Врли нови свијет () је дистопијски роман Олдуса Хакслија написан 1931, а објављен 1932. године. Радња се одвија у Лондону 2540. године (632. године Фордове ере, по роману). Роман предвиђа развој репродуктивне технологије и учења у сну који у споју доводе до стварања новог друштва. Друштво будућности је отјелотворење идеала који чине основу футуризма. Хаксли је као одговор на ову књигу написао и есеј, Brave New World Revisited (1958) и своје завршно дјело, роман под насловом Острво 1962. године. Врли нови свијет се често упоређује као инверзни пандан роману Хиљаду деветсто осамдесет четврта Џорџа Орвела.

Радња Роман почиње у Лондону, граду Светске државе, 632. године Фордове ере (односно 2540. године по грегоријанском календару). У овом друштву грађани се производе у вештачким материцама и од детињства пролазе кроз програме индоктринације, како би били сврстани у унапред одређене класе (или касте) засноване на интелигенцији и раду. Ленинa Краун, радница у инкубаторском одељењу, популарна је и сексуално пожељна, али Бернард Маркс, психолог, није. Он је растом нижи у односу на просечног припадника своје високе касте, што му изазива комплекс инфериорности. Његов рад са техником учења у сну омогућава му да разуме, али и осуди методе којима друштво одржава своје грађане мирнима, укључујући и сталну конзумацију смирујућег лека који изазива срећу, познатог као „сома”. Игноришући последице, Бернард гласно и арогантно износи своје критике, због чега његов претпостављени разматра могућност да га због неконформизма премести на Исланд. Његов једини пријатељ је Хелмхолц Вотсон, талентовани писац који осећа да у овом безболном друштву не може да користи свој дар на креативан начин.

Бернард са Ленином одлази на одмор изван Светске државе, у Резерват дивљака у Новом Мексику, где први пут сведоче природном рађању, болестима, процесу старења, другим језицима и религиозном начину живота. Култура становника Резервата подсећа на савремене староседелачке америчке народе тог региона, потомке Анасазија, укључујући Пуебло народе Хопи и Зуни. Бернард и Ленинa присуствују насилном јавном ритуалу, након чега упознају Линду, жену која је пореклом из Светске државе, али сада живи у Резервату са својим сином Џоном, који је одрастао у овом окружењу. Линда је некада давно дошла у Резерват на одмор, али се раздвојила од групе и остала заробљена. У међувремену је затруднела са својим сапутником (који се испоставља као Бернардов претпостављени, Директор Центра за инкубаторску производњу и систематску обраду). Она није ни покушала да се врати у Светску државу јер се стидела своје трудноће. Џон, иако је читав живот провео у Резервату, никада није био прихваћен од стране мештана, па су и њему и Линди животи били тешки и непријатни. Линда је научила Џона да чита, али само из једине књиге коју је имала — научног приручника. Једину другу књигу коју је Џон нашао донео му је саплеменик Попе: комплетна дела Вилијама Шекспира. Одбачен од стране села, Џон своје емоције уме да изрази само кроз Шекспирове речи, често цитирајући Буру, Краља Лира, Отела, Ромеа и Јулију и Хамлета. Линда сада жели да се врати у Лондон, а Џон такође жели да види тај „врли нови свет” о којем му је мајка толико причала. Бернард у томе види прилику да осујети свој премештај и добија дозволу да поведе Линду и Џона са собом. По повратку у Лондон, Џон се сусреће са Директором и назива га својим „оцем”, што изазива смех присутних. Осрамоћен, Директор подноси оставку пре него што стигне да премести Бернарда.

Бернард, сада као „чувар” Џона, „дивљака” који постаје славна личност, добија пажњу од највиших кругова друштва и ужива у популарности коју је некада презирао. Његов тренутни статус је, међутим, кратког века, јер постаје љубоморан када схвати да се Џон заиста зближава само са Хелмхолцом, који га разуме на интелектуалном нивоу. Линда, коју сматрају ружном и бескорисном, све време проводи користећи сому, док Џон одбија да присуствује друштвеним догађајима које Бернард организује, згранут празнином тог света. Ленинa и Џон осећају међусобну физичку привлачност, али Џонове идеје о љубави и удварању, засноване на Шекспировим делима, у потпуности су неспојиве са Ленининим слободоумним ставом о сексу. Она покушава да га заведе, али он је напада, након чега сазнаје да му је мајка на самрти. Џон жури у болницу, изазивајући скандал јер то није „исправан” однос према смрти. Деца која су тамо доведена ради „навикавања на смрт” понашају се на начин који Џон доживљава као непоштовање, због чега једног од њих физички напада. Потом покушава да прекине поделу соме нижим кастама, тврдећи да их ослобађа. Настали метеж угушен је када полиција распршује испарења соме, а Хелмхолц и Бернард су ухапшени.

Бернард, Хелмхолц и Џон доведени су пред Мустафу Монда, „Светског управљача за западну Европу”, који саопштава Бернарду и Хелмхолцу да ће бити премештени на острва због асоцијалног понашања. Бернард моли за још једну шансу, али Хелмхолц поздравља прилику да постане прави индивидуалац и сам бира Фолкландска Острва, верујући да ће га њихово хладно време инспирисати за писање. Монд му говори да је прогон заправо награда – пошто су острва пуна најзанимљивијих људи који се нису уклопили у модел Светске државе. Џон одбија Мондову рационализацију система касти и социјалне контроле, тврдећи да захтева „право да буде несрећан”. Он жели да буде протеран, али Монд одбија, желећи да види шта ће се даље десити са њим.

Обеспокојен, Џон се повлачи у напуштени светионик на брду, близу села Патенам, где намерава да живи у аскетизму и да се очисти од цивилизације, практикујући самобичевање. То привлачи пажњу новинара и знатижељника. Након што се јавност засити приче, документарни снимак његовог бичевања постаје сензација и изазива нови талас интересовања. Међу гомилом из хеликоптера излази жена, за коју је наговештено да је Ленинa. Џон, у налету беса, бичује и њу и себе, што разгорева масу и доводи до сумануте, сомом подстакнуте оргије.

Када нова гомила радозналаца и новинара стигне хеликоптерима да га виде, затичу Џоново беживотно тело – обесио се.

Ликови Редослиједом појављивања Томас „Томи“, алфа, Директор „Центра за инкубаторску производњу и систематску обраду“ за Лондон; касније откривен као отац Џона Дивљака. Хенри Фостер, алфа, Администратор у Центру и Ленинин партнер. Ленина Краун, бета-плус, носи зелено али јој је свеједно драго што је изнад гама; Радница на вакцинацији у Центру; у њу је заљубљен Џон Дивљак. Мустафа Монд, алфа-двоструко плус, Свјетски управљач за западну Европу (постоји још 9 управљача, за разне дијелове свијета). Помоћник директора одсјека за предоређивање. Бернард Маркс, алфа-плус, психолог (специјалиста за хипнопедију). Фани Краун, бета, радница на флаширању ембриона; Ленинина пријатељица. Бенито Хувер, алфа, Ленинин пријатељ; Бернард га није волио. Хелмхолц Вотсон, алфа-плус, предавач у Вишој школи за емоционалну технологију (Одсјек за писање текстова), пријатељ Бернарда Маркса и Џона Дивљака.

На Миси солидарности Моргана Ротшилд, Херберт Бакунин, Фифи Бредло, Џим Бокановски, Клара Детердинг, Џоана Дизел, Сароџини Енгелс, и „онај грмаљ“ Том Кавагучи. Госпођица Кит, управитељица високотехнолошког колеџа у Итону. Архипојац, квази-религијска личност са сједиштем у Кентерберију. Примо Мелон, извјештач за Радио-новости за више касте, који покуша да добије интервју од Џона Дивљака и кога Џон нападне због ометања. Дарвин Бонапарте, папарацо који извјештава свијет о Џоновом пустињаштву.

У Малпаису

Џон Дивљак („Господин Дивљак“), син Линде и Томаса (Томија, Директора), странац и у примитивном и у цивилизованом друштву. Линда, бета-минус. Мајка Џона Дивљака, а давно нестала дјевојка Томасова (Томијева, Директорова). Она је из Енглеске и била је трудна носећи Џима када се одвојила и изгубила од Томаса на једном путу у Нови Мексико. Не воле је дивљаци због њеног „цивилизованог“ понашања, а ни цивилизовани људи јер је дебела и изгледа стара. Попе, домородац из Малпаиса. Иако подстиче Линдино понашање због ког је дивљаци мрзе у Малпаису он, спава са њом и доноси јој мескал, свеједно се држи традиционалних вјеровања свог племена. Џон је као младић покушао да га убије.

Позадински ликови

Они су измишљени ликови или стварни ликови који су умрли прије догађаја из романа, али се помињу у њему: Хенри Форд, који је постао месијанска фигура за Свјетску државу. Израз „Господ Форд“ се користи умјесто „Господ Бог“, као почаст за изум серијске траке. Зигмунд Фројд, израз „Господ Фројд“ се понекад користи умјесто „Господ Форд“ као асоцијација на Фројдову психоанализу и одгој људи, и Фројдову популаризацију схватања да је сексуална активност од суштинског значаја за човјекову срећу. Становници Свјетске државе вјерују да су Фројд и Форд једна те иста особа. Х. Џ. Велс, „Др Велс“, британски писац и утопијски социјалиста чија књига „Men Like Gods“ је била један од подстицаја за „Врли нови свијет“. Иван Петрович Павлов, чије технике условљеног рефлекса се користе за одгајање дјеце. Вилијам Шекспир, чија забрањена дјела Џон Довљак цитира у роману. Цитирани комади укључују Магбета, Буру, Ромеа и Јулију, Хамлета, Краља Лира, Мјеру за мјеру и Отела. Мустафа Монд их такође познаје јер он, као свјетски управљач, има приступ одређеним историјским књигама, као што је Библија. Томас Роберт Малтус, чијим именом се описују контрацептивне технике (Малтусов опасач) које примјењују жене у Свјетској држави. Рубен Рабинович, лик код ког је први пут забиљежено дејство хипнопедије (учења у сну).

Извори имена Ограничени избор имена која Свјетска држава додјељује својим грађанима одгојеним из флаша може да се повеже са особама из политике и културе који су имали утицаја у бирократији, привреди и технологији Хакслијевог доба, а тиме и системима из Врлог новог свијета:

Бернард Маркс, по Клоду Бернару (или можда по Бернару од Клервоза или по Бернарду Шоу) и по Карлу Марксу. Ленина Краун, по Лењину, бољшевичком вођи током Октобарске револуције. Фани Краун, по Дори Каплан, познатој по неуспјешном атентату на Лењина. У роману су, иронично, Ленина и Фани пријатељице. Поли Троцки, мање значајан лик. По Лаву Троцком, вођи октобарске револуције. Бенито Хувер, по Бениту Мусолинију, италијанском диктатору; и по Херберту Хуверу, тадашњем предсједнику САД. Хелмхолц Вотсон, по њемачком љекару и физичару Херману фон Хелмхолцу и по америчком бихевиористи Џону Б. Вотсону. Дарвин Бонапарте, по Наполеону Бонапарти, вођи првог француског царства, и по Чарлсу Дарвину, аутору Поријекла врста. Херберт Бакуњин, по Херберту Спенсеру, енглеском филозофу и дарвинисту друштва, и по Михаилу Бакуњину, руском филозофу и анархисти. Мустафа Монд, по Мустафи Кемалу Ататурку, оснивачу Турске након Првог свјетског рата, који је модернизовао земљу; а Монд по Брунер Монд, једном одјељењу Imperial Chemical Industries. Примо Мелон, по Мигелу Приму де Ривери, шпанском премијеру и диктатору (1923—1930), и по Томасу Мелону, банкару. Сароџини Енгелс, по Фридриху Енгелсу, ко-аутору Комунистичког манифеста (са Карлом Марксом); и по Сароџини Наидуу, индијком политичару. Моргана Ротшилд, по познатој европској банкарској породици Ротшилдових. Фифи Бредло, по британском политичком активисти и атеисти Чарлу Бредлоу. Џоана Дизел, по Рудолфу Дизелу, њемачком инжењеру проналазачу дизел-мотора. Клара Детердинг, по Хенрију Детердингу, једном од оснивача Холандске краљевске нафтне компаније. Том Кавагучи, по јапанском будистичком монаху Екаију Кавагучију, првом забиљеженом јапанском посјетиоцу Тибета и Непала. Жан-Жак Хабибула, по француском филозофу Жан-Жаку Русоу; и по Хабибула Кану, који је почетком 20. стољећа био афганистански емир. Госпођица Кит, управитељица колеџа у Итону, по управитељу Џону Киту из деветнаестог стољећа. Архипојац, пародија на архиепископа из Кантерберија и одлуку англиканске цркве из августа 1930. године којом се одобрава ограничена употреба контрацепције. Попе, по Попеу, америчком урођенику побуњенику који је оптужен за сукоб познат као Pueblo Revolt.

Наслов