Жилина

Жилина (, , , ) град је на северозападу Словачке, у близини њене тромеђе са Чешком и Пољском. Смештена је на ушћу Кисуце и Рајчанке у Вах, у котлини окруженој планинама, које припадају масиву Западних Карпата. Налази се на раскрсници природних путева који, још од средњег века, повезују Русију, Балтик и северну Европу са Дунавом и јужном Европом, а данас је једно од најважнијих друмско-железничких чворишта у држави и налази се на паневропским коридорима -{Va}- и -{VI}-.

Под данашњим именом се први пут помиње 1208. године, а 1379. године је први пут забележен грб града, који је и данас у употреби. Краљ Карло Роберт је 1321. године Жилину прогласио слободним краљевским градом, док је његов наследник Лајош I посебном повељом -{Privilegium pro Slavis}- (издатом 7. маја 1381. године) изједначио права словенских и немачких грађана. Врхунац у свом развоју град је доживео у 17. веку, након чега почиње његова стагнација, све до доласка железничке пруге 1872. године, чиме је отпочео нови развој града и његова индустријализација.

Данас у Жилини живи 85 399 становника, што је чини петим градом у Словачкој по броју становника. Седиште је једне од осам крајева Словачке (Жилинског краја) и једног од њених округа (округ Жилина), универзитетско средиште, а од 2008. године и новоформиране Жилинске бискупије. Један је од највећих привредних центара у држави, нарочито после доласка аутомобилског гиганта КИА, који је у граду подигао фабрику вредну милијарду евра, чиме је Жилина постала једно од три седишта аутомобилске индустрије у Словачкој.

Симболи града Симболи Жилине су грб, застава и печат града. Грб Жилине чини златни двоструки крст са кореном на маслинастозеленом раноготичком штиту, поред кога се налазе две златне шестокраке звезде. Први пут се појављује на једном рачуну издатом 8. марта 1379. године, што га чини најстаријим грбом у Словачкој и једним од најстаријих грбова у Европи, који се и данас користе. Двоструки крст је византијског порекла и одраз је традиције Моравско-панонске мисије Ћирила и Методија који су донели хришћанство Словацима. Заставу Жилине чине две широке водоравне пруге златне (горња) и маслинасто-зелене (доња) боје. На златном пољу, уз јарбол, смештен је грб града, који заузима три четвртине висине златног поља. Сама застава је размере 3:2. Печат Жилине је округлог облика са грбом града у његовом средишту, око кога се у кружном прстену налази натпис на латинском језику „-{SIGILLUM, CIVIUM. DE. ZILINA}-“.

Географија мини|лево|200п|Поглед на град, са снежним врховима у позадини Жилина се налази у северозападном делу Словачке, удаљена је око 200 km од престонице Братиславе. Њене географске координате су 49°13’22” северне географске ширине и 18°44’24” источне географске дужине, сам град обухвата површину од 80.028km² и смештен је на 378 m надморске висине.

Највећи је град у долини Ваха, смештен на ушћу Кисуће и Рајчанке (Жилинке) у њега, у Жилинској котлини. Саму котлину окружују, делови масива Западних Карпата, планински венци Мале Фатре (на југоистоку), Стражовски врхи (на југозападу), Суловски врхи (на југозападу), Јаворники (на северу и северозападу) и Кисућка врховина (на североистоку). Њен геолошки састав чине терцијарни седименти (конгломерати у којима има трошног пешчара из доњег терцијара), док се уз обале Ваха и Рајчанке налазе шљунковите дилувијалне равни. У Жилинској котлини постоји пет таквих равни, а висинска разлика међу њима износи од 80 до 90 m.

На Ваху су направљене две хидроелектране, Жилинска (источно од града) и Хричовска (западно од града), које су створиле вештачка језера (Жилинско површине 2,55 -{km²}- са запремином од 18.151.000 km³ и Хричовско површине 2,53-{km²}- са запремином од 8.467.000 km³) погодна за развој туризма, али и значајна у одбрани од поплава насеља у долини реке. Поред три реке, на тлу града постоји и неколико мањих водотокова.

Клима Жилина се налази у умереном климатском појасу и има континенталну климу, са јасно израженим годишњим добима. Просечна летња температура, у јулу, износи 17,3 °C, док је просечна зимска, у јануару, −3,1 °C. Падавина, просечно, има између 760 и 780 -{mm}-, а највише их је у јулу (у просеку 104 -{mm}-), док се снежни покривач у граду задржава између 66 и 75 дана годишње.

30пПросечне температуре и падавине у Жилини30п Месец Јан. Феб. Март Апр. Мај Јун Јул Авг. Сеп. Окт. Нов. Дец. Просечна максимална дневна температура °C (°F) 0(33) 3(38) 8(47) 14(58) 20(68) 22(72) 25(76) 25(77) 20(67) 14(58) 6(44) 1(35) Просечна минимална дневна температура °C (°F)-5(22)-5(23)-1(30) 3(37) 8(46) 10(51) 12(54) 12(53) 9(47) 5(41) 0(33)-4(26) Просечна количина падавина cm (инча) 2.85(1,12) 2.67(1,05) 3.10(1,22) 4.08(1,61) 4.82(1,90) 6.99(2,75) 6.84(2,69) 5.19(2,04) 4.74(1,87) 4.19(1,65) 3.91(1,54) 3.42(1,35) Извор: -{MSN Weather}-

Историја Праисторија и антика Најстарији трагови насеља на подручју данашње Жилине, потичу из периода након последњег леденог доба, пре 22 000 година. У питању су остаци насеља из каменог доба, откривени, у градској четврти, Заводју. Простор града био је насељен и током бронзаног, гвозденог и античког (римског) доба.

Средњи век

Први трагови Словена датирају из 5. века. Тада је подигнуто словенско насеље, чији су остаци пронађени у градској четврти Фрамбор. У Борику је пронађено словенско насеље из каснијег периода (9. век), а из тог доба потиче и некропола из Банове. Тада је област Жилине била у саставу Нитранске кнежевине под Прибином (кнез Нитре 825—833, Паноније 840—861), а касније Великоморавске кнежевине кнеза Растислава (846—870), у коју су 863. године дошли Ћирило и Методије да шире хришћанство на словенском језику. Није искључено да је стално насеље постојало и пре 5. века због повољног стратешког положаја Жилине на раскрсници природних путева који прате долине Ваха, Кисуће и Рајчанке.

Најстарији писани траг о граду потиче из 1208. године, када се у документу нитранског жупана Томаша помиње -{terra de Selinan}- (Жилинска земља), док се облик Жилина у изворима први пут јавља 1297. године. Међутим, данас се сматра да је град почео да се развија још пре почетка 13. века.

Током 13. века, град се развијао као средиште пограничне области краљевине Угарске према Шлеској и локални трговачки центар. Из тог времена потиче и данас најстарија очувана грађевина у Жилини, црква светог Штефана Краља, саграђена у првој половини 13. века. У његовој другој половини је подигнуто, данас ишчезло, утврђење поред Ваха, а крајем века су у Жилину дошли немачки колонисти из Тешина, који су изнова подигли град. Тада је недалеко од града подигнуто неколико утврђења, попут Будатина, у коме је била царина, Варинског Града и Стречна, а у околини града је у средњем веку постојао читав низ утврђења: (Хричов, Битча, Сулов, Лиетава и Рајец.

мини|десно|Карло Роберт Почетком 14. века, 1312. године Жилина се први пут помиње као град, а девет година касније краљ Карло Роберт (1310—1342) је, током посете граду, 12. јула издао повељу којом је Жилину прогласио слободним краљевским градом, коју су касније, 1397. односно 1497. године потврдили и краљеви Жигмунд Луксембуршки (краљ Угарске 1387—1437, свети римски цар 1433—1437) и Владислав II Јагело (краљ Чешке 1471—1516, краљ Угарске 1490—1516).

мини|лево|Лајош Велики Микулаш од Лукова је 1378. године направио копију Магдебуршког законика, кога су се придржавали немачки колонисти, док су живели у Тешину. То је био почетак Жилинске књиге (-{Žilinská kniha}-) која представља највредније писмено наслеђе средњег века у Словачкој, а уједно и најстарији сачувани запис на словачком језику који се налази у данашњој Словачкој. Наредне године је на једном рачуну од 8. марта, по први пут забележен грб града, који се и данас користи. Током своје посете граду, краљ Лајош I Велики (1342—1382) је 7. маја 1381. године издао повељу -Privilegium pro Slavis}-, којом је изједначио права немачких и словенских тј. словачких грађана. Њом је било потврђено да половину чланова градског већа чине Немци, а другу половину Словаци, док се градоначелник бира на годину дана и то наизменично из редова једних и других. Он је претходно већ допринео развоју Жилине, прво 1357. године када је одобрио одржавање пијаце, а затим 1364. године када је по његовој наредби изграђен друм од Кошица до долине Ваха, дуж кога је неколико места, међу којима и Жилина, наплаћивало друмарину.

мини|десно|300п|Тврђава Стречно Хусити су два пута (1431. и 1434) спалили град, након чега је започело његово назадовање. Краљ Жигмунд је утврдио Жилину 1405. године, након чега је град ослободио плаћања пореза и царина (1414), а један од његових наследника Матија Корвин (1458—1490) је 1458. године одобрио да се у граду сваке године одржава сајам на дан светог Михајла. Услед феудалне анархије која је уследила након Корвинове смрти, град је дошао у посед господара оближњег Стречна, а средином 15. века (1451) забележен је први податак на словачком језику, у Жилинској књизи, која је 1471. године преведена на словенски језик.

Нови век У граду почиње да се интензивније развија занатство, а 1488. године се помиње гилда крзнара у њему. Борба грађанства и градског племства око наследних положаја у граду, окончана је њиховим укидањем 1508. године, а само 15 година касније, непосредно пре Мохачке битке 1526. године и пропасти краљевине Мађарске, Жилина је изгубила статус слободног града. У граду се 1542. године први пут помиње Жилинска гимназија Академија, а 1561. године је унет последњи запис у Жилинску књигу, која се данас чува у Државном архиву у Битчи. Цар Максимилијан (1564—1576) 1568. године одобрава одржавање сајма у граду, сваке године на дан светог Блажа. Он је наредне године одобрио произвођачима текстила да продају своју робу, што ће бити увод у убрзани економски развој, који ће производња текстила у Жилини доживети током 17. века. Град је 1587. године захватила прва епидемија куге у његовој историји.

мини|лево|200п|Матеус Хабзбуршки Матеус Хабзбуршки (1608—1619), свети римски цар 1612—1619) је током своје владавине донео низ мера које су директно довеле до развоја града, који се учвршћује као центар занатства, трговине и образовања. Прво је 1609. године дозволио годишњи сајам на дан свете Луције и ослободио грађане Жилине плаћања друмарина на тлу некадашње краљевине Мађарске, да би наредне године Жилинчанима одобрио слободну трговину тканинама свих боја, како у граду, тако и ван њега. У граду је 1610. године одржан Жилински синод који је обухватио представнике протестантске цркве средишње и западне Словачке. Систем градског водовода са дрвеним цевима је изграђен 1613. године, а његови остаци откривени су током археолошких истраживања 1995. године. Леополд I (1655—1705, свети римски цар 1658—1705) је 1657. године одобрио одржавање сточних сајмова у граду, а две године касније је дозволио наплату мокре друмарине, чиме су грађани Жилине стекли право да друмарине наплаћују не само на мостовима преко Ваха и Кисуће, као до тада, већ и на скелама, које су биле направљене за случај да бујице униште мостове. У граду се 1665. године отвара прва штампарија, а 1667. године постаје једна од станица поштанске кочије на релацији Налчово — Тешин. Деценију касније, 1678. године, цео град је практично уништен у великом пожару, након чега је отпочела његова обнова. Језуити су 1686. године дошли у Жилину, а пет година касније оснивају нижу гимназију на месту данашњег Сиротишта. Крајем века, у граду је постојало 16 гилди са око 200 мануфактура, од чега су три четвртине биле текстилне, а током барокног доба саграђени су бројни манастири и цркве као и замак Будатин.

мини|десно|200п|Скулптура Девице Марије (-{Immaculata}-)