мини|десно|250п|Пољско-литванска државна заједница, након склапања Лублинске уније (1569)
Пољско-литванска унија () је назив за персоналну унију, а потом и за државну заједницу коју су сачињавале две европске државе, Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Унија се развијала постепено, путем склапања низа међудржавних уговора. Првобитна персонална унија између Пољске и Литваније настала је од 1385. године, удајом пољске принцезе и престолонаследнице Јадвиге за литванског кнеза који је тиме постао и пољски краљ, под именом Владислав II Јагело. У наредном периоду, везе између Пољске и Литваније су постепено јачали, путем склапања међусобних уговора. Тај процес је 1569. године довео до формирања Државне заједнице Пољске и Литваније, која је постојала све до 1795. године.
Пољско-литвански уговори 1385 — Унија из Крева 1401 — Унија из Вилњуса и Радома — Литванија пристаје на широку аутономију под великим војводом Витаутасом, док је суверен Владислав II Јагело 1413 — Унија из Хродла 1432. (1432—34) — Унија из Гродна 1499 — Унија из Кракова и Вилњуса 1501 — Унија из Мјелника 1. јул 1569. — закључена „Лублинска унија“ — Стварање Државне заједнице Пољске и Литваније 3. мај 1791. — Устав од 3. маја 1791. — привремена унитаризација државне заједнице 1795. — Трећа подела Пољске — крај државности и подела територије
Види још Брестовска унија Историја Пољске Историја Литваније
Референце
Литература
Категорија:Историја Пољске Категорија:Историја Литваније