Марија Ева Дуарте де Перон (; Лос Толдос, 7. мај 1919 — Буенос Ајрес, 26. јул 1952), позната по надимку Евита, била је прва дама Аргентине и друга жена председника Хуана Перона. Рођена је у сиромаштву у руралном селу Лос Толдос, у пампасима, као најмлађе од петоро деце. Године 1934, са 15 година, преселила се у главни град Буенос Ајрес како би наставила каријеру позоришне, радио и филмске глумице. Удала се за Перона 1945. године, када је он још био пуковник војске, а на политичку сцену је избачена када је постао председник Аргентине 1946. године. Постала је централна фигура перонизма и аргентинске културе захваљујући Фондацији Ева Перон, добротворној организацији коју многи Аргентинци доживљавају као веома утицајну.
Упознала је пуковника Хуана Перона 22. јануара 1944. године током добротворног догађаја на стадиону Луна Парк у корист жртава земљотреса у Сан Хуану, у Аргентини. Њих двоје су се венчали следеће године. Хуан Перон је изабран за председника у јуну 1946. године; током наредних шест година, Ева Перон је постала моћна унутар проперонистичких синдиката, првенствено захваљујући залагању за радничка права. Такође је водила Министарства рада и здравља, основала и водила добротворну Фондацију Ева Перон, залагала се за женско право гласа у Аргентини и основала и водила прву велику женску политичку странку у земљи, Женску перонистичку странку.
Године 1951, Ева Перон је објавила своју кандидатуру за перонистичку номинацију за функцију потпредседнице Аргентине, добивши велику подршку перонистичке политичке базе, Аргентинаца са ниским приходима и радничке класе који су називани дескамисадосима или „онима без кошуље“ (слично термину санкилоти током Француске револуције). Противљење војске и буржоазије у земљи, заједно са њеним погоршаним здрављем, на крају ју је приморало да повуче своју кандидатуру. Године 1952, непосредно пре смрти од рака у 33. години, Ева Перон је од стране Аргентинског конгреса добила титулу „Духовног вође нације Аргентине“. Након смрти, приређена јој је државна сахрана, што је прерогатив који је генерално резервисан за шефове држава.
Ева Перон је постала део међународне популарне културе, најпознатија као тема мјузикла Евита (1976). Кристина Фернандез де Киршнер, друга председница Аргентине (после треће супруге Хуана Перона Изабеле Перон), тврди да жене њене генерације дугују Еви Перон због „њеног примера страсти и борбености“.
Младост
Хуан Дуарте и Хуана Ибаргурен Франсоа Уарт (1817-1868), пореклом француски Баск из Беаск Лапита у Аквитанији, одлучује 1855. године да се са својом женом Маријом насели у градићу Ћивилкој, у провинцији Буенос Аирес, где купује хиљаду хектара земље како би се бавио пољопривредом и прехранио своје осморо деце. Међутим, 24. јуна 1868. године Франсоа умире и оставља за собом жену и четворо преживеле деце, три ћерке и сина. Након његове смрти, суд одлучује да презиме, због различитих начина писања (Д’Уарт, Уарт и Дуарт), промени у Дуарте.
Његов једини син, Хуан, рођен 1. новембра 1858. године, са својих девет година преузима многе очеве послове везане за вођење имања. Осим пољопривредом, Хуан се бавио и политиком те временом постаје истакнути члан конзервативне партије. У међувремену се жени Аделом Уарт, ћерком очевог млађег брата Доминика, и у томбраку се рађа шесторо деце: Аделина, Каталина, Педро, Магдалена, Елоиза и Сузана Елвира.
Због економских проблема, 1907. године закупљује естанцију „Унион“ у Лос Толдосу, главном граду округа Генерал Виамонте у провинцији Буенос Аирес. Већ наредне године, одељење мења власт, а Хуан добија место заменика судије поротника што му доноси велики углед али и многе обавезе због којих одлучује да се сам, без жене жене и деце, пресели у Лос Толдос.
По пресељењу, упознаје Хуану Ибаргурен, девојку рођену 1894. године која води порекло од шпанских Баска из града Амезгета (у северној шпанској провинцији Гипускоа). Хуана Ибаргурен ради на естанцији коју је закупљивао као куварица. Започињу љубавну романсу и већ 1908. године заснивају породицу, рађа им се прво дете, ћерка Елиза.
Случај да имућан мушкарац има две породице није био усамљен у руралним деловима Аргентине са почетка ХХ века, између осталог, зато што развод није био дозвољен. У прилог томе говори и чињеница да је трећина деце рођене у том периоду било ванбрачно. Међутим породица коју би мушкарац имао са невенчаном супругом била је изложена различитим видовима дискриминације.
У наредних једанаест година рађа им се још четворо деце, 1910. године Бланка, 1914. године Хуан Рамон и 1916. године Ерминда Лухан. У среду, 7. маја 1919. године, рађа се њихово пето и последње дете, Марија Ева. Девојчица је, као природно дете Хуана Дуартеа и Хуане Ибаргурен, крштена 21. новембра исте године.
Прве године живота Радикална странка, након вишегодишњих борби, преузима власт 1919. године. Укидају цензуру и тим потезом успевају да збаце конзервативце са власти и у провинцији Буенос Аирес.
Све то је знатно ослабило положај Хуана Дуартеа, који у страху од могућих економских проблема, прихвата посао управитеља имања у оближњем граду Кироги.
Сели се са у Кирогу, овог пута не сам, већ са Хуаном Ибаргурен и њиховом децом. Остају тамо годину дана па Ерминда тамо уписује основну школу. Међутим, пошто нису остварили жељене резултате, материјално стање се није поправило, враћају се у Лос Толдос.
Смрт Хуана Дуартеа и селидба у Хунин Јутра 6. јануара 1926. године, Хуан Дуарте је кренуо из Лос Толдоса у Ћивилкој да узме поклоне које је припремио за своје петоро деце поводом Богојављенске ноћи. На том путу је, услед тешке саобраћајне несреће, погинуо.
Два дана касније, 8. јануара, одржана је сахрана којој су поред обе породице, присуствовали и високи градски функционери. Касније ће многи довести у питање присуство Хуане Ибаргурен и њене деце, под сумњом да им је Адела Дуарте, венчана супруга Хуана Дуартеа, забранила да присуствују церемонији. Међутим, такав развој догађаја није био могућ. Адела Дуарте је умрла 19. септембра 1919. године, више од шест година пре мужа. Осим тога, постоје и изјаве многих очевидаца који одбацују ову тврдњу. Присуство своје породице на очевој сахрани ће, након много година, потврдити Бланка и Ерминда.
Хуана Ибаргурен наставља живот у Лос Толдосу, у кући са свега две собе. Почиње да се бави кројачким занатом како би прехранила породицу. Према сећањима Ерминде Дуарте, Хуана Ибаргурен је радила по цео дан игноришући упозорења лекара да треба да одмара због проблема са венама.
Ерминда Дуарте се такође у својој књизи „Моја сестра, Ева“ присећа неких анегдота из детињства: “Сећаш ли се да мама није могла да нам купи играчке? […] Ништа ниси тражила. Све си налазила међу дрвећем, травом и птицама. Онда је дошло Богојављење. Могла си од три мудраца да тражиш било коју играчку. […]знала си шта желиш: лутку у природној величини. […] Била је заиста велика и лепа. Али једна нога је била поломљена. Мама ти је брзо објаснила да је пала са камиле једног од мудраца и да јој је зато нога унакажена. Оно што ти мама није рекла је то да ју је купила за неколико новчића, вероватно због ноге. Уместо тога, рекла ти је да су је три мудраца донела теби да бринеш о њој. […] Елиза јој је сашила тако дугу хаљину да је скоро додиривала под. Извеле смо је у шетњу у новој хаљини, ти си држала једну, а ја другу руку.
[…]Сећаш ли се старог доброг господина Добар дан? Он је био један од оних људи који су толико патили и били понижавани да се чине старији него што заправо јесу. […] Питао је за помоћ. Чим је дошао, ти си прва притрчала да му помогнеш. […] Била си толико маштовита да си га назвала „господин Добар дан“. Не постоји прикладније име зато што је тај поздрав био карактеристичан за њега. […] Не само што би дотрчала прва до њега већ би и направила пометњу у кући када би дотрчала до маме тражећи јој да да нешто старом господину Добар дан. А мама, која је чинила чуда да би ми имали оно што је неопходно, никада није одбила да му помогне. Сећам се како смо трчали назад са нечиме за њега, али пошто си била најспретнија, стизала си увек прва.”Duarte Erminda, “Mi hermana Evita”, Centro de Estudios Eva Perón, Buenos Aires, 1972
Осмогодишња Ева креће у школу у Лос Толдосу. Похађа је две године, тачније до 1930. године када се породица сели у Хунин (погледати: Прилог 1) где посао проналазе: Елиза као службеница у пошти, Бланка која по завршетку школовања у Брагаду добија место учитељице у Католичкој школи и Хуан који постаје продавац у локалној апотеци.
У Хунину, Ерминда и Ева настављају школовање, Ерминда уписује средњу школу док је Ева још увек у нижим разредима основне.
Материјално стање породице се временом поправљало па се 1932. године породица сели у бољу кућу у којој Хуана Ибаргурен отвара неку врсту ресторана како би људи које је посао довео у Хунин могли да уживају у домаћим специјалитетима. Отварање ресторана Хуани помаже да уда Елизу за мајора Алфреда Аријета и Бланку за доктора правних наука Хуста Хозеа Алвареза Родригеза. Породица 1934. године прелази у другу кућу, такође у Хунину.
Школовање Ева није имала већих потешкоћа у школи, ако се изузме математика. Показивала је интересовање за глуму, певање и рецитовање. Када би дан био кишовит, Ева би молила своју учитељицу да оде до млађе деце и забави их причама и песмама. Сваког дана, после школе, би са Ерминдом обилазила парализовану жену и забављала је певајући, плешући, правећи пируете и смешне изразе лица.
Иако је још увек била у основној школи, било јој је дозвољено да се придружи групи младих глумаца из Ерминдине средње школе и са њима учествује у представи “Напред, студенти”. Такође учествује у још једној представи која се изводи како би се скупио новац за школску библиотеку.
Бланка ће се децембра 1997. године у свом спису “Наш стварни живот” присећати тренутка када се по први пут глас њене најмлађе сестре јавно емитовао:
“[…] Током поподнева у Хунину, локална продавница музичке опреме поставила би звучнике на ћошку испред продавнице. По први пут, Евин глас је емитован тако да га сви чују. На њеном репертоару нашло се неколико песама, рецитовала их је истом уверљивошћу и професионализмом који ће јој касније помоћи да покори престоницу као глумица. Још као дете је показивала запањујућ таленат. У почетку смо мислили да је њена жеља да постане глумица само детињарија. Али њена истрајност у борби за свој сан проузроковала је многе проблеме у кући. Мајчино противљење Евином сну заснивало се на њеној потреби да заштити своје дете.”http://www.evitaperon.org/mens.htm
Ева 1934. године завршава основну школу, одлучује да не настави школовање него да се посвети свом сну. Жели да учествује на такмичењу младих талената које се одржавало у Буенос Аиресу. На наговор брата будућег Бланкиног мужа, мајка јој то допушта. У Буенос Аирес долази у пратњи мајке и убрзо има наступ на радију, после којег јој нуде посао због којег је неопходно да се пресели у главни град. Хуана смешта своју петнаестогодишњу ћерку код својих пријатеља, породице Бустаменте и враћа се кући.
Постојало је веровање да је Ева побегла у Буенос Аирес у пратњи танго певача Агустина Магалдија, међутим, Магалди у то време није имао наступе у том делу Аргентине па њихов сусрет није био могућ.
Живот у Буенос Аиресу
Глумачка каријера Због економске кризе, почетком тридесетих година, цена пољопривредних производа и животних намирница знатно пада што доводи до велике незапослености у руралним деловима земље и масовних миграција из села у град . Староседеоци Буенос Аиреса су досељенике, због њиховог изгледа, погрдно називали зебама .