Хиљаду деветсто осамдесет четврта (), бројем 1984, дистопијски је друштвено-фантастични роман и прича упозорења коју је написао енглески писац Џорџ Орвел. Објавили су је 8. јуна 1949. године Секер и Ворбург као Орвелову девету и последњу књигу завршену за његовог живота. Тематски, фокусира се на последице тоталитаризма, масовног надзора и репресивног режима људи и понашања унутар друштва. Орвел, демократски социјалиста, моделирао је ауторитарну државу у роману о стаљинистичкој Русији и нацистичкој Немачкој. Шире гледано, роман истражује улогу истине и чињеница у друштвима и начине на које се њима може манипулисати.
У алтернативној стварности је 1984. година. Нема више држава и народа јер је свет подељен на три велесиле, супердржаве Океанију, Евроазију и Истазију, које међусобно ратују, непрестано правећи и кршећи пактове, потпуно опседнуте жељом за владавином над читавом планетом. Винстон Смит, службеник из Лондона, проводи једноличну, туробну свакодневницу свестан да нешто није у реду, да није све онако како изгледа. Како нема с ким да подели своје сумње, почиње да се пита да ли је последњи разуман човек на свету или је луд. А онда низ случајних, наизглед безначајних догађаја, који можда и нису сасвим случајни, почиње да му открива праву стварност, скривену иза политичких манипулација владајуће класе и њеног наводног диктаторског вође, Великог брата. У сумануто опасној потрази за истином, Винстон ће морати да се суочи са својим најмрачнијим тајнама и да пронађе одговоре на тешка питања о цени слободе, среће и љубави.
Роман је постао класичан књижевни пример политичке и дистопијске фикције. Такође је популаризовао термин „орвеловски“ као придев, при чему су многи термини коришћени у роману ушли у уобичајену употребу, укључујући „Велики брат“, „дворазмишљање“, „полиција мисли“, „мисаони злочин“, „новоговор“ и „2+2=5". Повучене су паралеле између теме романа и стварних животних случајева тоталитаризма, масовног надзора и кршења слободе изражавања, између осталих тема. Тајм је уврстио роман на своју листу 100 најбољих романа на енглеском језику од 1923. до 2005. године, и био је стављен на листу 100 најбољих романа Модерне библиотеке, достигавши 13. место на листи уредника и 6. место међу читаоцима. Године 2003. био је на осмом месту у истраживању Би-Би-Сија.
Стварање и публикација У јануару 1944. професор књижевности Глеб Струв је Орвела упознао са дистопијским романом Јевгенија Замјатина из 1924. године. У свом одговору Орвел је изразио интересовање за жанр и обавестио Струвеа да је почео да пише идеје за једну од својих, „које могу бити написане пре или касније.“
Године 1946, Орвел је писао о дистопијском роману Врли нови свет од Олдуса Хакслија из 1931. у свом чланку „Слобода и срећа“ за часопис Трибјун, и приметио сличности са Ми. У то време Орвел је постигао критички и комерцијални хит са својом политичком сатиром Животињска фарма из 1945. године, што је подигло његов профил. За наставак је одлучио да произведе своје дистопијско дело. Chapter 7: "Inconvenient Facts" На састанку са Фредриком Варбургом, суоснивачем његовог британског издавача Секер & Варбург, непосредно пре изласка Животињске фарме, Орвел је објавио да је написао првих 12 страница свог новог романа. Међутим, могао је да зарађује за живот само од новинарства и предвидео је да књига неће бити објављена пре 1947. године. Напредак је ишао споро; до краја септембра 1945. Орвел је написао неких 50 страница. Орвел је постао разочаран ограничењима и притисцима везаним за новинарство и презрео је градски живот у Лондону. Његово здравље је такође страдало, јер је оштра зима погоршала његов случај бронхиектазије и лезије на једном плућном крилу.
Радња
Године 1984. цивилизацију су опустошили светски рат, грађански сукоби и револуција. Писта Један (раније позната као Велика Британија) је провинција Океаније, једне од три тоталитарне супер-државе које владају светом. Њом влада „Партија” под идеологијом „Ингсоц” (новоговорска скраћеница од „енглеског социјализма”) и мистериозни вођа Велики брат, који има интензиван култ личности. Партија брутално елиминише свакога ко није у потпуности у складу са њиховим режимом, користећи Полицију мисли и стални надзор преко телекрана (двосмерних телевизора), камера и скривених микрофона. Они који падну у немилост Партије постају „неособе”, затим нестају, а докази о њиховом постојању бивају уништени.
У Лондону, Винстон Смит, члан Шире партије, ради у Министарству истине, где преправља историјске записе како би се ускладили са државном верзијом историје која се стално мења. Винстон ревидира претходна издања Тајмса, док се оригинални документи уништавају након што бивају бачени у канале познате као меморијске рупе, које воде до огромне пећи. Он се потајно противи владавини Партије и сања о побуни, упркос томе што зна да је већ „зломислилац” и да ће вероватно једног дана бити ухваћен.
Док је био у пролском (пролетерском) кварту, Винстон је упознао господина Чарингтона, власника антикварнице, у којој купује дневник у коме може да критикује Партију и Великог брата. На његову ужаснутост, када посети пролски кварт, он открива да они немају политичку свест. Док ради у Министарству истине, посматра Џулију, младу жену која одржава машине за писање романа у Министарству, за коју Винстон сумња да је шпијунка, и развија интензивну мржњу према њој. Он магловито сумња да је његов надређени, званичник Уже партије, О’Брајен, део загонетног подземног покрета отпора познатог као Братство, који је формирао жестоко критиковани политички ривал Великог брата, Емануел Голдштајн.
Једног дана, Џулија тајно предаје Винстону љубавну поруку и њих двоје започињу тајну везу. Џулија објашњава да и она мрзи Партију, али Винстон примећује да је она политички апатична и незаинтересована за рушење режима. У почетку се виђају ван града, али касније почињу да се састају у изнајмљеној соби изнад продавнице господина Чарингтона. Током афере, Винстон се сећа нестанка своје породице током грађанског рата 1950-их и његовог напетог односа са својом отуђеном супругом Катарином. Недељама касније, О’Брајен позива Винстона у свој стан, где се представља као члан Братства и шаље Винстону примерак Голдштајнове Теорије и праксе олигархијског колективизма. У међувремену, током националне Недеље мржње, непријатељ Океаније се изненада мења из Евроазије у Истазију, што углавном пролази непримећено. Винстон је позван у Министарство како би помогао да се изврше неопходне ревизије евиденције. Винстон и Џулија читају делове Голдштајнове књиге, која објашњава како Партија одржава власт, право значење њених слогана и концепт вечитог рата. Она тврди да Партија може бити свргнута ако се против ње побуне проли. Међутим, Винстон сматра да то не даје одговор „зашто” је Партија мотивисана да одржи власт.
Винстон и Џулија су ухваћени када се открије да је господин Чарингтон заправо агент Полиције мисли и они бивају затворени у Министарству љубави. Долази О’Брајен, који се такође открива као агент Полиције мисли. О’Брајен говори Винстону да никада неће сазнати да ли Братство заиста постоји и да су књигу Емануела Голдштајна заједно написали О’Брајен и други чланови Партије. Током неколико месеци, Винстон је изгладњиван и мучен како би своја уверења ускладио са Партијом. О’Брајен открива да Партија „жели власт ради саме власти”.
О’Брајен води Винстона у собу 101 на последњу фазу преваспитања, која садржи најгори страх сваког заточеника. Када се суочи са кавезом са помахниталим пацовима, Винстон издаје Џулију желећи да њу муче уместо њега. Винстон бива пуштен назад у јавни живот и наставља да посећује кафану „Под кестеном”. Једног дана Винстон наилази на Џулију, која је такође била мучена. Обоје откривају да су издали оног другог и да више немају осећања једно према другом. Назад у кафани, вести славе наводну масивну победу Океаније над евроазијским армијама у Африци. Винстон коначно прихвата да воли Великог брата.
Историја Орвел, који је средишњу тему романа зацртао 1944. године, већину романа је написао на острву Јура у Шкотској током 1947—1948. године док је био критично оболио од туберкулозе. Коначан рукопис је послао својим пријатељима Секеру и Варбургу 4. децембра 1948. године, а књига је објављена 8. јуна 1949. године.
До 1989. године роман је преведен на више од 65 језика, што је више него било које друге двије књиге неког аутора.
Инспирација за дело мини|Плакат Јакова Гуминера из 1931. са натписом „Аритметика индустријско-финансијског контра-плана: 2 + 2 плус ентузијазам радника = 5” Орвел је инспирацију за писање црпио из разних извора, али понајвише из тоталитарних тенденција Совјетског Савеза и Трећег рајха. Изјава "2 + 2 = 5", која се употребљава за мучење Винстона Смита током испитивања, био је слоган бољшевичке партије за други петогодишњи план, који је охрабривао испуњавање петогодишњег плана за само четири године. Слоган је био видљив по московским кућама, рекламним панелима и другим локацијама. Подела света на три суперсиле делимично се темељи на Техеранској конференцији 1944: Исак Дојчер, сарадник Обсервера, наводи да је Орвел био уверен да су том конференцијом "Стаљин, Черчил и Рузвелт свесно одлучили да поделе свет".
Мењање савезништва Океаније између Евроазије и Истазије подсећа на мењање савезништва између Совјетског Савеза и Трећег рајха током пакта о ненападању 1940-их. Када су Уједињено Краљевство и СССР постали савезници 1941, Орвел је уочио како се савезништва могу лако да се промене у случају користи: "Одвратно је што је тај убица (Стаљин) сада одједном на нашој страни, а све чистке итд. одједном су заборављене". Након пораза Трећег рајха Орвел је радио за Обсервер, те је посетио разне заробљеничке логоре и уочио да су неки Руси променили стране те су се борили за Немце.
Опис Емануела Голдштајна с козјом брадицом подсјећа на Лава Троцког. Голдштајнова књига подсећа на пародију стварне Троцковљеве књиге Издана револуција из 1937. која је критиковала Стаљинов модел Совјетског Савеза. Гвинет Робертс сматра да је узор за Голдштајна био и левичар Андрес Нин, шпански вођа ПОУМ-а с којим се Орвел борио у Шпанском грађанском рату, а који је говорио да је Стаљин издао вредности социјализма. Нина су касније смакнули совјетски агенти.
Свеприсутност Великог Брата, који на плакатима има бркове, подсећа на култ личности, можда Стаљинов или Хитлеров. Вести Океаније наглашавају рекордне бројке продукције баш као и у Совјетском Савезу где су се глорификовале фабрике и особе које су постигле нове рекорде у производњи.
Мучења Министарства љубави подсећају на процедуре НКВД-а и њихове методе испитивања, Орвелови "шпијуни", деца и млади које су учили да пазе на непријатеље државе, темељи се на младим совјетским пионирима који су тражили "непријатеље људи" те их издавали НКВД-у. Те су активности биле део велике чистке од 1936. до 1938. Орвел је сазнао о случају Павлика Морозова, 14-годишњег пионира који је 1930-их пријавио своју породицу совјетској полицији јер је гомилала житарице након чега су га сељаци убили, а совјетске власти му потом саградиле споменике широм државе као пример угледног пионира младим нараштајима.
Млада лига против секса темељи се на младим комунистима названим комсомол. Иако нису вршили експлицитни целибат, комсомол није охрабривао сексуалност међу својим члановима јер се сматрало да спречава посвећеност партији. Мисаона полиција, која је хапсила људе само због "анти-совјетских" примедби, темељи се на НКВД-у, али и на тајној полицији Токубетсу Кото Кеисатсу која је основана 1911. у Јапану и стављала у затвор особе које су "затроване опасним идеологијама" те су сумњале у јапанску власт. Кеисатсу је заиста имао надимак "мисаона полиција" много пре Хиљаду деветсто осамдесет четврте.