Страст

мини|„Страствени сусрет” Фредерика Гудола

Страст (грч. πάσχω „патити, трпети” и каснолат. (углавном хришћански) passio „страст; патња”)од лат. pati „патити”; партицип: passus означава снажну и тешко савладиву или једва контролисану емоцију или склоност према одређеној особи или ствари. Страст може варирати од жељног интересовања или дивљења некој идеји, предлогу или циљу, преко ентузијастичног уживања у неком интересовању или активности, па све до снажне привлачности, узбуђења или емоције према некој особи. Посебно се користи у контексту романтике или сексуалне жеље, иако генерално подразумева дубљу или свеобухватнију емоцију од оне коју имплицира термин пожуда, често укључујући идеје екстазе и/или патње.

Дени Дидро (1713–1784) описује страсти као: „склоности, жеље и аверзије доведене до одређеног степена интензитета, комбиноване са нејасним осећајем задовољства или бола, изазване или праћене неким неправилним кретањем крви и животињских духова, јесу оно што називамо страстима. Оне могу бити толико снажне да спутавају сваку праксу личне слободе, стање у којем душа у извесном смислу постаје пасивна; отуда и назив страсти. Ова склоност или диспозиција душе, рађа се из мишљења које заступамо да је велико добро или велико зло садржано у предмету који сам по себи изазива страст”.

Дидро даље разлаже задовољство и бол, које види као водеће принципе страсти, у четири главне категорије:

Задовољства и боли чула Задовољства ума или маште Наше савршенство или несавршенство врлина или мана Задовољства и боли у срећи или несрећи других

Модерне поп-психологије и послодавци углавном фаворизују, па чак и подстичу изражавање „страсти”; претходне генерације су понекад изражавале нијансираније ставове.

Емоција Стандардна дефиниција емоције је „природно инстинктивно стање ума које произилази из нечијих околности, расположења или односа са другима”. Вилијам Џејмс описује емоције као „телесне одјеке попут изненађења, радозналости, усхићења, страха, беса, пожуде, похлепе и сличног”. То су све осећања која утичу на нашу менталну перцепцију. Наше тело се доводи у ово друго стање, које је узроковано нечијом менталном наклоношћу. Ово стање шаље сигнале нашем телу који изазивају телесне експресије.

Филозоф Роберт Соломон развио је сопствену теорију и дефиницију емоције. Његово мишљење је да емоција није телесно стање, већ врста просуђивања. „Неопходно је да бирамо своје емоције, на веома сличан начин на који бирамо своје поступке” У вези са односом између емоције и наше рационалне воље, Соломон верује да су људи одговорни за своје емоције. Емоције су рационалне и сврсисходне, баш као и поступци. „Бирамо емоцију на сличан начин као што бирамо ток акције.” Недавне студије сврставају емоције у физиолошке поремећаје. Вилијам Џејмс сматра да таква свест о емоцијама није избор, већ физичка појава, а не поремећај. То је појава која се дешава ван наше контроле, а наша тела су једноставно погођена тим емоцијама. Ми производимо ове акције на основу инстинктивног стања ка којем нас ова осећања воде.

Овај концепт емоције изведен је из страсти. Емоције су створене као категорија унутар страсти.

Разум

Након њега, стоици попут Епиктета наглашавали су да је „најважније и посебно хитно поље проучавања оно које има везе са снажнијим емоцијама... тугама, нарицањима, завистима... страстима које нам онемогућавају чак и да слушамо разум”.W. A. Oldfield trans., Epitectus: The Discourses Vol II (London 1978) стр. 23 Стоичка традиција је и даље стајала иза Хамлетове молбе: „Дај ми тог човека који није роб страсти, и ја ћу га носити у срцу свом”,Harold Jenkins ed., Hamlet (London 1995) стр. 292 или јадиковке Еразма Ротердамског да је „Јупитер подарио много више страсти него разума – могли бисте израчунати тај однос као 24 према 1”.Цитирано у: Goleman, стр. 9 Тек са покретом романтизма валоризација страсти изнад разума је заживела у западној традицији: „што је више страсти, то је боља поезија”.John Dennis, у: M. H. Abrams, The Mirror and the Lamp (Oxford 1953) стр. 75

Недавна проучавања емоционалне интелигенције имала су за циљ да пронађу синтезу ове две силе — нешто што „окреће старо схватање тензије између разума и осећања наглавачке: није ствар у томе да желимо да одбацимо емоцију и поставимо разум на њено место, као што је то сматрао Еразмо, већ да пронађемо интелигентну равнотежу та два”.Goleman, стр. 28-9

„Декартова грешка” Антонио Дамасио проучавао је шта је уследило када је нешто „прекидало везе између нижих центара емоционалног мозга... и способности размишљања неокортекса”.Goleman, стр. 53 Открио је да, иако „емоције и осећања могу изазвати пустош у процесима расуђивања... одсуство емоција и осећања није ништа мање штетно”;Antonio R. Damasio, Descartes' Error (London 1996) стр. xiv и био је доведен до „контраинтуитивне позиције да су осећања обично неопходна за рационалне одлуке”.Goleman, стр. 28 Страсти, закључио је он, „имају утицаја на то како остатак мозга и когниција обављају свој посао. Њихов утицај је огроман... [пружајући] референтни оквир – насупрот Декартовој грешци... картезијанској идеји бестелесног ума”.Damasio, стр. 160 и стр. 250

У браку

Тензија или дијалектика између брака и страсти може се пратити у западном друштву најмање до средњег века и појаве култа дворске љубави. Дени де Ружмон тврдио је да је „од свог настанка у дванаестом веку, страствена љубав била конституисана у супротности са браком”.Denis de Rougement, Love in the Western World (Princeton 1983) стр. 276 Стејси Оликер пише да, иако је „пуританизам припремио терен за идеологију брачне љубави прописивањем љубави у браку”, тек од осамнаестог века „идеологија романтичне љубави разрешила је пуритански антагонизам између страсти и разума”Stacey J. Oliker, Best Friends and Marriage (1989) стр. 16 у брачном контексту.

Интелектуалне страсти

Џорџ Бернард Шо „инсистира да постоје страсти далеко узбудљивије од оних физичких... ’интелектуална страст, математичка страст, страст за откривањем и истраживањем: најмоћнија од свих страсти’”.Stanley Weintraub, Shaw's People (1996) стр. 172 Његов савременик, Сигмунд Фројд, залагао се за континуитет (а не контраст) између њих две, физичке и интелектуалне, и похвалио је начин на који је Леонардо да Винчи „енергично сублимирао своје сексуалне страсти у страст за независним научним истраживањем”.Peter Gay, Freud: A Life for Our Time (London 1989) стр. 272

Као мотив у професији Постоје различити разлози због којих су појединци мотивисани у одређеној професији. То може укључивати страст према професији, фирми или активности. Када су канадски менаџери или професионалци оцењени као страствени у вези са својим занимањем, они су обично мање опсесивни у свом понашању док су на послу, што резултира већом количином обављеног посла и већим задовољством на послу. Исти ови појединци имају више нивое психолошког благостања. Када људи искрено уживају у својој професији и када су мотивисани својом страшћу, они су углавном задовољнији својим радом и психолошки здравији. Када су менаџери или професионалци незадовољни својом професијом, они су често незадовољни и својим породичним односима и доживљавају психолошки стрес. Остали разлози због којих су људи задовољнији када су мотивисани својом страшћу према послу укључују ефекте унутрашње и спољашње мотивације. Када канадски менаџери или професионалци раде посао да би задовољили друге, они углавном имају ниже нивое задовољства и психолошког здравља. Такође, ови исти појединци су показали да су мотивисани неколицином уверења и страхова у вези са другим људима. Неки појединци могу радити екстремно дуго из страсти према професији. Ово такође може да оптерети породичне односе и пријатељства. Равнотежа између посла и приватног живота се тешко постиже.

Уживање у раду наспрам унутрашњих притисака Постоје различите компоненте које се квалификују као разлози да се појединац сматра радохоличарем. Берк и Фиксенбаум позивају се на Спенса и Робинса (1992) наводећи две од три компоненте радохолизма које се користе за мерење радохолизма. Оне укључују осећај нагнаности на рад због унутрашњег притиска и уживање у раду. Обе ове компоненте утичу на појединца другачије и свака има различите исходе. Пре свега, уживање у раду доноси позитивније радне исходе и није повезано са здравственим индикаторима. Унутрашњи притисак, са друге стране, негативно је повезан са радним исходима и негативно је повезан са мерама психолошког здравља. Берк и Фиксенбаум упућују на Грејвса и сараднике (2006) приликом испитивања уживања у раду и унутрашњих притисака. Уживање у раду и унутрашњи притисак тестирани су оценама учинка. Прво је било позитивно повезано са оценама учинка, док је друго ометало аспекте уживања у раду који побољшавају учинак. Берк и Фиксенбаум се позивају на Вирика и Баруха (2007) када објашњавају како ове две компоненте радохолизма утичу на задовољство животом. Није изненађујуће што је унутрашњи притисак смањио равнотежу између пословног и приватног живота и задовољства животом, али је побољшао учинак људи у њиховој професији, док је уживање у раду довело до позитивне равнотеже између то двоје. Поново, када су менаџери и професионалци страствени према својој професији и улажу много сати у њу, они тада постају забринути да ли ће њихова професија задовољити личне односе и равнотежа се тада мора пронаћи у складу са нивоом важности за појединца.

Мотивација и исходи Истраживачи указују на различите обрасце корелација између ове две компоненте. Ови обрасци укључују претходнике и последице. Ове две компоненте нуде јединствене мотивације или оријентације према раду, што резултира њиховим утицајем на рад и благостање. Унутрашњи притисци ће ометати учинак, док ће уживање у раду олакшати учинак. Унутрашњи притисци радохолизма имају карактеристике попут упорности, ригидности, перфекционизма и повишених нивоа стреса на послу. Ова компонента је такође повезана са тежим, а не паметнијим радом. Са позитивније стране, појединци који уживају у свом послу имаће виши ниво учинка из више разлога. Они укључују креативност, поверење у своје колеге и смањење нивоа стреса.

Добри и лоши радохоличари Берк и Фиксенбаум се позивају на Шауфелија, Тариса и Бакера (2007) када су направили разлику између добрих и лоших радохоличара. Добар радохоличар ће постићи боље резултате на мерама радног ангажмана, а лош радохоличар ће имати више резултате на мерама сагоревања. Они (горе поменути) такође сугеришу зашто је то тако – неки појединци раде зато што су задовољни, ангажовани и изазвани, као и да би нешто доказали. Са друге стране, супротни тип ради напорно јер је зависан од посла; они виде да професија доприноси проналажењу идентитета и сврхе.

Жеља у професији Страст и жеља иду руку под руку, посебно као мотивација. Линстед и Бруис се позивају на речник Меријам-Вебстер како би рекли да је страст „интензивно, покретачко или надмоћно осећање или уверење”. Ово сугерише да је страст веома интензивна емоција, али може бити позитивна или негативна. У негативном смислу, понекад може бити непријатна. Могла би да укључује бол и има опсесивне форме које могу уништити самог себе, па чак и друге. У оквиру професије, када је појединац веома страствен према свом послу, може бити толико обузет радом да наноси бол својим вољенима фокусирајући се више на посао него на своја пријатељства и односе. Ово је константна битка за равнотежу коју је тешко постићи и само појединац може одлучити где се налази та граница. Страст је повезана са концептом жеље. У ствари, оне су нераздвојне, према (углавном западном) начину размишљања који се везује за Платона, Аристотела и Августина. Ова два концепта наводе појединце да посегну за нечим, или чак неким. И једно и друго могу бити или креативни или деструктивни, а ова мрачна страна врло лако може бити опасна по себе или по друге.

Као мотив за хобије