Dekubitus, hronična rana izazvana pritiskom, je oštećenje kože i tkiva koje se nalazi ispod nje kao posledica predugog položaja tela u jednom položaju (produženi pritisak). Obično je to pritisak samog tela na podlogu, mada i bilo kakav drugi produženi pritisak može dovesti do pojave dekubitusa. Preuzeto, jul 2009.
Izraz dekubitus potiče iz latinskog jezika od reči (), što znači „ležati dole“ i reči () posebnoj vrsti ležaja, s naslonom za ruke (na kome su se Rimljani uobičajeno odmarali). Rimski lekari su uočili da se zbog dugog ležanja na ovim ležaljkama mogu javiti posebne vrste rana ili kako su je oni nazvali (). Znatno kasnije ustanovljeno je da ovo oštećenje nije uzrokovano samo ležanjem (jer se javlja npr. i kod sedenja), tako da često primenjivan naziv „rana od ležanja“ nije sasvim odgovarajući.. Acta medica Croatica,
Epidemiologija Počev od nastanka čovekove vrste dekubitusi su prisutni kod većine bolesnika sa ograničenom pokretljivošću. Tragovi dekubitusa uočeni su na egipatskim mumijama i prvi put opisani u medicinskoj literaturi u XIX veku.
Osobe koje nisu sposobne da spreče neprekidni pritisak čvrste podloge na tkiva povremenom promenom položaja tela, stalno su pod povećanim rizikom da dobiju dekubitus. To se najčešće dešava kod pacijenata koji su u odmakloj životnoj dobi, kod osoba sa neurološkim problemima i kod onih koji su zbog akutne bolesti primljeni na duže bolničko lečenje. Ovakve osobe ne mogu sebe da štite od pojave dekubitusa; zbog toga što same ne mogu da menjaju položaj tela ili zato što neredovno i nepravilno primaju tuđu pomoć koja im je neophodna za obavljanje određenih pokreta ili promenu položaja tela. Incidencija dekubitusa je različita i kreće se na globalnom nivou od 1,4% do 36,4%, kod akutnih incidenata u traumatologiji (15%), neurologiji (27%), kardiovaskularnoj patologiji (41%). Dekubitusi su najzastupljeniji u bolnicama (oko 60% slučajeva), a zatim slede po učestalosti socijalne ustanove (gerontološki centri). U kućnim uslovima dekubit se nešto ređe javlja; verovatno zbog bolje brige i nege ukućana (oko 9-20%).
Unutar akutne faze lečenja nepokretnih bolesnika, dekubitus se javlja u 0,4% do 38% slučajeva, u sklopu dugoročnog lečenja u 2,2% do 23.9%; i kućnoj neži, 0% do 17%. U prevalenciji ova bolest ima široku varijaciju: 10% do 18% u akutnoj fazi, 2,3% do 28% u hroničnoj fazi nege, i 0% do 29% u kućnoj nezi. Pojava dekubitusa u jedinicama intenzivne nege zbog imunokompromitujućih faktora, raste na 40% lečenih bolesnika.
Mehanizam nastanka U nastanku dekubitusa dominiraju tri glavna mehanizma;
Pritisak (spoljašnji) Pritisak je najvažniji faktor u razvoju dekubitusa, naročito kada se on javlja iznad koštanih delova. Spoljašnji pritisak (kojim telo bolesnika stvara oslanjanjem na podloge na kojoj leži ili sedi) izaziva kompresiju tkiva i distorziju najmanjih krvnih sudova. Ukoliko je pritisak viši od kapilarnog pritiska, kao posledica nastaje okluzija krvnih sudova. Kapilari se zatvaraju ako pritisak poraste preko 32 -{mmHg}-. Vreme izloženosti pritisku podjednako je važno za nastanak dekubitusa kao i sila pritiska. Do radijalne nekroze doći će kod pritiska od 500 mmHg u roku od 2 časa a kod pritiska od 100 mmHg u roku 10 časova.
Na mestima gde se razvija ishemija stvara se povoljna sredina za razvoj infekcije, zbog nakupljanje bakterija. Uglavnom kod većine pacijenta sa nekrozom javlja se mešani tip infekcije, stafilokokusom aureusom, stafilokokusom ifidimitisom, proteusom, a u poslednje vreme dosta često i meticilin rezistentnim stafilokokusom aureusom (MRSA).
Smicanje Smicanje nastaje ako pacijent klizi naniže u krevetu ili stolici. Sile smicanja dovode do prelamanja, istezanja ili kidanja malih krvnih sudova, što ima za posledicu prekid dotoka krvi i pojavu ishemije. Ako je ishemija produžena, ona izaziva endotelijalna oštećenja, nastaje tromboza i dolazi do smrti ćelija (nekroza).
Trenje Trenje se opisuje kao sila koja se stvara kada dve površine klize jedna preko druge, u ovom slučaju kože o čaršav, postelju, invalidska kolica itd. Ovim mehanizmom nastaje površna povreda kao što je oguljotina epidermisa.
Bilo koji od navedenih mehanizama dovodi do, okluzije (začepljenja) mikrocirkulacije i izaziva ishemiju (zbog nedovoljnog dotoka krvi u tkiva), zapaljenje i hipoksiju tkiva (nedostatka kiseonika u tkivima), što za posledicu ima smrt ćelija pojavu nekroze i hroničnih rana (ulceracija).
Etiologija Mnogi faktori utiču na pojavu dekubitusa, ali pritisak koji dovodi do ishemije je osnovni mehanizam. Tkiva su sposobna da izdrže veliki pritisak ako traje kratko, ali produženi pritisak neznatno iznad kapilarnog započinje procese koji vode ka ulceraciji. U načelu svi etiološki faktori koji dovode do pojave dekubiusa mogu se podeliti na egzogene (spoljašnje) i endogene (unutrašnje): мини|Stadijumi u razvoju dekubitusa
Etiološki faktori koji mogu dovesti do nastanka dekubitusa. Uzroci Karakteristike Egzogeni (spoljašnji) faktori dugo ležanje na tvrdom i neudobnom dušeku, naborano posteljno ili lično rublje, vlaga u postelji, nastala od telesnih izlučevina (gnoja, krvi, znoja...), nestručno postavljanje imobilizacionih sredstava (gips, zavoj, udlage). kontraktura zglobova, spasticitet muskulature na predilekcionim mestima. Endogeni (unutrašnji) faktori hronične i terminalne bolesti, šećerna bolest sa pratećim, perifernim, angiopatskim promenama, pothranjenost, hipoproteinemija i anemija povećavaju vulnerabilnost kože i produžavaju vreme zarastanja rane, srčana i bubrežna oboljenja, pareze i paralize zbog neosetljivosti pojedinih delova tijela, u postoperativnom toku (nemogućnost ili nevoljnost promene položaja bolesnika), bakterijska kontaminacija zbog neadekvatne nege kože (npr zbog inkontinencije), iako nije direktan etiološki faktor, doprinosi razvoju i otežanom zarastanju dekubitusa. Najznačajniji uzročnici Kao najznačajniji uzročnici dekubitusa u literaturi se navode: Smanjena pokretljivost kao veoma važan faktor. Neurološki pacijenti, sedirani, ili dementni bolesnici su nesposobni da sami menjaju položaj tela i sami smanje pritisaka. Kod ovih bolesnika, paraliza mišića dovodi do smanjenje njihove mase, što ima za posledicu gubitak zaštitnog sloja između kostiju i kože. Kontrakture i spasticitet često doprinose razvoju dekubitusa, zbog stalne izloženosti istih delova tela pritisku. Gubitak osećaja doprinosi pojavi dekubitusa jer isključuje jedan od najvažnijih upozoravajućih signala: bol. Pothranjenost, hipoproteinemija i anemija povećavaju vulnerabilnost kože i produžavaju vreme zarastanja rana. Bakterijska zagađenja zbog neadekvatne nege kože (između ostalog i zbog inkontinencije)i pad odbrambenih (imunoloških) mehanizama na indirektan način doprinosi razvoju i otežanom zarastanju dekubitusa. Preuzeto; jul 2009.
Klinička slika U kliničkoj slici dekubitusa dominira lokalizacija promena na regijama tela koje su izložene pritisku o tvrdu, mokru i/ili neravnu podlogu, tj. na izbočenim delovima tela , koje stvara slabinski deo kičme, sedalna kost, zglob kuka, članak, kolena ili laktovi, kao i na područjima na kojima je slabije razvijeno masno tkivo.. Medicinski fakultet Osijek. Katedra za kirur- giju. U razvoju kliničke slike dekubitusa razlikujemo pet stadijuma:
-{I}- stadijum Pojava crvenila sa edemom. To stanje obično nastaje nakon dva do tri sata pritiska na istom mestu. Bolesnik oseća bol, svrab ili toplotu u području pritiska. Nema ranu, a crvenilo ne nestaje kada se pritisne. Temperatura kože se razlikuje od okolne kože. U ovom stadijumu promene su još uvek reverzibilne.
-{II}- stadijum Na zahvaćenom delu kože a delimično i potkožnom tkivu, javljaju se mehurići. Postoji i alteracija ćelija u epidermu (spoljni sloj kože). Koža dobija purpurno plavu boju. Oštećenja još nisu konačna.
-{III}- stadijum Pojava smeđe boje kože i nekroze tkiva u zahvaćenom području sa vidljivim mišićima; ovaj stadijum prati obavezna pojava infekcija. Koža poprima sve više crnu boju i postaje vrlo suva. Klinički,ovaj stadijumu karakteriše pojava kratera, sa ili bez okolnog tkiva i značajna oštećenja tkiva koja su ireverzibilna.
-{IV}- stadijum Karakterišu duboki čirevi, sa potpuno razorenim mišićima i vidljivim delovima kosti; i ovaj stadijum karakteriše obavezana infekcija, pojava šupljina u vidu sinusa i ireverzibilne promene.
-{V}- stadijum Stadijum umnožavanja čireva (ulceracija), u različitim stadijumima razvoja.
Oko 75% dekubitusa u -{II}- stadijumu, mogu se izlečiti u roku od osam nedelja, samo 62% u -{IV}- stadijuma dekubitusa mogu se ikada izlečiti, a samo kod 52% bolesnik izlečenje nastaje u roku od jedne godine. Preuzeto; jul 2009.
Klinička slika dekubitusa, je najučestalija među bolesnicima sa povredom kičme ali se sreće i kod komatoznih bolesnika, pothranjenih osoba, dijabetičara, neuroloških, psihijatrijskih i onkoloških bolesnika.
Lokalizacija dekubitusa мини|Područja na kojima se može javiti dekubitus Lokalizacija dekubitusa je različita. Iako se neka mesta na telu uobičajena za pojavu dekubitusa (regioni kukova i zadnjice), on se može pojaviti na različitim (atipičnim), delovima lokacijama tela, gde postoji dovoljno dug pritisak (u oko 10% slučajeva). Atipične lokacije (u mogu biti nos, brada, čelo, potiljak, grudni koš, leđa, lakat, jer ne postoji deo površine tela koji je otporan na efekte pritiska.
Najčešće je dekubitus prisutan na krsnom, sedalnom i predelu kuka (trohanter). Donji udovi su drugi po učestalosti i to gležanj (maleolus), pete, kolena i cevanice. Dekubitusi su obično lokalizovani u predelu koštanih delova tela, tj u onim regionima gdje su kosti blizu površine kože i gdje je koža u tim regionima pritisnuta na tvrdu podlogu kao što je stolica ili krevetski dušek. Među hirurški lečenim bolesnicima na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu,(četrdesetogodišnja studija), obolelih od dekubitalnih ulkusa -{III}- i -{IV}- stadijuma, blizu 95% bolesnika imalo je dekubituse na donjem delu tela,75% u karličnoj regiji, a 20% na donjim ekstremitetima.Lubomir Panajotović, Jefta Kozarski, S. Cvetanović, Igor Maljković, Hirurško lečenje dekubitusa VMA Beograd, Klinika za plastičnu hirurgiju i opekotine Timočki medicinski glasnik мини|Dekubitalna promena nastala ležanjem na lađa мини|Dekubitalna promena nastala ležanjem na desni bok Delovi tela na kojima se najčešće javlja dekubitus.Vlajić E. Položaj tela LokalizacijaKada se leži na leđima potiljak, lopatice, laktovi, krsni predeo, donji udovi (pete, prsti). Kada se leži na boku uvo, temporalni delovi lobanje, strana ramena, karlica, kuk (trohanter), donji ud (koleno, kosti gležnja). Kada sedi krsni predeo, zadnjica, zadnji deo pete, laktovi, lopatica. Delovi tela na kojima postoji dodatni pritisak opreme ili odeće elastični zavoji i elastične čarape, endotrahealni tubus, intravenske braonile, kateter, elastična odeća.
Lečenje Hronična rana izazvana pritiskom je pojava koja zbog bolesti ali i starenja opšte ljudske populacije i produžavanja životnog doba, sve češće ugrožava savremenog čoveka i predstavlja zdravstveno – socijalni problem pojedinaca kao i celog društva.Lečenje dekubitusnih rana zahteva veliko stručno znanje, iskustvo i timski rad koji je usmeren ka pravovremenoj i tačnoj dijagnostici, poznavanju fiziologije i patofiziologije faza zarastanje rane, kao i iznalaženju savremene doktrine, odnosno protokola lečenjaRane: časopis Srpskog udruženja za lečenje rana, Glavni urednik Željko Kanjuh. – – Beograd . Lečenje dekubitusa je veoma složen i dug proces koji zahteva multidisciplinaran pristup, i angažovanje lekara različitih specijalnosti: dermatologa, hirurga, interniste (kardiologa, endokrinologa), urologa, neurologa, fizijatra, srednjemedicinskog kadra i pomoćnog medicinsko osoblja.