мини|десно|Просторни опсег историјске Херцеговине у три државе: Стара Херцеговина, у данашњој Црној Гори (црвено) и данашњој Србији (жуто); источна и стара Херцеговина у данашњој Републици Српској (љубичасто) мини|десно|Географска регија Херцеговина, у најужем смислу, према 2. издању Енциклопедије Југославије
Херцеговина је историјска и географска област, која је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве. Током историје, просторни опсег Херцеговине се постепено мењао. Првобитно се односио на Херцеговину Светог Саве, а потом на Херцеговачки санџак, односно Херцеговачки пашалук. Значајне промене су наступиле 1878. године, када је већи део историјске Херцеговине окупиран од стране Аустроугарске (данашња Херцеговина у ужем смислу), док су мањи делови у два наврата (1878. и 1912. године) прикључени Црној Гори (данашња Стара Херцеговина).
Савремена Херцеговина у ужем смислу означава географску област која обухвата јужну половину Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње западне Црне Горе, делове Полимља и Горњег Подриња, као и Боку которску. (Стара Херцеговина). Ова држава је име добила по титули херцега од Светога Саве ( — „војвода”), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.
Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.
Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.
Географија Херцеговина је брдско-планинско подручје које чини део Динарских планина. Типични су предели карста у којима се повремено појављују плодне равнице — поља. Клима је медитеранска, иако са нешто више падавина у односу на просек за овај тип климе. Зиме су благе, и за разлику од суседне Босне, снега у долинама Херцеговине има веома ретко. Лета су сува и врела, посебно у јулу и августу.
Највиши врх је Маглић на 2.386 м, затим Волујак 2.336 м код Гацка. Остали значајни врхови су Чврсница (2.226 м код Посушја и Прењ (2.226 м код Мостара. Значајна планина је и Вран — природна граница између Херцеговине и Босне.
Једина већа река је Неретва, која извире код Гацка и у великом луку дугом 218 км пролази кроз централни део регије. Јужни део Херцеговине припада сливу реке Требишњица, дуге 96,5 км, која извире код Билеће, а понире код Хутова.
Херцеговина нема великих природних језера, али има три велика вештачка: Јабланичко и Рамско на Неретви и Билећко на Требишњици које је највеће вештачко језеро Балкана.
Границе Данас је територија Херцеговине подељена на више делова, иако је и те како живо сећање херцеговачког народа о јединству тих територија. Херцеговина се дели на Источну и Западну Херцеговину, као део Босне и Херцеговине, и Стару Херцеговину у Црној Гори, део око Пријепоља у Србији, и Конавле у Хрватској.
Изразита је географска граница између Босне и Херцеговине чини планински низ Вран—Радуша—Враница—Битовња—Бјелашница—Трескавица—Зеленгора—Маглић.
Источна Херцеговина већином припада Републици Српској, а њен остатак Федерацији БиХ, с тим да се Западна Херцеговина подудара са Западнохерцеговачким кантоном, а њен централни дио (неумска, чапљинска, столачка, мостарска, јабланичка и коњичка регија) се подудара са Херцеговачко-неретванским кантоном.
У географском смислу, од наведених општина северни дио општине Прозор припада Босни, док Херцеговини припадају и јужни дијелови општина Томиславград и Фоча, чији се већи дијелови такође налазе у Босни, а исто тако Херцеговини, у целини, географски припада и подручје бивше општине Улог, иначе у саставу општине Калиновик. Сматра се да је прелаз из Босне у Херцеговину на превоју Иван-седло. Некада се у географском смислу под Херцеговином подразумевају сливови река Неретве и Требишњице.
Историјска Стара Херцеговина је саставни део Црне Горе, тј. њен северни, планински део (Пива, Никшић, Шавник, Жабљак, (Засада (Бобово)) и Бока которска. У Стару Херцеговину спадају и области око Фоче, Горажда у Босни, Пријепоља у Србији, и област Конавле у Хрватској.
Историја Херцеговина је своје име добила по великом српском војводи Стефану Вукчићу Косачи, који је владао тим подручјем средином 15. века. Он се 1448. крунисао титулом херцега од Светога Саве у манастиру Милешева. Позната је још и као Војводство Светог Саве, зато што је овај српски просветитељ био владар у Хумској земљи, а потом и организатор српске православне Митрополије захумско-херцеговачке. Територија којом је владао простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива.
У својој повељи Сплићанима, издатој управо у вријеме владавине Хумском земљом принца Растка Немањића, око 1190—1192. године, Стефан Немања, „сабиратељ свих Српских Земаља”, међу којима су биле и Травунија и Хум, или Захолмије (Захумље) — данашња Херцеговина, каже:
Каснији српски владари у српским земљама, укључујући херцеговачке и босанске, са поносом су своју власт и титуле везивали за име Светога Саве.
Рани средњи вијек и стварање прве државе У раном средњем вијеку простор данашње Херцеговине био је политички организован кроз неколико српских области: Захумље (Хум), Травунија и Паганија (Неретванска кнежевина) које су чиниле прву државу Хум (после Дукљу). Према свједочанству византијског цара Константина VII Порфирогенита у спису О управљању царством (De administrando imperio), ове територије су од 7. вијека биле насељене Србима.
Стварање прве чврсте државне организације на овом подручју везује се за успон локалне династије и формирање самосталне Хумске кнежевине. Први историјски потврђени и потпуно самостални владар ове области био је кнез Михаило Вишевић (између 910. и 935. године). Он је успио да консолидује Захумље од ријеке Неретве до Дубровника, балансирајући између тадашњих великих сила — Византије, Бугарске и краљевине у сусиједству, чиме је Хумска земља израсла у реномирани војно-политички субјект на Јадрану.
Током друге половине 11. вијека, приморски дио Хумске земље улази у састав прве међународно признате српске краљевине под влашћу династије Војислављевића. На брду Горица у старом Стону, који је био древна престоница и црквено сједиште хумских владара, подигнута је Црква Светог Михаила као ктиторска задужбина првог српског краља Михаила I Војислављевића (око 1050—1081).Јанковић, Ђорђе. Српско поморје од 7. до 10. столећа. Београд: Српско археолошко друштво, 1998. Падом династије Војислављевића у 12. вијеку, ову важну приморску област и Стон преузеће велики жупан Стефан Немања и његов брат кнез Мирослав, чиме почиње епоха Немањића.Мишић, Синиша. Хумска земља у средњем веку. Београд: ДФГ, 1996.
Унутар ове цркве, у једној од ниша, сачуван је знаменити владарски портрет из око 1080. године, који представља најстарији сачувани портрет неког српског монарха у средњовековној уметности. На овој фресци, краљ Михаило је приказан са великим очима и дугом косом, одјевен у кратку тунику са црвеним обрубом и огртачем причвршћеним на рамену, док у рукама држи модел своје задужбине и носи круну западног типа, коју је према историјским изворима добио од папе Гргура VII 1077. године приликом признавања краљевског ранга његове државе. Након периода Војислављевића, Хумска земља крајем 12. вијека улази у састав јединствене државе Немањића, и њоме владају Кнез Завида и жупан Деса, а затим дживљава културни процват под непосредном управом кнеза Мирослава, старијег брата великиог жупана рашког Стефана Немање. Кнез Мирослав је столовао у Благају на ријеци Буни, али је његова власт чврсто обухватала и приморски појас са Стоном и полуострвом Пељешац. Његова дуготрајна владавина оставила је неизбрисив печат у политичкој, вјерској и културној историји ове регије.Мишић, Синиша. Хумска земља у средњем веку. Београд: ДФГ, 1996.
Период управе кнеза Мирослава обиљежен је честим сукобима са Дубровником, као и борбом за очување трговинских и поморских права Хумске земље. Сукоби око посједа и слободе трговине окончани су потписивањем знаменитог мировног уговора између кнеза Мирослава и Дубровчана 1186. године, којим је регулисан слободан промет робе између залеђа и обале.
Најзначајнији културни споменик из периода његове управе је Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани српски ћирилични рукопис и споменик српске писмености под заштитом УНЕСКО-а. Ова раскошна књига исписана је и осликана минијатурама крајем 12. вијека по наруџбини кнеза Мирослава, за потребе његове задужбине — Цркве Светог Петра на Лиму (данашње Бијело Поље). Кроз овај рукопис, као и кроз изградњу цркава, епоха кнеза Мирослава утемељила је чврст српски културни и духовно-правни идентитет Хумске земље, који ће почетком 13. вијека бити крунисан одлуком Светог Саве да у Стону успостави сједиште новоосноване Хумске (Захумске) епископије.Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. Бања Лука: Глас српски, 1997.
Средњовековна Херцеговина мини|250п|Држава Стефана Вукчића Косаче
Херцеговина је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве. Тадашња Херцеговина Светог Саве је заузимала пространу територију од Полимља на истоку, до реке Цетине на западу, и од Горњег Подриња на северу до Херцег-Новог на југу.
Херцеговина под турском влашћу мини|250п|Херцеговачки санџак око 1600. године мини|250п|Херцеговачки пашалук око 1850. године
Османлије су први почели ту регију називати Херцеговина у ствари Вилајет Херцеговина, по њеном тадашњем владару херцегу Косачи. Херцеговина је и под Османлијама задржавала облик самоуправе у виду Херцеговачког пашалука. Херцеговина је држава која је дуго одолијевала нападима Турака, а по освајању нису престајали са устанцима и бунама, највећи је устанак Невесињска пушка који је Херцеговини требало да донесе коначну слободу и обнову независности а потом и уједињења са осталим српским државама.
Херцеговина под аустрогарском влашћу
Аустроугарска је анектирала Херцеговину након Берлинског конгреса. Само дио Херцеговине је ослобођен али као дио Црне Горе у којој је остао до дан данас. Херцеговина је задржала неку врсту аутономије и у Аустроугарској. Херцеговци се опет највише истичу у борби против окупатора и делују у виду организације Млада Босна.
Херцеговина у првој Југославији
Херцеговина тада по први пут губи своје име и своју територију и бива подељена на Зетску и Приморску бановину. Приморска бановина после постаје дио Хрватске бановине па тако и дио Херцеговине.
Херцеговина није доживела развој у периоду између два светска рата и остала је по свим параметрима неразвијен регион. Миграције из Херцеговине у друге крајеве биле су честе.
Херцеговина у Другом светском рату
Источни Херцеговци су се и тада истицали и борили против злочиначког окупатора многобројним устанцима у којима су поразили злочиначку јединицу озлоглашеног усташе Мија Бабића-Ђованија, десне руке Анте Павелића. Херцеговачки устаници су усташку јединицу поразили а Мија усмртили.
Херцеговина у другој Југославији Стварањем СФР Југославије, Херцеговина се по први пут присаједињује са Босном у једну федералну јединицу — СР Босна и Херцеговина, задржава своје име али не добија федералну јединицу засебно, што су многи сматрали неправдом узевши у обзир да је добила Македонија, Словенија, Црна Гора, па и Војводина и Косово и Метохија који су имали велики степен аутономије.
Распад Југославије У време распада СФР Југославије, септембра 1991. године, проглашена је Српска аутономна област Херцеговина (САО Херцеговина). Област је постала део Српске Републике Босне и Херцеговине 1992. године.
Херцеговина данас мини|Административна подела Херцеговине: Херцеговачко-неретвански кантон (жуто), Западнохерцеговачки кантон (зелено), Источна Херцеговина у Републици Српској (плаво) мини|Општине Источне Херцеговине у Републици Српској