Димитрије (II) Палеолог (; 1407 - 1470), је био последњи морејски деспот (1449—1460). Био је пети син византијског цара Манојла II (1391—1425) из династије Палеолога и његове супруге, српске принцезе, Јелене Драгаш. Током свог живота, био је у сталном сукобу са браћом, покушавајући да дође до власти ослањајући се махом на Османлије. У својој владавини деспотовином Морејом, водио је туркофилску политику и био је у сталном сукобу са млађим братом и савладаром деспотом Томом (1428—1460), што ће на крају довести до пада деспотовине. Последње године је провео у Хадријанопољу као таст османског султана Мехмеда II (1451—1481).
Године 1437, деспот Димитрије је пратио свог старијег брата цара Јована VIII на сабору у Фиренци, чији је главни циљ био уједињење Римокатоличке и Источне православне цркве како би Западна Европа била склонија да пружи војну помоћ очајном Византијском царству. Иако је деспот Димитрије био одлучно против уједињења цркава, пошао је на сабор јер се цар Јован VIII није усуђивао да га остави на истоку, а да он сам није присутан. Деспот Димитрије је два пута покушао да преузме трон, прво покушавајући да га преузме уз подршку Османлија 1442. године, а затим надајући се да ће бити проглашен за цара након смрти цара Јована VIII 1448. године. Оба покушаја су пропала и 1449. године, је деспота Димитрија прогласио деспотом Мореје, његов брат нови цар Константин XI.
Цар Јован VIII је већ прогласио Тому, Деимитријевог млађег брата, деспотом Мореје, а цар Константин XI је сада желео да они заједно владају. Двојица деспота су тешко сарађивали и често су се међусобно свађали. После пада Константинопоља, смрти цара Константина XI и краја Византијског царства 29. маја 1453. године, османски султан Мехмед II је дозволио деспоту Томи и деспоту Димитрију да наставе да владају као османски вазали у Мореји. Иако се никада није прогласио за цара, неки од Морејаца су желели да за Константиновог наследника прогласе деспота Димитрија, најстаријег живог брата цара Константина XI. Деспот Тома се надао да ће малу деспотовину претворити у центар кампање за обнову царства, надајући се да ће добити подршку папства и западне Европе. Сталне несугласице између деспота Томе и деспота Димитрија, који се ослањао на подршку Османлија, на крају су довели до тога да султан Мехмед II нападне и освоји Мореју 1460. године.
Иако је деспот Тома побегао у изгнанство, деспот Димитрије је ухваћен у престоници деспотовине, Мистри, и предао се Османлијама 29. маја 1460. године, тачно седам година након пада Константинопоља. Као надокнаду за губитак Мореје, султан Мехмед II је деспоту Димитрију доделио земље у Тракији и на неким острвима, што је омогућило деспоту Димитрију да живи у релативном комфору све док му 1467. године, нису одузета земља и приходи након оптужби против његовог зета. Убрзо након тога, султан Мехмед II му је доделио имање у Адријанопољу, где је живео са својом женом деспином Теодором Асен. После смрти своје ћерке и јединог детета, султаније Јелене, 1469. године, у Једрену, деспот Димитрије се повукао и замонашио, а умире годину дана касније 1470. године.
Порекло и породица
Рођен је у Цариграду, као други син (од десеторо деце),цара Манојла II и царице Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића)), обласног господара који је владао источном Македонијом. По мајчиној линији Димитрије је, као и његова браћа цар Јован VIII (1425—1448) и цар Константин XI (1448-1453), је био чукунунук краља Србије Стефана Уроша III Дечанског Немањића (1322—1331) чија се ћерка удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи био је потомак Немањића. Име Живео Титула Владао Јован (VIII) 1392 — 1448. византијски цар Византијом (од 1421. као савладар, самостално 1425—1448) Теодор (II) (1396—1448) морејски деспот Морејом (1407—1443) Константин (XI) (1405—1453) морејски деспот, византијски цар Морејом (1428—1448) и Византијом (1449—1453) Андроник (1403—1429) деспот Солуном (1408—1423) Тома (1409—1465) морејски деспот Морејом (1428—1460) Константин (1393/1397 — 1400/1405) Михајло (1406/1407 — 1409/1410)
Димитрије се два пута женио: 1436. године Зојом Параспондилос, византијском племкињом која је умрла 1440. године; 1441. године Теодором Асен, умрлом 1470. или 1471. године. Са својом другом супругом имао је једну ћерку Јелену, коју је удао за османског султана Мехмеда II.
Живот и владавина мини|Минијатура из рукописа са почетка XV века која приказује Димитријевог оца, цара Манојла II Палеолога, његову мајку царицу Јелену Драгаш и његова три најстарија брата Јована (касније цара Јована VIII), Теодора и Андроника Димитрије је рођен у Цариграду око 1407. године. Након практичног преузимања власти његовог најстаријег брата Јована VIII (1425—1448), који је од 1421. године владао као савладар њиховом тешко болесном оцу, Димитрије је 1423. године пребегао у краљевину Мађарску код краља Жигмунда Луксембуршког (1387—1437). Његови мотиви нису познати, али је највероватније био незадовољан поделом власти. Касније се вратио у Византију и од 1429. године влада Лемносом.
Његов старији брат и византијски цар Јован VIII упутио се 1436. године на Апенинско полуострво да би преговарао о унији и помоћи коју би западне земље могле да пруже Византији у одбрани од Османлија. На овом путу и на сабору у Ферари и Фиренци, уз велики број свештеника и мислилаца, пратиће га и антиунионистички настројени деспот Димитрије. Боравак на Западу се окончао склапањем Фирентинске уније 1439. године, а деспоту Димитрију је након повратка додељена на управу Месемврија.
Он је 1442. године, уз војну помоћ Османлија, опсео је Цариград у покушају да преузме власт користећи се Фирентиском унијом као поводом. Иако је његов напад одбијен, враћен му је на управу Лемнос, а наредне године се окончава његова управа над Месемвријом. Након смрти његовог старијег брата деспота Теодора (II) (1407—1443) 26.06. 1448. године, бива му додељен на управу његов посед крај Цариграда, Селимврија. Крајем исте године, умро је још један његов брат и тадашњи византијски цар Јован VIII, након чега деспот Димитрије Селимврију предаје свом брату и новом цару Константину XI Драгашу (1449—1453) и преузима његове поседе у Мореји.
Морејом је, уз цара Константина XI, владао и њихов млађи брат деспот Тома са којим је Димитрије рано дошао у сукоб. Нетрпељивост између њих резултовала је већ 1450. године практичном поделом Морејске деспотовине на два дела. Њихов сукоб је додатно слабио византијску одбрану, тако да су у доба последње османске опсаде Цариграда 1453. године успели само да сузбију њихов упад у Мореју, немоћни да пруже било какву помоћ опсађеном граду који је пао 29.05. У завршним борбама је погинуо њихов старији брат и последњи византијски цар Константин XI Палеолог Драгаш, а Византија је практично престала да постоји. Сукоб између деспота Томе и деспота Димитрија се наставио, а попримио је и политичку димензију, пошто се деспот Тома залагао за сарадњу са Папством и италијанским државицама у циљу опстанка Морејске деспотовине, док је деспот Димитрије сматрао да од Запада неће добити помоћ и да је боље бити добар вазал османском султану Мехмеду II.
Османлије су 1458. године напале и заузеле северни део Мореје, да би је 1460. године заузеле у целини, чиме је престао да постоји последњи остатак византијске државе на Балканском полуострву. Деспот Димитрије им је предао Мистру, након чега је своју ћерку деспину Јелену удао за османског султана Мехмеда II. После тога је отишао у Хадријанопољ, а зет му је доделио приходе од Еноса, Лемноса, Имброса, Тасоса и Самотраке на доживотно уживање. Међутим 1467. године, деспот Димитрије је пао у султанову немилост.
Умро је у Хадријанопољу 1470. године, као монах Давид.
Младост мини|Вероватно портрет деспота Димитрија Палеолога од Беноца Гоцолија Како се Византијско царство распало и распарчало током XIV века, цареви из династије Палеолога су осетили да је једини сигуран начин да сачувају своје преостале поседе нетакнутим да их дају својим синовима, добијајући титулу деспота, као апанаже за одбрану и управљање. Цар Манојло II Палеолог (1391–1425) имао је укупно шест синова који су преживели детињство. Манојлов најстарији преживели син, Јован, проглашен је за цара - савладара и одређен да наследи цара Манојла II након његове смрти. Други син Теодор је одређен за деспота Мореје, а трећи, Андроник, постављен је за деспота Солуна 1408. године са само осам година. Манојлови млађи синови, Константин, Димитрије (рођен 1407. године) и Тома, задржани су у Константинопољу јер није било довољно земље да им се додели. Млађа деца; Теодор, Андроник, Константин, Димитрије и Тома су често описивани као Порфирогенит („рођен у пурпуру“; рођен у царској палати за време владавине свог оца), надимак који изгледа да није носио будући цар Јован VIII.
Односи између браће Палеолога нису увек били добри. Иако изгледа да су се млади цар - савладар Јован VIII и деспот Константин добро слагали, односи између деспота Константина и млађе браће Димитрија и Томе нису били тако пријатељски. Цар Манојло II је 1422. године поставио Димитрија за деспота острва Лемнос; међутим, није био задовољан и одбио је да живи на острву. Деспот Димитрије је побегао на двор угарског краља Жигмунда 1423. године под изговором да му је потребна заштита од своје браће.PLP, 21454. Παλαιολόγος ∆ημήτριος. Са њим су била двојица његових присталица, Иларио Дорија и Ђорђе Изаул, и вратио се у Цариград тек 1427. године.
Године 1437, цар Јован VIII, напустио је Константинопољ да би присуствовао сабору у Фиренци у настојању да уједини православну и католичку цркву и на тај начин инспирише Западну Европу да делује у одбрани свог царства у колапсу, угроженог од Османског царства које се брзо шири. Цар Јован VIII је оставио деспота Константина, свог најповерљивијег брата и одређеног наследника, као намесника у Цариграду. Деспот Димитрије је заједно са многим угледним византијским великашима и црквеним званичницима (укључујући цариградског патријарха Јосифа II Страцимировића) пратио цара Јована VIII на његовом путовању у Италију. Иако се знало да је деспот Димитрије чврсто против било каквих планова о поновном уједињењу православне и католичке цркве, он је већ показивао бунтовничке склоности, надајући се да ће и сам постати цар уз османску подршку, и није му се могло веровати да ће остати миран у Цариграду или на Лемносу када је цар Јован VIII био одсутан.
Иако је Фирентински сабор ипак постигао унију цркава, она је трајала неколико година, закључно са јуном 1439. године, цар Јован VIII се вратио у Цариград тек 1. фебруара 1440. године, и иако је био примљен са великом свечаношћу, коју су организовали деспот Константин и деспот Димитрије (који се вратио нешто раније), вест да су цркве уједињене изазвала је талас негодовања и горчине међу становништвом престонице, јер су сматрали да је цар Јован VIII издао њихову веру.
Покушаји да постане цар Пошто се његов намеснички мандат завршио, деспот Константин је приметио да су остали деспоти Мореје (Константинова бивша апанажа), његова браћа деспот Теодор II и деспот Тома, добро владали без њега и сматрао је да би могао боље служити интересима царства ако би био ближе престоници. Деспот Димитрије је сада управљао делом земље око града Месембрије у Тракији, а деспот Константин је разматрао идеју да он и деспот Димитрије могу да замене поседе, при чему би деспот Константин постао нови гувернер у Месембрији, а деспоту Димитрију би био додељен посед у Мореја. Деспот Константин је тако послао свог блиског саветника Георгија Сфранцеса да предложи идеју и деспоту Димитрију и османском султану Мурату II, који је до овог тренутка морао да буду консултован о било каквим именовањима. мини|Рушевине утврђења у Месембрији, где је Димитрије владао као деспот све до покушаја да узурпира престо 1442. године.