Мркоњић Град, у прошлости зван Варцар Вакуф, је градско насеље и сједиште истоимене општине у западном дијелу Републике Српске, БиХ. По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према коначним подацима за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику, у насељу Мркоњић Град је живјело 7.017 лица.

Налази се у географској области Босанска Крајина. Подручје општине обухвата 68.455 хектара површине и лежи на просјечно 591 метар надморске висине. У данашње вријеме овдје живи око 16.000 становника, међу којима Срби чине апсолутну већину.

Основна одлика конфигурације терена општине је наглашена рељефност, јер највећи дио припада брдско-планинском простору. Наиме, Мркоњић Град је са свих страна окружен планинама: Лисина, Димитор, Чемерница, Мањача и Овчара.Гојко Јокић: „Мркоњић Град — Град I засједања ЗАВНОБиХ-а“, 1979. године Заступљена је умјерено континентална клима, а просјечна годишња температура износи 9 °C. Саобраћајну мрежу чине магистралне и регионалне саобраћајнице, које допуњује мрежа локалних путева.

Оно што се веже за ову општину је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а 25. новембра 1943. када је СР Босна и Херцеговина проглашена републиком Срба, Хрвата и Муслимана. Мркоњић Град је познат и по најквалитетнијим косама у региону — „варцаркама“, које добијају од старог имена града, Варцар Вакуфа.

Привредно, ово је крај рудних налазишта гвожђа и бакра, развијеног занатства, богатих шумских површина итд.

Демографија Демографија општине 350пpx|мини|десно|Мркоњић Град — Главни трг са здањем општине Према најстаријим сачуваним записима ово подручје су првобитно насељавали становници Варцарева и Мајдана, (католичке и муслиманске вјере). Међутим у 17. и 18. вијеку, времену великих сеоба на западном Балкану, структура становништва се знатно промијенила. Доселио се католички живаљ из западне Босне, Далматинске Загоре и српско православно становништво из Лике, источне Херцеговине, Црне Горе и гламочког и граховског подручја.Ловреновић Иван: „Мркоњић-Град — монографија“, Народни универзитет, Мркоњић-Град 1973.Шпирић Н, Маријанац З: „Становништво Републике Српске“, Бања Лука 2000.

Према службеном попису становништва из 1991. године, општина Мркоњић Град је имала 27.395 становника, распоређених у 38 насеља. Сам град је имао 11.225 становника или 40,97% од укупног броја. Један дио општине (из овог пописа) је касније, по Дејтонском споразуму, припојен општини Јајце.

БРОЈ СТАНОВНИКА ОПШТИНЕОпћа приручна и адресна књига за Босну и Херцеговину: „Босански гласник“, Сарајево 1914. годинеСтатистички годишњак Републике Српске, Бања Лука 2001. ПРЕМА ПОПИСИМА ПО МЈЕСНИМ ЗАЈЕДНИЦАМА (1991) 1910.20.620Баљвине1.140 1931.27.014Бараћи1.029 1948.29.175Бјелајце3.608 1953.31.301Герзово868 1961.30.949Горња Пецка690 1971.30.159Мајдан1.774 1981.29.684Медна934 1991.27.395Мркоњић Град11.225 1993.22.987*Пецка284 1999.19.155*Подбрдо2.870 2007.21.160*Подрашница1.123 *Напомена: процјенаШеховци1.850

Демографија града

Насељена мјеста У оквиру општине данас постоји 37 насељених мјеста, организованих у десет мјесних заједница. Највећи дио пријератне општине остао је у саставу Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је насељени дио мјеста Власиње, које је раније припадало мркоњићкој општини.

Мрежа насеља је развијена, али и неравномјерно распоређена. Најгушћа је око града док је на сјеверном, западном и југозападном дијелу општине рјеђа. Сеоска насеља су најчешће развијеног типа и имају мали број становника (50—150).Весна Милаковић: Дипломски рад — „Туристички потенцијали Општине Мркоњић Град“, Природно-математички факултет, Нови Сад 2003.

Природне одлике Геологија и рељеф мини|десно|200п|Планина Лисина Највећи дио Мркоњић Града припада брдско-планинском подручју јер је окружен планинама: Лисина (1.467 м), Димитор (1.483 м), Чемерница (1.338 м), Мањача (1.239 м) и Овчара (1.576 м). Између планина се налазе висоравни Подрашко поље и Подови, док су долинска подручја релативно мала и налазе се уз водотоке ријека. Географски положај општине Мркоњић Град обухвата подручје између 44° 11' и 44° 34' сјеверне географске ширине и од 16° 47' до 17° 15' источне географске дужине по Гриничу.

Геолошку грађу терена сачињавају стијене различите по постанку, старости, физичко-механичким, геомеханичким, хидрогеолошким и другим особинама. Шире подручје општине изграђено је од пермотријаских, доњокредних и неогених седимената. Осим тога, овдје су присутна и налазишта минерала: боксита, грађевинског камена кречњака и доломита, кварцита и глине.Мудреновић В: Дипломски рад — „Испитати геолошки састав и тектонику склопа ближе околине Мркоњић-Града са нарочитим освртом на рудне појаве“, Београд 1957.

У тектонском погледу, подручје општине припада унутрашњим Динаридима и зони палеозојских шкриљаца и мезозојских кречњака. Тектонски покрети су се на овом подручју јављали већ у млађем палеозоику. Почетком тријаса наступило је спуштање и ова област је преплављена тријаским морем. Процес наизмјеничног издизања и спуштања копна настављен је кроз дуге геолошке периоде (креду, олигомиоцен), да би током алпске орогенезе дошло до коначног настанка копна и спуштања котлине у којој се данас налази Мркоњић Град.

Основни облици рељефа овог подручја су крашки и флувијални, а основна структурна особина терена је пружање наслага у правцу сјеверозапад-југоисток.Просторни план Општине Мркоњић Град, 1988. година

Клима Подручје општине карактерише умјерено-континентална клима са микроклиматским карактеристикама планинског подручја. Карактеристичне су хладне зиме, умјерено топла љета, јасно изражена прелазна годишња доба и редовна појава снијега у зимским мјесецима.Куштриновић Н: „Клима Републике Српске“, Бања Лука 1996. У граду је 6. децембра 2007. отворена метеоролошка станица.

КЛИМАТСКИ ПАРАМЕТРИ (1970—1985) ПЕРИОД Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец Просјек ТЕМПЕРАТУРА ( °C) -3,1 1,2 3,9 8,7 12,8 15,9 17,9 17,4 14,3 10,2 6,2 -1,0 8,7 РЕЛ. ВЛАЖ. ВАЗДУХА (%) 85 80 79 77 76 75 75 73 79 80 81 83 79 ОБЛАЧНОСТ 6,6 6,4 6,1 5,8 5,6 5,3 5,0 4,9 5,4 5,5 5,9 6,1 5,7 ПАДАВИНЕ (-{mm}-) 83 65 74 93 101 110 74 64 80 81 128 105 1.058

Хидрологија мини|десно|200п|Језеро Бочац Овај крај је испресијецан бројним, мањим и већим воденим токовима. Уопштено, разликују се двије главне хидрографске цјелине: прва, чије воде припадају водотоку ријеке Врбас (око 85%) и друга, чије воде припадају водотоку Сане (око 15%). Мањи водотоци, нарочито бројни на падинама Димитора и Лисине, представљају значајне водене ресурсе у локалним оквирима.

Општини Мркоњић Град припада дио тока Врбаса од Дабрачког завоја до улаза у кањон Тијесно, дужине 15 км. На овом потезу се налази хидроелектрана Бочац и истоимено акумулационо језеро. Црна ријека је отока језера Балкана и лијева притока Врбаса. Дужина њеног тока је 17 км, а тече у правцу југ-сјевер. Рјечица Понор представља јединствену хидролошко-геоморфолошку појаву. Она извире код села Подрашница, а понире испод југозападне падине Мањаче, да би се опет појавила у мјесту Крупа на Врбасу и под именом Крупа се улива у Врбас.

У Доњој Пецкој се налази извор Сане, која неколико километара тече кроз мркоњићку општину и послије укупног тока од преко 140 km се улива у Уну код Новог Града. У истом селу извире и Корана, док у оближњој Медној извире Медљанка и обје ријеке се уливају у Сану.

На падинама Лисине извире Сокочница, која пролази између Герзова и Трнова и у општини Шипово се улива у Пливу. На западном обронку исте планине извире поток Зеленковац који протиче кроз истоимено планинско излетиште.

Биљни и животињски свијет Мркоњић Град карактерише велико богатство и разноврсност биљног и животињског свијета.

У биљном покривачу овог подручја заступљена су три вегетациона типа: шумски, травни и агрокултурни.

Од шумског дрвећа највише има букве, граба, храста, јеле, смрче, бора, јавора, клена, јасена и других мање заступљених врста. На овом подручју јављају се и грмолике биљке: лијеска, дријен, глог, зова, купина, шипак, боровница и сл. Травнати покривач чине: папрат, мљечика, репух, бујад, кукуријек, јагорчевина, јагода, мртва коприва, чичак, коприва и хајдучка трава. На подручју општине је пронађено више од 1.500 врста гљива, од којих се педесетак препоручује за људску исхрану.

Међу дивљим животињама најбројније су: срна, дивља свиња, лисица, зец, јазавац, јастреб, орао, јаребица и друге. Од рибљих врста има пастрмке, липљена, младице, клена, амура и шарана.Марић Ђ, Бајић Д: „Туристички комплекс Балкане и њен значај у трансформацији Горњосанско-пливског подручја“, Нови Сад 2001.

Историја

Доста је трагова који свједоче да се човјек овдје настанио још прије 2.500 година — првенствено због ископавања руде бакра и гвожђа. У доба Илира овдје је живјело племе Мезеја, у чијем су сусједству били Далмати и Десидијати. О њиховом присуству свједоче остаци илирске керамике (пронађени испод Курбасан камена код извора Суљиновац) и бројне градине настале крајем бронзаног доба. мини|десно|200п|Стећак у Баљвинама За вријеме Римског царства овуда је пролазио важан пут који је повезивао Далмацију са Панонијом. Почињао је код Млиништа и ишао до Бочца, а затим ријеком Врбас према сјеверу. Постојало је још неколико важних путева — ка Котору, Шипову, Језеру итд. С обзиром на саобраћајну и рударску важност краја још из предримских времена, овдје се у антици створио сплет насеља и прикључних путева. Према резултатима археолошких истраживања стјециште и раскршће тих путева је било насеље Леусаба (средњовјековно Варцарево), смјештено испод Грабежа око извора Врћенац. Трагови и дијелови насеља су откривени у Старом Селу (римски жртвеник), Бјелајцу (надгробни споменик са текстом), Мајдану (античка базилика), Пецкој (римска тврђава), Тријебову (бронзана глава Медузе) и сл.

У средњем вијеку, ово је био дио жупе Доњи Краји, која је припадала феудалцима Стипанићима-Хрватинићима. О том периоду свједочи 29 некропола и 500-600 пронађених стећака (надгробних споменика), који су разасути свуда по општини. Нарочито лијепо су обрађени (архитектонски и ликовно) они у Баљвинама, Шеховцима, Густовари и Лисковици. На три мјеста у мркоњићкој општини постоје и данас остаци три средњовјековна града-тврђаве: мини|десно|200п|Остаци Призренца

мини|десно|200п|Бочац Град Сокол над кањоном ријеке Сокочнице, који је Твртко I Котроманић поклонио 1366. године Вукцу Хрватинићу за побједу над Угарима три године раније; Призренац (или Призрен), који је смјештен високо на десној страни кањона ријеке Сане, са видиком према Кључу и Млиништима. То је била тврђава-осматрачница, што говори и његово име. Народна традиција га веже за легенду о тзв. „Црној краљици“; Бочац, над кањоном ријеке Врбас, као једно од најважнијих утврђења врбачког одбрамбеног система (први пут се спомиње 1446. године).Ловреновић Иван: „Мркоњић Град — монографија“, Народни универзитет, Мркоњић Град 1973.

Насеље Мркоњић Град је на садашњем мјесту настало 1593. године, када је ту подигао свој вакуф (задужбину) кизлар-ага Ђукановић (у народу познат као Крзлар-ага) поријеклом из оближњих Котлина. Он је узет као „данак у крви“, а када је одвођен у Цариград овдје су војници убили његовог оца. Крзлар-ага је саградио џамију, 24 дућана, мусафирхану (пансион) са 20 димњака, хамам, пекару, мектеб и водовод, за који је вода доведена са планине Лисине.„Туристички водич Мркоњић Града“, Удружење за развој и унапређење туризма општине Мркоњић Град, 2010. Посебном вакуфнамом (који се чувао у Земаљском музеју у Сарајеву) оставио је 690.000 акчи за унапређење трговине и занатства и за издржавање мусафирхане у којој је сваки путник (и његов коњ) бесплатно могао бити гост 24 часа.

Град спомиње у својим записима и познати турски путописац Евлија Челебија 1660. године, наводећи да су га спалили ускоци Стојана Јанковића.