Устав Књажества Србије из 1869. године, познат и као Намеснички устав (познат и као Духовски, Тројички устав), био је трећи устав Србије којим је замењен стари Турски устав из 1838. године. Усвојила га је Велика народна скупштина 11. јула 1869. године, а устав је био на снази у два периода 1869—1888. и 1894—1901. Најважније одредбе Устава из 1869. године посвећене су положају и надлежностима Народне скупштине, која по први пут у државноправној историји Србије постаје законодавни орган. Доношењу овог устава, иако Србија још није била суверена земља, нису се успротивили ни Османско царство, номинални сизерен Србије, ни велике силе. Пошто га је у време малолетности Милана Обреновића донело Намесништво назива се и Намесничким уставом.
Позадина мини|лево|220п|Кнез Милан и чланови намесништва Јован Гавриловић. Јован Ристић и Миливоје Петровић Блазнавац У раздобљу 1839—1869, које представља период формалне владавине Турског устава, сменила су се два суштински различита уставна поретка. Први је био период владавине уставобранитеља у току кога су организација врховне државне власти, али и уређење ширих, првенствено друштвено-економских односа, били истински постављени на принципима Турског устава. Други период поклапа се са другом владом кнеза Михаила и обележен је важним променама уставног система у Србији.
После Милошеве абдикације и првог ступања на престо његовог сина Михаила, положај уставобранитеља знатно је ојачао. Њихови најистакнутији представници из редова трговаца и високе бирократије - Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Илија Гарашанин, браћа Симићи - борили су се, у првом реду, за очување уставом признатих слобода у привредним односима, а нарочито за слободну трговину.
Вучићева буна 1842. године резултирала је свргавањем династије Обреновића, а 1. 9. 1842. године и избором Александра Карађорђевића за новог кнеза Србије.
Стални сукоби између кнеза и Савета, међутим, доводе децембра 1858. до сазивања Светоандрејске скупштине, на којој је, место збаченог кнеза Александра, на престо враћен Милош Обреновић.
Промена Устава из 1838, наследност кнежевског достојанства и исељење турског становништва из градова, основне су карактеристике Милошевог политичког програма после поновног ступања на престо Србије. Али непуне две године, колико је трајала Милошева друга владавина, нису биле довољне да кнез ова питања и реши. После Милошеве смрти, титулу кнеза поново наслеђује Михаило, чији је план био да се реформама учврсти на власти и тиме онемогући утицај опозиционих група и мешање Порте, а стварањем народне војске и склапањем споразума са хришћанским народима на Балкану тежио је коначном рушењу турске власти у овом делу Европе.
Са другом владом кнеза Михаила, Србија улази у ново поглавље свог уставног живота. Питање промене Турског устава било је најзначајније у законодавној активности новог кнеза. У својој прокламацији, приликом ступања на престо, он изјављује да је ,,закон највиша воља у Србији“. О томе Никола Христић у својим мемоарима пише:
Порта није пристајала да Србија самостално донесе устав, и због тога кнез Михаило је, по наговору великих сила, донео законе којима је изменио правни положај врховних органа власти предвиђен у Турском уставу.
Закони којима је кнез Михаило у највећој мери изменио одредбе Устава од 1838. били су следећи:
Устројеније Државног совјета од 17. 8. 1861, којим су саветници стављени у исти ред са осталим чиновницима, што је омогућило кнезу да до тада независне саветнике може пензионисати;
Владавину кнеза Александра Карађорђевића су обележили чести сукоби кнеза и Совјета. Након Тенкине завере 1857. године, кнез Александар је разрешио совјетнике без одобрења Порте. Совјет се жалио на то и после Етем - пашине мисије кнез је био принуђен да повуче своје одлуке. Овлашћења кнеза у погледу именовања и смењивања совјетника су умањена у односу на ранија овлашћења, изменама устројства Совјета из маја 1858. године. Након Светоандрејске скупштине с краја 1858. године и повратка Милоша Обреновића на власт, Совјет почиње да губи моћ.
Устројеније Централне државне управе у Књажевству Србији од 12. 3. 1862, којим је број министарстава повећан на седам (формирана су три нова министарства: просвете, грађевине и војске), а министри потпуно одвојени од Савета и потчињени једино кнезу. Истим законом први пут је уведен Министарски савет, који је имао задатак да обједињује министарства, да решава о законским пројектима по другим стварима од значаја за целу земљу;
Закон о Народној скупштини од 17. 8. 1861. по коме се уводи разлика између велике и обичне скупштине (велика је по броју посланика четири пута већа од обичне и састаје се ради избора кнеза, одобрења усвојења престолонаследника или одређивања намесништва за време кнежева малолетства). По овом закону Скупштина је искључиво саветодавно тело које у одређеним случајевима има право да буде саслушано.
Такође су значајни били и следећи закони:
Закон о чиновницима грађанског реда од 24. 3. 1861, (касније замењен законом од 15. 2. 1864);
Закон о устројству обштина и обштинских власти од 24. 3. 1866;
Устројеније народне војске од августа 1861. године.
Док је кнез Михаило Обреновић заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Завереници су извршили атентат на кнеза 29. маја 1868. године у Кошутњаку, недалеко од Хајдучке чесме. Кнез Михаило није имао законитог потомства. Престо је остао упражњен, а избор владара био је у надлежности Народне скупштине. Пре њеног сазивања, дан после топчидерског атентата, министар војни Миливоје Петровић Блазнавац прогласио је уз помоћ војске, државним ударом, за новог кнеза четрнаестогодишњег унука Милошевог брата Јеврема – Милана Обреновића (1854-1901). Народној скупштини је само преостало да именује новог владара, који се јуна 1868. вратио из Париза где се школовао. Под јаким притиском, опкољена војском, Велика народна скупштина састала се 2. јула 1868. где је прогласила малолетног Милана Обреновића за кнеза и изабрала намеснике. Та скупштина је тражила корените реформе, тј. тражила је проширење скупштинске власти, да се уведе одговорност министара, слободу штампе и поротно суђење. Намесништво је ступајући на власт обазриво обећало политичке реформе, којима би се ојачао утицај Народне скупштине.За реформу је била бивша опозиција и јавно мнење, а једино су се конзервативци противили политичким реформама.
Намесништво Малолетном кнезу одређено је Намесништво, у које су ушли Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Ристић, способни чиновник и дипломата, убрзо се издвојио као водећа личност међу намесницима. Под његовим утицајем наступиле су промене у унутрашњој политици земље које су означиле умерену либерализацију политичког стања. Намесништво је о томе постигло политички компромис са либералима који су од прогоњених противника власти за време Михаила сада постали њен део. Пристали су да ублаже неке од својих реформских захтева (парламентаризам по угледу на западне демократије, снажна локална самоуправа, слобода штампе и окупљања итд.) у замену за раскид са дотадашњим апсолутизмом и постепено увођење политичких слобода. Намесништво је, као најважнији акт у току трајања свог мандата, донело нови устав.
Никољски одбор Неколико месеци после атентата, Намесништво је приступило изради новог устава. Они су покренули уставно питање противно одредбама Закона о Народној скупштини из 1861. године, које су забрањивале промену устава за време кнежева малолетства. То су урадили јер су сматрали да је постојеће уставно стање, са Турским уставом и изменама учињеним уставним законодавством кнеза Михаила, било неодрживо. У ту сврху су децембра 1868. на Св. Николу сазвали Уставни одбор, који је назван Никољски одбор, од преко седамдесет људи. Рад овог одбора, који је окупио 76 чланова, а чији су председник и заменик били шеф владе Ђорђе Ценић и министар унутрашњих послова Радивоје Милојковић, закључио је рад 19. децембра.
Задатак одбора био је, у ствари, да одговори на питање да ли је потребно и да ли је време да се земљи да устав. Потврдно одговоривши (сви су се сагласили осим Јована Илића) на то питање, одбор је разматрао следећа питања уставног карактера: да ли ће народно представништво бити једнодомно или дводомно; да ли министри треба да одговарају за свој рад и како; да ли треба дозволити слободу штампе? Намесништво се залагало за то да се Народној скупштини, која је до тад имала само саветодавну улогу, призна законодавна власт, али тражили су да се не укида Савет и на тај начин да постоји дводомни систем. Питање је, такође, било и како да се уреди законодавна власт и ту је Никољски одбор био у начелу за дводомни систем, али између Намесништва и одбора дошло је до несугласица око организације горњег дома, тј. Савета.
Намесништво је предлагало да саветнике бира влада, али одбор се томе супротстављао сматрајући да би ти саветници били зависни од владе. Посебно су се том предлогу постављених саветника супротстављали Аћим Чумић, Милан Пироћанац и Ђорђе Павловић. Чумић је истакао да ако Савет треба да буде надзорна власт над владом онда мора бити независан од владе. Такође је сматрао да саветници треба да буду независни и од народа на тај начин што би се бирали доживотно. Либерали су се бојали Чумићеве визије Савета сматрајући да може да се изроди у олигархију, па су тражили саветнике са привременим мандатом и да буду бирани од стране народа. Намесништво је Никољском одбору поставило и питање министарске одговорности и питање слободе штампе и ту су се готово сагласили, али су сматрали да слободу штампе не треба оставити без ограничења, а исто тако да треба донекле да се ограничи одговорност министара, да не би страховали стално од тужби. Сам пројекат устава израђен је после састанка Светоникољског одбора, у уском кругу од неколико чланова владе и намесника, међу којима је најактивнији био Ристић. Устав је донет на Великој народној скупштини која је заседала у Крагујевцу од 10. до 29. 6. 1869. године. Овај најдуготрајнији српски устав у XIX веку, био је и први устав који је Србија самостално донела.
Дипломатске сметње и намесничка самовоља Пошто су Намесништво и Никољски одбор били за промену устава требао је још и дипломатски напор, пошто је Отоманско царство сматрало да српски устав спада у њена права. Србија је тада имала Турски устав из 1838. Намесништво је најпре уверило Аустрију и Русију да је потребна промена устава, да би Турску ставили пред свршен чин. Постојала је сметња и у самом српском законодавству, јер је у Закону о Скупштини стајало да не може да се предлаже никаква уставна промена за време Намесништва. Тај закон је требао да спречи намеснике да прошире власт за време кнежева малолетства. Намесништво је тада у новинама објашњавало да се тај члан закона може променити обичном законодавном процедуром, али они ту промену нису извели до доношења Намесничког устава 1869, па се касније тврдило да је Намеснички устав донесен на неправилан начин. Устав је требао да донесе Савет, а у том процесу Скупштина је требала само да се саслуша, али Намесништву то није одговарало, па је 7. јуна 1869. тражило од Савета да одобри да Устав доноси Велика народна скупштина. С обзиром да је доведен пред свршен чин (намесници су наредили министру унутрашњих послова да сазове Велику народну скупштину на Видовдан 28. јуна 1869. у Крагујевцу), Савет није пружао велики отпор.
Доношење устава Не обазирући се на формално вазални положај Србије у односу на Турску и на одредбе Закона о Народној скупштини, којима је била забрањена промена устава када је кнез малолетан, Намесништво је донело одлуку о покретању поступка за доношење новог устава. Велика народна скупштина усвојила је Устав 29. јуна 1869. године. На доношење устава нису противљењем реаговале ни Порта ни велике силе.
Начин доношења и промене устава