Односи Србије и Бугарске су инострани односи Републике Србије и Републике Бугарске.
Односи Србије и Бугарске су постојали и много пре Берлинског конгреса 1878. Званични дипломатски односи су успостављени 18. јануара 1879. Србија има амбасаду у Софији, а Бугарска има амбасаду у Београду. Деле заједничку државну границу у дужини од 318 -{km}-.
Историја односа
Средњи век мини|Крунисање цара Душана, слика Паје Јовановића на којој су приказани српски и бугарски патријарх који стоје иза цара Душана мини|22 м висока кула, звана Хрељова кула део Рилског манастируа у Бугарској, коју је за време Српског царства дао саградити Душанов протосевест Хреља.
Српска племена и прве средњовековне државне творевине су биле под јаким притиском два суседна царства: Византијом и Првим бугарским царством. Бројни ратови и напади бугарских и византијских снага за контролу над западним Балканом, били су стална претња Рашкој све до 12. века.
Појавом Стефана Немање, а посебно Стефана Првовенчаног и даљег низа владара из династије Немањића, Србија се све више успоставља као равноправни партнер са Бугарском. Међутим, тензије између две државе никако нису престајале. Тек битком код Велбужда 1330, Србија успоставља доминацију на Балкану која ће трајати све до турске најезде.
Политички бракови између српског и бугарског племства су били бројни и чести. Најзначајни брак је женидба будућег цара Душана бугарском принцезом, царицом Јеленом.
Пад под турску власт
Падом Бугарске под турско ропство, низ бугарских учених људи прелази у Српску деспотовину. Међу њима је најпознатији животописац деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф. Ова интелектуална имиграција је оставила значајног трага у Србији, посебно у домену језика. Константин Филозоф је био кључни човек који је извршио Ресавску реформу српске редакције старословенског језика, која представља корак уназад у односу на Реформу светог Саве и приближавање језика бугарској норми.
Падом Српске деспотовине 1459, оба народа се налазе у истој, потчињеној позицији. Хришћанско становништво Србије и Бугарске је трпело многе репресалије турске администрације, међу којима су најчувенији премештање читавих села и подручја из једног краја Царства на други, као и злогласни данак у крви. Ово је проузроковало велику етничку измешаност на Балкану, као и честе буне и хајдучију.
Обнављање Србије и Бугарске
мини|175п|Припадници Бугарске легије у Београду 1868. До конкретних ослободилачких акција двају народа долази 1804. са почетком Српске револуције. Многи Бугари се прикључују српским устаницима. Након Другог српског устанка, а посебно за време кнеза Михаила Обреновића, долази до блиских контаката Србије са бугарским побуњеницима. У Београду се формира бугарска чета која се обучава за ослободилачки рат у Бугарској и која је учествовала на српској страни у инциденту на Чукур-чесми у Београду 1862. године. Такође, кнез Михаило договара са Бугарским одбором у Букурешту формирање заједничке државе Срба и Бугара (види Балканија).
1870. долази до стварања Бугарске егзархије унутар Турске царевине.
Велика источна криза мини|175п|Кућа у којој је потписан Санстефански споразум, будућа јабука раздора између Србије и Бугарске
Почетком Руско-турског рата 1877, Србија се прикључује Русији. Српска војска је показала велику умешност, и војним победама и продором дуж Јужне Мораве, помогла је руској војсци при ослобађању Бугарске. Сходно својим заслугама, кнез Милан Обреновић и Јован Ристић, делегат Србије на мировној конференцији, сматрали су да Србији треба да припадну подручја која је ослободила српска војска. Међутим, руска страна је била потпуно другог схватања и решила се за стварање Велике Бугарске. Оваква Бугарска је, по руском кнезу Черкаскију, требало да се протеже од Егејског мора до Охрида, прикључивши јој чак и Ниш, Призрен и Приштину. Ово је потпуно револтирало Србију која се осећала превареном и искоришћеном и створило је почетак врло опасног српско-бугарског непријатељства.
мини|Балкан 1878. године
Србија, на челу са Јованом Ристићем, брзо се окрећу Бечу и Берлину и њихов незадовољству руском доминацијом на Балкану и помаже отварање Берлинског конгреса, који ће извршити ревизију Санстефанског споразума. За то време, Србија је постигла да не повлачи своју војску са ослобођених територија све док се не донесе коначна одлука у Берлину. Берлински конгрес је Србији признао међународну независност и признао јој територијалне добитке које је ослободила српска војска. Са друге стране, Бугарској није призната независност, подељена је на две аутономне области у оквиру Османског царства (види Кнежевина Бугарска и Источна Румелија) и њене границе предвиђене Санстефанским споразумом су значајно смањене. Овакво решење је изазвало велико огорчење, овог пута у Бугарској.
После Берлинског конгреса И поред контроверзи два мировна конгреса, односи Србије и Бугарске остају пријатељски. Међутим, јављају се нова отворена питања која заоштравају ове односе. Ривалство у Македонском питању Територијални спор настао мењањем тока реке Тимок Питање политичке емиграције која се склонила у Бугарску након Тимочке буне 1883. Растућа непопуларност краља Милана Обреновића у Србији.
Та отворена питања су међу неколико узрока Српско-бугарског рата 1885.
Дипломатски односи су успостављени 1879. године.Сто четрдесет година дипломатских односа Бугарске и Србије („Политика”, 24. јануар 2019)
Српско-бугарски рат 1885. мини|200п|Потписници Букурешког мира после Српско-бугарског рата
Непосредан повод за отпочињање рата био је бугарски преврат у Источној Румелији и проглашење уједињене Бугарске 6. септембра 1885. у Пловдиву. С једне стране, Србија се уплашила да ће уједињена Бугарска бити исувише јак ривал у области Македоније. С друге стране, краљ Милан је желео да једном ратном победом скрене пажњу српске јавности са унутрашњих проблема. Овај рат се по Србију завршио дебаклом. Једино је интервенцијом Беча спречена потпуна катастрофа. Беч је од Москве тражио да Софија повуче своју војску и да ситуација по питању територија остане непромењена.
Спор око Македоније мини|175п|Политички извештај о српско-бугарским везама које су на ивици сукоба због јаке кампање против Србије. Кампања је пуна ратног расположења (4. јун 1908)
Уједињењем Бугарске 1885. и проглашењем њене независности 1908. године, све више расту бугарски апетити по питању Македоније. На овом простору су се сусрела три млада и незајажљива национализма: Грчка Мегали идеа, тј. идеја о обнови Византијског царства са престоницом у Цариграду, а која би обухватала и целу Македонију; Бугарска идеја о обнови Бугарског царства или о остварењу Санстефанске Бугарске из уговора 1878 године. Званична Бугарска је сматрала да Македонци нису ништа друго до етнички Бугари; Србијанска идеја о Старој Србији.
Све три стране су почетком 20. века почеле жустру агитацију на подручју Македоније. Грчка је највише радила преко цркве у којој је већина свештенства била грчког порекла и коју су водили Грци. Са друге стране, Србија и Бугарска су своју агитацију вршиле путем образовања и лобирања код средње класе код Македонаца. Убрзо су се појавиле и револуционарне групе које су се бориле у име једне од три стране, а најчешће су то биле одметничке банде које су радиле за свој интерес и терорисале цивилно становништво Македоније. Такође, убрзо у причу улази и Румунија са својом тезом да Власи који живе у Македонији представљају етничке Румуне. Овај потез Румуније је мање био мотивисан заштитом влашког становништва, а више притиском на Бугарску по питању Добруџе, као и жељом да се Румунија постави као значајан чинилац у балканским односима.
Балкански ратови Први балкански рат
Председник владе Краљевине Србије Милован Миловановић је јасно увидео да је питање Македоније најбоље и најповољније може решити свебалканским договором, а посебно договором Србије и Бугарске као кључних актера. Стога он, у име Србије, потписује Уговор са Бугарском 13. марта 1912. Овај споразум предвиђа: Протеривање Турака из Европе Проширивање Србије на Албанију и њен излазак на Јадранско море Разграничење Србије и Бугарске у Македонији: граница Србије би била све северно од Криве Паланке и пружа се опште у југо-западном правцу до Охридског језера. Питање Струге била би предмет арбитраже руског цара након завршетка рата.
Овај Уговор је био окосница будућег Балканског савеза између Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке којим је отпочео Први балкански рат и којим су Турци протерани из највећег дела Европе. За време рата Српска војска је помагала Бугарској слањем снага под командом Степе Степановића у опсаду Једрена. лево|мини|Књига Милутина Р. Степановића о односима Србије и Бугарске, публикована 1913. године
Други балкански рат Други балкански рат Бугарска је започела нападом на дотадашње савезнике, почео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.
мини|лево|150п|Бугарска у Европи после Балканских ратова Први светски рат мини|200п|Сусрет немачког и бугарског цара у окупираном Нишу 1916. Краљевина Бугарска је постала чланица Централних сила и 1915 напала Србију. Са сломом бугарске војске на Солунском фронту Бугарска је прва од Централних сила која је објавила капитулацију.
Односи Југославије и Бугарске Између два светска рата мини|лево|150п|Бугарска по Нејском мировном уговору
Краљ Александар се сусрео са бугарским краљем Борисом на Београдској железничкој станици 18. септембра 1933. Састанак је требало да траје 21 минут, али се одужио на више од сат времена. Том приликом, краљ Александар је променио своје мишљење о краљу Борису.
Према извесним наводима, краљ Борис је провео строго инкогнито у Југославији недељу дана, када га је краљ Александар упознао са виђенијим личностима у југословенској држави. Бугарски краљевски пар боравио је у званичној посети Београду од 10. до 13. децембра 1933. Током ових сусрета, два монарха су договарали ближу сарадњу Југославије и Бугарске, одрицање Софије од територијалних претензија према суседу, напуштање тзв. "македонског питања" и обрачун владе у Софији са ВМРО.
Краљ Александар и Краљица Марија су од 27. до 30. септембра 1934. званично посетили Бугарску. Само девет дана пре него што ће бити убијен у Марсељу, краљ Александар Први Карађорђевић завршио је 30. септембра 1934. године посету Бугарској.80 ГОДИНА ОД УБИСТВА КРАЉА: Завера против Срба, srbin.info
Председник владе и министар иностраних послова Милан Стојадиновић је и пре повратка на власт тежио успостављању пријатељских односа са Бугарском, 1933-1934. године. По формирању своје владе, настојао је да омогући мирну ревизију међународних уговора како би омогућио бугарској држави да добије територијални излаз на Егејско море, 1936. године. Даље зближавање је омогућено потписивање Пакта о вечном пријатељству две земље 1937. године. На састанку организованом у Нишу 30. октобра 1938. Милан Стојадиновић и Георгиј Кјосеиванов, председник Владе Краљевине Бугарске, разматрали су могућност успостављања царинске уније и војног савеза.
Међутим, кнез Павле Карађорђевић није веровао у искреност краља Бориса. Како је сам говорио о бугарском монарху: "Он је са свима добар - у Лондону је Енглез, у Берлину Кобург, а у Италији Парма". Његово неповерење, према Бугарима уопште, делили су војни врх и помоћник министра иностраних послова Иво Андрић. Стојадиновићеву идеју блиске сарадње са Бугарском делили су помоћници министра иностраних дела Владислав Мартинац и Милоје Смиљанић, стим што се Мартинац противио идеји о југословенско-бугарском уједињењу. Нови министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић није напуштао идеју сарадње са Бугарском, али је после избијања Другог светског рата ишао само дотле докле је то одговарало југословенским интересима. Бугарска је 1. марта 1941. приступила Тројном пакту, поставши савезницом Немачке, Јапана и Италије. Након тога су немачке снаге ушле у Бугарску како би припремиле инвазију на Југославију и Грчку.
Период комунизма мини|150п|НР Бугарска је била део Варшавског пакта
Транзиционе 90-е