. извршена је реорганизација Обласног комитета. Пошто је Миладин Поповић због болести морао на лечење у Словенију, Радовић је преузео дужност секретара Обласног комитета. Истог месеца интензивиран је рад на јачању организација Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), па су при Покрајинском комитету за Црну Гору и Обласном комитету КПЈ за Косово и Метохију, по угледу на Централну омладинску комисију при Централном комитету КПЈ, формиране Омладинске комисије са задатком да раде на обнављању и реорганизацији СКОЈ-а. Јула 1939. у Пећи је одржана Прва обласна конференција СКОЈ-а за Косово и Метохију на којој је формиран Обласни комитет СКОЈ.
Спроводећи директиве Седмог конгреса Коминтерне, КП Југославије је од краја 1937. почела да пропагира политику Народног фронта и да ради на стварању ширег антифашистичког фронта у који је окупљала и опозиционе грађанске партије. Директиве о политици Народног фронта на Косово и Метохију донео је Видак Марковић, након чега су одбори Народног фронта формирани у Пећи, Косовској Митровици, Урошевцу и др. Посебна активност Народног фронта испољена је у време парламентарних избора децембра 1938. када је формирана Странка радног народа, која је комунистима омогућила агитацију за време предизборне кампање. Априла 1939. у време италијанске окупације Албанију Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију је издао летак у коме је указао на опасност која прети од фашистичке агресије, а у Пећи и Косовској Митровици су овим поводом организоване демонстрације.
мини|лево|Генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито Од обнављања партијске организације на Косову и Метохији, комунисти су активно радили на укључивању албанских маса у комунистички покрет и касније Народни фронт. У овоме су имали мало успеха, с обзиром на неповерење Албанаца, али и њихову економску и политичку заосталост. Године 1940. на Косову и Метохији било је укупно 239 чланова КПЈ, углавном досељеника из Црне Горе, док су само 23 били Албанци. У циљу придобијања албанских маса августа 1939. Студентска омладина Косова и Метохије је штампала летак на српском и албанском језику поводом акције владајућих кругова за исељавање Албанаца у Турску и одузимање њихове земље, а децембра исте године издат је летак у коме је осуђена политика националног угњетавања Албанаца и тражено признавање њихових националних права. Августа 1939. у Ђаковицу су из Албаније дошли комунисти Емин Дураку и Фадиљ Хоџа који су по задатку Скадарске комунистичке групе успоставили везу са Обласним комитетом КПЈ. На овај начин КПЈ се повезала са комунистичким групама у Албанији, а Обласни комитет је добио задатак да одржава ове везе.
Фебруара 1939, на Косово је након изласка са робије дошао искључени члан Политбироа ЦК КПЈ Петко Mилетић, пошто му је породица била колонизована у околини Вучитрна. Он је обилазио партијске организације по Метохији, Црној Гори и Македонији и почео са фракционашким деловањем. Уносећи забуну у партијске редове успео је да створи јача упоришта у партијским организацијама у Пећи, Косовској Митровици и Приштини. Његовој групи приклонио се секретар Обласног комитета Петар Радевић, док су се остали чланови Обласног комитета, предвођени Бором Вукмировићем и Рамизом Садиком, супротставили његовој политици и почели да раде на сузбијању фракционаштва. На сузбијању Милетићеве групе знатно је допринео Миладин Поповић који се августа 1939. вратио са лечења из Словеније. На Другој обласној конференција КПЈ за Косово и Метохију, одржаној крајем септембра 1939. у Витомирици, код Пећи, извршена је реорганизација Обласног комитета из кога су искључене присталице Петка Милетића, а Миладин Поповић је тада поново именован за секретара Обласног комитета. Осуда Милетићеве фракције изречена је и на Седмој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију одржаној почетком августа у околини Подгорице, на којој су за чланове Покрајинског комитета именовани Боро Вукмировић и Милева Вуковић испред Обласног комитета КПЈ за КиМ.