Мала хидроелектрана „Под градом“ или МХЕ „Под градом“, на реци Ђетињи у Ужицу испод старе тврђаве је прва хидроелектрана саграђена, 2. августa 1900. године, по Теслином вишефазном систему наизменичне струје,One of the Oldest Hydroelectric Power Plants in Europa Built on Tesla’s Principels, Explorations in the History of Machines and Mechanisms: Proceedings of HMM2012, Teun Koetsier and Marco Ceccarelli, 2012. друга је по реду хидроелектрана (прва је саграђена на реци Градац у Ваљеву, 9. мај 1900) и трећа јавна електрична централа у Србији (прва је термоелектрана у Београду, 1893.Тесла - додири са Србијом . стр. 17, Сања Рославцев, ЈП „Електропривреда Србије“, Београд, октобар 2006.). Спада у најстарије очуване хидроелектране у свету која је оспособљена да и данас из својих музејских „сименс-халске“ генератора производи електричну енергију.Столетно писмо открило ужичку тајну: Пекар предложио градњу прве хидроцентрале, Блиц, Владимир Лојаница, 1. мај 2013. Хидроелектрана је непрекидно радила од 1900. до 1974. године, када је због изградње пруге Београд - Јужни Јадран затрпан јаз након чега је прекинут рад. Недалеко од музејске хидроелектране у Ужицу, на падинама Златибора и Таре налазе се Мокра Гора и Шарган кроз чије масиве пролази музејска железница Шарганска осмица и чију главну карактеристику представља необична траса пруге уског колосеке у облику џиновске осмице којом воз два пута пролази кроз исту географску тачку на различитој надморској висини.„Шарганска осмица“ , службен интернет страница. Уочи 100-годишњице од изградње хидроелектране јаз је уз огромне напоре очишћен и извршена обнова самог објекта да би централа, 2. августа 2000. године, била свечано отворена и пуштена у рад јер је од великог историјског, научног и техничког значаја за Србију и читав свет. Комплекс „Под градом“ поред музејско-туристичке намене представља и незваничну образовну установу у којој се одржава практична обука ђака и студената где се упознају са основним подацима о техничко-технолошком развоју. У близини најстарије очуване хидроелектране „Под градом“, на реци Ђетињи, на само 6 km узводно, налази се још једна хидролектрана „Турица“, пуштена у рад 1. јануара 1929. године.Хидроелектрана „Турица“ , Путевима Тесле и Станојевића. Обе хидроелектране представљају веома значајна инжињерска дела, које када се узме у обзир када су пројектоване и грађене, биле су најсавременији објекти те врсте. На основу Одлуке 1979. године утврђена је за непокретно културно добро-споменик културе од великог значаја.Завод за заштиту споменика културе Краљево Ткачка радионица У Ужицу је 1891. године основана Државна ткачка школа коју је годишње завршавало од 15 до 30 полазница обучених у ткању од вуне, конопље и лана, радећи углавном у занатским радњама или у својим кућама. Како су производи од тканине временом постали све више тражени на тржишту тако је ткача делатност постала у оно доба веома уносан посао. Ситне занатлије и трговци из вароши су ради повећања производње и зараде одлучили да удруже капитал како би изградили велику ткачницу. Акционарско друштво за изградњу текстилне фабрике на чијем челу се нашао Милош Атанацковић основано је 14. новембра 1897. године, а Министарство народне привреде сходно Закону о помагању домаће радиности извршило је верификацију и дало државни подстицај у виду бројних повластица.Ужичка електрана „Под градом“ . стр. 18, Мајовски Вучетић, Сања Рославцев и Лазар Бечејац, ЈП „Електропривредна Србије“, Београд, 2000. За две године извршен је упис акција у вредности од 100 хиљада динара чиме је створен капитал за градњу фабрике (радионице). Предвиђено је да ткачке машине покреће постројење на водену снагу са реке Ђетиње које би се састојала од бране и водених турбина. У котлини где је Ђетиња мирно текла није било довољно водене снаге да покрене постројење док у оближњој клисури под Старим градом где је вода брже текла није било довољно простора за изградњу фабрике. Управа новоустановљеног пословног друштава се нашла пред нерешивим проблемом који је довео у питање изградњу саме фабрике. Међутим, 1898. године, министар просвете Андра Ђорђевић упутио је професора Велике школе Ђорђа Станојевића из Београда да врши надзор полагања испита зрелости у Ужичкој реалној гимназији које је у то доба трајало и до месец дана.Ужичка електрана „Под градом“ . стр. 19, Мајовски Вучетић, Сања Рославцев и Лазар Бечејац, ЈП „Електропривредна Србије“, Београд, 2000. Почеци електрификације мини|лево|200п|Проф. др Ђорђе М. Станојевић (1858 – 1921) у свом кабинету. На слици се могу видети електрична лампа, сијалица, рендгенски снимак човечије шаке, као и фотографија непознате клисуре реке. Професор Станојевић, родом из Неготина, је у то време био професор експерименталне физике на Великој школи где је основао Физички институт на чијем челу се налазио све до своје смрти, 1921. године. Професор Станојевић је био пријатељ са Николом Теслом. Он је био један од главних организатора јединог Теслиног боравка у Београду. Теслу који дошао у Београд, 1. јуна 1892. године допратио је из Пеште и испратио назад до тог града, 3. јуна.„Тесла једини пут у Београду, пре тачно 120 година“, В. новости, 25. мај 2012. Године 1894. објавио је књигу „Никола Тесла и његова открића“. То је била прва књига о Тесли на српском, а друга у свету.Тесла - додири са Србијом . стр. 14, Сања Рославцев, ЈП „Електропривреда Србије“, Београд, октобар 2006. Професор Станојевић је био кључна личност током велике расправе које се водила око осветљења престонице.110 година светла на калдрми, В. новости, А. Б. М., 5. октобар 2003. Професор хемије Марко Леко заједно са својим присталицама залагао за гасно осветљење док је другу групу предводио професор Станојевић који се залагао за електрично осветљење.Прва јавна термоелектрична централа у Београду , споменичко наслеђе, стр 3., Добривоје Ерић

Пред завршницу дебате професор Станојевић је у говору пред члановима Комисије за осветљење београдске вароши изнео необориве аргументе након чега је донета већинска одлука за електрично осветљење.Ђорђе Станојевић - Електрификација Србије , виртуална изложба „Они су градили Србију“, Звездана Стојкановић, 15. фебруар 2014. У исто време, када се у Србији водила жустра расправа око увођења гасног или електричног осветљења, у Сједињеним Државама, водила се још жешћа расправа око увођења Едисонове једносмерне или Теслине наизменичне струје позната у историји као рат струја. Концесију за изградњу прве јавне електричне централе, уличним осветљењем и градском железницом – трамвајем добило је предузеће Периклеса Циклоса, Грка из Милана. Термоелектрана је званично пуштена у рад октобра 1893, исте године када је Вестингхаусово предузеће осветлило Светску изложбу у Чикагу Теслиним вишефазним системом и човечанству приказао каква га будућност очекује. Међутим, опрема београдске термоелектричне централе је набављена од Едисонове компаније која је производила путем динамо машине једносмерну струју. Дан пуштања у погон ове термоелектране – 6. октобар је Дан Електропривреде Србије.

Матеја Ненадовић, економ, предузетник и унук проте Матеје, желео ја да у Ваљеву изгради термоелектрану по угледу на београдску и замолио је Станојевића за помоћ. Он му је предложио да изгради хидроцентралу и Ненадовић се сложио да за њу искористи своју воденицу на реци Градац. За потребе електране вода на реци Градац је заустављена браном и јазом довођена до електричне централе, која се налазила на простору код самог ушћа у Колубару, са десне стране код Ваљева. Отворена је 9. маја (27. априла по старом календару) 1900. године, и током прве вечери електрифицираног Ваљева у мрежи, под напоном, био је само део од могућих 150 сијалица и три „боген-лампе".Утицај електрифицираних Ваљева и Ужица на даљу примену електричне енергија у Србији после 1900., Институт за савремену историју. стр. 7., Александар – Кале Спасојевић, Београд. Производња једносмерне струје остварена је помоћу турбине снаге од 50 КС и динамо машине од 12 киловата. Од 150 сијалица које су давале Ваљеву електричну светлост највише их је било од 10 и 16 „свећа", а врло мали број од 25. Прва хидроелектране у Србији изграђена је деветнаест година после првих хидроелектрана у свету на Нијагариним водопадима (1881) односно на реци Фокс у држави Висконсин у САД.

Изградња хидроелектране у клисури Ђетиње мини|лево|200п|Лепотица са Ђетиње, у време њене највеће славе, на почетку 20. века. На слици се може видети слепи пут који обалом реке води право до електричне централе, а од које се назад према граду пружа далековод. До сада није урађена 3Д анимација целокупног амбијента, односно клисуре, бране, јаза и централе из тог периода. мини|десно|200п мини|лево|200п|Испод Старог града - тврђаве, на десној обали реке, смештена је електрична централа.

По доласку професора Станојевића у Ужице, 1898. године, челници Акционарског друштва су му се одмах пожалили на нерешив проблем који имају око изградње ткачке радионице. Професор Станојевић је заједно са њима обишао клисуру Ђетиње и место где је требало да се подигне ткачка фабрика након чега им је на њихово изненађење објаснио да се снага воде у клисури може искористити за погон турбина и генератора електричне централе, а да се електрична снага, преко далековода без губитака може пренети до ткачке радионице где би ткачке разбоје и друге машине покретали електромотори. Поред тога, објаснио им је да се електрична енергија из хидроелектране са Ђетиње може ноћу користити за светло у граду и домове, које би њиховом привредном друштву остварило допунску добит. Након изнетог предлога челници друштва су на опште задовољство прихватили понуђено решење, а професор Станојевић коме је супруга била дворска дама краљице Наталије им је обећао да ће се за њих заложити у погледу државних олакшица. Пројекат бране, јаза и зграде хидроелектране је урадио машински инжењер Аћим Стевовић, родом из Мокре Горе.Ужичка електрана „Под градом“ . стр. 21, Мајовски Вучетић, Сања Рославцев и Лазар Бечејац, ЈП „Електропривредна Србије“, Београд, 2000. Стевовићев пројекат је предвиђао изградњу бране високе само три метра код Томине воденице. Од бране до места предвиђеног за градњу електране вода би се спровела каналом дужине 800 метара. Пад воде, од канала до турбина у згради електране која би се налазила на десној обали Ђетиње испод старе ужичке тврђаве износио би 11 метара. Пројекат је предвиђао ниску брану а тиме и мање трошкове што је довело до усвајања Стевовићевог плана. Након завршних припремних радњи око почетка градње фабрике и електране у Ужице је стигао са поворком краљ Александар. Уз присуство среских и војних власти, грађана и представника привреде краљ Александар је 15. маја (3. маја по старом календару) 1899. године свечано положио камен темељац за градњу хидроелектране на Ђетињи.Ужичка електрана „Под градом“ . стр. 20, Мајовски Вучетић, Сања Рославцев и Лазар Бечејац, ЈП „Електропривредна Србије“, Београд, 2000. За избор и набавку електротехничке опреме био је задужен професор Ђорђе Станојевић. Генератори и опрема купљени су од фирме „Siemens&Halske“. Произвођач турбина био је „Danubius-Maschinen Hartmann“, односно „Ganz&Co. Danubius Budapest“ (Изглед унутрашњости електране и непроцењивих генератора „сименс-халске“ и турбина „Ганц“). мини|десно|200п|Поглед на двориште и зграду са друге обале Ђетиње. мини|десно|200п|Поглед на централу и клисуру Ђетиње. Извођачи грађевинских радова били су Јосиф Гранжан и Гопа Љубић из Ниша. Свечано је пуштена у рад на Илиндан, 2. августа 1900. године. То је било тачно 96 дана после пуштања у рад хидроцентрале у Ваљеву.Пионирски период електрификације Србије (1884—1914), Александар Кале Спасојевић, Институт за савремену историју