Адолф Ото Ајхман (; Золинген, 19. март 1906 — Рамла, 1. јун 1962) био је официр високог ранга у нацистичкој Немачкој и служио је као оберштурмбанфирер у СС. Био је руководилац реферата IV B/4, у Главном уреду безбедности у чијој надлежности је било прогањање и уништавање Јевреја.
Био је задужен за координацију плана истребљења милиона људи током Холокауста, посебно Јевреја, које је названо „Коначно решење“ (-{Endlösung}-). Организовао је проналажење и одвођење људи у разне концентрационе логоре. Стога, често је називан и „Главним егзекутором“ нацистичке Немачке. После пада Рајха Американци су га ухапсили али је грешком пуштен. Успео је да побегне у Јужну Америку (Аргентину), где је живео све до 1960. године када га је лоцирала израелска тајна служба, Мосад. Припадници Мосада су га киднаповали и одвели у Израел, где му је и суђено, а као бивши СС потпуковник и ратни злочинац осуђен је на смрт вешањем. Смртна казна је извршена у израелском затвору у Рамли 1. јуна 1962.
Детињство и младост Рођен у немачком граду Золингену, Адолф Ајхман био је син средње успешног бизнисмена и индустријалца. После смрти његове мајке, 1914, његова породица се преселила у Линц у Аустрији. Током Првог светског рата, Ајхманов отац је служио у аустроугарској армији. Године 1920, Ајхманова породица се преселила назад у Немачку.
Нацистичка партија и СС Ајхманов први контакт са Нацистичком партијом био је кад се придружио покрету Вандерфогел, који се описује као сељачко аријевско братство базирано на антисемитским идејама. Постоје докази да су неке Вандерфогел групе чинили и Јевреји, те је сигурно да антисемитизам није постојао у свим деловима покрета. Године 1932, Ајхман се вратио у Аустрију и службено приступио аустријској Нацистичкој партији.
На савет старог породичног пријатеља, Ернста Калтенбрунера, Ајхман се придружио аустријском огранку СС-а као СС-Анвертер 1. априла 1932. Прихваћен је као пуноправни члан СС-а новембра исте године, поставши СС-Ман, и добио је СС број 45326.
Године 1933, нацисти су дошли на власт у Немачкој, и Ајхман се поново вратио у ту земљу. Унапређен је у шарфирера у администрацији логора Дахау. Добровољно се јавио у Сигурносну службу и радио као референт за разраду масонске картотеке. У јуну 1935. године премјештен је као референт за јеврејска питања, те у сарадњи са њемачком тајном полицијом Гестапо ради на планирању протјеривања Јевреја из Њемачке. Након припајања Аустрије 1938. године, као заповједник СД распоређен је у Беч, гдје заједно са својим замјеником Алојзом Брунером основао Централни уред за исељавање Јевреја. Уред има за циљ насилно исељавање јеврејског становништва из Аустрије. По том моделу оснива уред у Прагу са истим циљевима и задацима. Почетком 1940. године преузео је Централни уред у Берлину од Рајнхарда Хајдриха и постао шеф Реферата IV Д 4 централне сигурносне службе РСХА. 9. октобра 1942. године Брунер је известио Ајхмана са одушевљењем: Беч је очишћен од Јевреја! За вријеме боравка у Бечу протјерано је 180.000 Јевреја. У јулу 1941. године Ајхман је преузео нову дужност, па је задужен за цјелокупно исељавање и протјеривање Јевреја из Њемачке и окупираних подручја, као и њихов транспорт у концентрационе логоре. Под његовом управом је координација свих транспорта обично жељезницом, организација и стварање гета, те одузимања јеврејске имовине и управљања истом. Тиме је одговоран за смрт преко 6 милиона Јевреја, који су погубљени или у гетоима или у концентрационим логорима. 1941. године састао се са Мухамедом Амином ел Хусеинијем,Zapisnik razgovora Hitler-Mohammed Amin al-Husseini 28. janura 1941., једним од зачетника антисемитизма у арапским земљама, те са њим планира истребљење Јевреја на просторима Арабије и Блиског истока. 1942. године на Ванзејској конференцији координирао је и водио протокол о коначном решењу јеврејског питања. Након посјете концентрационом логору Аушвиц, сарађивао је са мађарским фашистима на заједничким транспортима Јевреја према Аушвицу. Окупацијом Мађарске од стране њемачке оружане силе Ајхман је основао Ајхман-командо, специјалну јединицу СС под водством Ајхмана, која је задужена заједно са локалном управом за депортацију десетине хиљада Јевреја из Мађарске. Јединица се састојала од 150 особа. Посета у Аушвицу омогућила му је логистичко организовање индустријског убијања и ради на побољшању и усклађивању транспорта жељезницом. У записницима са суђења потврђена је готово болесна перфекција и тежња да ниједан транспорт људи због никаквог разлога не изостане. Постоје подаци по којима је особно Ајхман давао првенство транспортима Јевреја према логорима у односу на логистичку потпору њемачкој оружаној сили на фронту.
Бег из Немачке десно|150п|мини|Копија исправе Црвеног крста, са којом је Ајхман 1950. године отпутовао у Аргентину. Након завршетка Другог свјетског рата Ајхман је 1945. године побегао из америчког логора војних заробљеника Обердахштетен и са лажним документима под именом Ото Хенингер живео у малом селу Алетнзалцкох, где је радио као шумски радник. У исто време ловац на нацисте, Симон Визентал, покушава да пронађе Ајхмана и организује претрес у кући Ајхманових родитеља у Линцу и покушава се сусрести са Ајхмановом супругом. У августу 1947. године могао је бити ухапшен по налогу Симона Визентала, који је наредио претрес стана у Фишердорфу, дијелу Алтауссее на кућном броју 8. Умјесто претреса тог стана, аустријски су се жандари задржали на кућном броју 38, гдје су тражили неког другог нацистичког официра. Након тога, жандари су ипак дошли на број 8, гдје им је врата отворила Ајхманова супруга Вероника Лиебл-Ајхман, која је тврдила да је од марта 1945. године разведена од Ајхмана и да га од тада није више видјела.„Eichmann ist meine Leidenschaft“, članak u austrijskom dnevniku Die Presse, 6. septembra 2010. godine Због пропасти фирме у којој је радио, смјешта се у изнајмљеном дијелу простора фирме, те живи од повремених послова све до 1950. године. Тада уз помоћ аустријског бискупа Алојза Худала из Ватикана и њемачке организације за избјеглиштво Стилле Хилфе преко Италије се исељава већ организованим пацовским каналима у Аргентину. Под именом Рикардо Клемент добија избјеглички пасош Црвеног крста и након извјесног времена састаје са својом породицом. Релативно скромно живи у Аргентини у мјесту -{Calle Chacabuco}-. 1957. године тужилац у Аушвиц процесу Фриц Бауер добија писмо од свог пријатеља и бившег логораша Лотар Хермана из Буенос Ајреса, у ком пише да је његова кћерка Сyлвиа упознала најстаријег сина Адолфа Ајхмана, који је због својих антисемитистичких изјава лако пао у сумњу. Фриц Бауер обавјештава израелску владу, која у сарадњи са израелском тајном службом Мосад организова праћење и истрагу о Ајхману. Изјавом агента Мосада, након посјете у стану, да један тако високо рангирани нацистички СС официр живи у скромним условима, истрага се готово прекида све до марта 1960. године када Лотар Херман у сарадњи са њемачко-Јеврејском заједницом у Буенос Ајресу саставља писмо израелским властима у којем тврди: "...како изгледа Израел нема интереса за хапшењем Ајхмана...". До тада Ајхман је запослен у фирми Дајмлер Бенц у мјесту Гонзáлез Цатáн, предграђу Буенос Ајреса.
Хапшење и процес мини|Адолф Ајхман у затвору 1961.
Дана 11. маја 1960. године Ајхман је отет и пребачен авионом у Израел. Подаци о операцији хапшења и пребацивања Ајхмана у Израел до сада нису службено објављени и потврђени, те постоји неколико верзија, које су описане у књигама енглеских и израелских аутора. Због немогућности изручења и непостојања конвенције о изручењу између Бразила и Израела, постоји верзија да је тајно отет у акцији Моссад-а под тајним именом Операција Гарибалди, те под именом Атила, међу којима је био агент Моссада Петер Зви Малкин. По другој верзији пребачен је уз помоћ генералног директора Даимлер Бенза у Аргентини Вилијам Мосетија, као и многих добровољаца, у Уругвај у мјесто Пунта дел Есте, одакле је летом израелске компаније Ел ала пребачен за Израел. Давид Бен-Гурион обзнанио је 27. маја 1960. године хапшење Ајхмана пред израелским парламентом, док се истовремено у њемачким дипломатским круговима покушавала наћи могућност Ајхмановог изручења Њемачкој. Сматра се да није, осим званичне информације, уопште покушано да се Ајхман изручи. Правдано је то тиме да не постоје дипломатски односи на линији Израел-Њемачка, те тврдњом да Ајхман није њемачки држављанин, због исељења у Аустрију и сл.
У документима објављеним 2006. године од стране америчке обавјештајне организације ЦИА-е, доказано је да је мјесто боравка било познато њемачкој обавјештајној служби, па тако и влади Њемачке, двије године прије хапшења Ајхмана. Информација није искориштена нити прослијеђена Израелу вјероватно из разлога заштите високих владиних представника, као нпр. Ханса Глобкеа, једног од аутора многобројних закона у нацистичкој Њемачкој и каснијем сараднику у влади њемачког предсједника владе Конрада Аденауера. Такође је 1954. године Документациони центар Симона Визентала већ 1954. године имао информације о боравку Ајхмана у Аргентини, али ни Светски јеврејски конгрес нити Мосад нису показали интерес за хапшење Ајхмана.
У интервјуу њемачког дневника Јунге велт са новинарком Габи Вебер појављује се нова верзија о хапшењу Ајхмана. Она тврди да у отмицу није био умијешан Моссад него војна обавјештајна служба ЛАКАН, која је у Аргентини испитивала могућности трансфера нуклеарне технологије из Аргентине у Израел, те израду израелске атомске бомбе. Ајхманова умијешаност у послове и у размјену технологије, те његови интервјуи са Вилемом Сасеном, довели су до одлуке и сарадње аргентинских и бразилских власти на депортацији Ајхмана.Intervju sa novinarkom Gaby Weber, dnevne novine Junge Welt 11.10.2008,
Питање држављанства Након хапшења Ајхмана, аустријској политици није одговарало, тврдња о аустријском држављанству Ајхмана, те је на захтјев тадашњег министра унутрашњих послова Аустрије, Јозефа Африча, нађен начин правног одузимања аустријског држављанства Адолфу Ајхману. Како је Ајхман рођен у Њемачкој, али се као дијете са родитељима преселио у Аустрију 1914. године, те је по аустријском Закону о држављанству из 1918. године, било довољно стално мјесто боравка за добијање држављанства. Самим тим је Ајхманов отац добио аустријско држављанство, док га је Адолф добио по аутоматизму. Службеник аустријске криминалистичке полиције Лео Мајер (касније: Лео Франк), пронашао је рјешење у законској одредби о одузимању држављанства Аустријанцима, који су били припадници у страним војним јединицама, а због Ајхмановог чланства у Аустријској легији, министар Африч, одобрио је ретроактивну примјену ове одредбе, те је тиме de facto, Ајхману одузето аустријско држављанство.
Процес Читањем и предавањем оптужнице Ајхману, 1. фебруара 1961. године, истовремено је припремљен протокол одбране на преко 3.000 страна са 1.300 докумената (касније око 1.600), те је састављена листа од тридесетдевет сведока. Под службеним бројем 40/61 11. априла 1961. године почиње процес против Адолфа Ајхмана на Окружном суду у Јерусалиму. Деветомјесечном припремом и истрагом састављена је оптужница у 15 тачака под председавајућим судијама Моше Ландау, Бенјамин Халеви и Јицак Равех. Главни тужилац је био Гидеон Хауснер, а његов замјеник Габријел Бах. Основица за оптужницу је састављена на основу преко 1.500 докумената и саслушања 100 свједока, од којих су 90 били бивши логораши концентрационих логора.. Његов адвокат је био Нијемац Роберт Серватијус, што је иначе пракса преузета након Нирнбершког процеса, а што је омогућено доношењем посебног закона по коме један страни адвокат може заступати оптуженог на израелском суду, јер се није могао наћи ниједан израелски адвокат који би заступао Ајхмана. Одбрана је позвала слиједеће свједоке: Ерих фон дем Бах-Зелевски, Рихард Баер, Курт Бехер, Теодор Хорст Грел, Вилхелм Хетл, Валтер Хупенкотен, Ханс Јитнер, Херберт Каплер, Херман Крумеy, Макс Мертен, Франц Новак, Франц Алфред Сих, Алфред Славик, Еберхард фон Таден, Едмунд Фезенмајер и Ото Винкелман.