Немачки језик (немачки: , ) један је од језика западне групе германских језика и спада међу највеће светске језике. То је матерњи језик највећег броја становника Европске уније.

Немачким језиком се говори у Немачкој, Аустрији, Лихтенштајну, у две трећине Швајцарске, у две трећине провинције Јужни Тирол у Италији, источним кантонима Белгије и у пограничним деловима Данске.

У Луксембургу (), као и у француским областима Алзас () и Лорена (), староседеоци ових области говоре различитим немачким дијалектима, док је део становништва овладао стандардним немачким (посебно у Луксембургу), мада је у Алзасу и Лорену француски језик потиснуо немачки у последњих четрдесет година.

Мале заједнице које говоре немачким језиком опстале су у Румунији, Чешкој, Мађарској, посебно Русији, Казахстану и Пољској, мада су масивне емиграције становништва немачког порекла из ових земаља у Немачку смањиле број говорника у овим заједницама.

Ван Европе, највеће заједнице у којима се говори немачки језик налазе се у САД (у државама Северној и Јужној Дакоти, Монтани, Висконсину и Индијани; у Бразилу (области Рио Гранде до Сул, где је настао , Света Катарина, Парана и Еспирито Санто), у које је мигрирало милионе Немаца у задњих двеста година; али већина њихових потомака не говори немачки.

Заједнице у којима се говори немачки се могу такође наћи у бившој немачкој колонији Намибији, као и другим земљама у које су емигрирали Немци, као нпр. Канада, Исланд, Аргентина, Мексико, Парагвај, Чиле, Перу, Венецуела, Тајланд и Аустралија.

Немачки језик је матерњи језик око сто милиона људи у Европи (подаци из 2004), односно матерњи је језик 13,3% Европљана, што га чини језиком којим се служи највише говорника у Европи без Русије, више од француског језика (66,5 милиона говорника 2004) и енглеског језика (64,2 милиона говорника 2004). Немачки је трећи језик по броју оних који га уче у школама, други по броју оних који га уче у Европи, и трећи у САД (после шпанског и француског). Немачки је један од званичних језика Европске уније, где је трећи језик по броју оних који га уче (одмах после француског).

Стандардни немачки језик није настао из неког дијалекта, већ су га осмислили песници, филозофи и други образованији људи. У 16. веку Мартин Лутер је превео Библију на немачки, свесно спајајући карактеристике различитих дијалеката. Желео је да што већи број људи разуме превод.

Са Гетеом и Шилером у 18. веку на врхунцу је била стандардизација немачког језика. Са више од 120 милиона говорника у 38 земаља света, није зачуђујуће да се разликује употреба немачког језика. Као и енглески, и немачки језик је плурицентричан и са три главна центра у којима се користи: Аустрији, Немачкој и Швајцарској. У немачком се све именице пишу великим словом.

Историја Због премештања становништва, због путева комуникација и трговине (углавном река), изолованости (високих планина и непрегледних шума) развили су се различите дијалекти немачког језика. Ови дијалекти, понекад међусобно и неразумљиви, коришћени су у Светом римском царству.

Како је Немачка било подељена на много држава, једино што је подстицало стандардизацију немачког језика је жеља писаца да их што већи број људи разуме.

Када је Мартин Лутер превео Библију (Нови завет 1521, Стари завет 1534), свој превод је углавном базирао на већ развијеном језику, који је у то време био најразумљивији језик. Овај језик је био заснован првенствено на горњосаксонском дијалекту и дијалектима средње Немачке (лексиконски и граматички) и сачувао је пуно од средњовисоконемачког, (за разлику од дијалеката средње и северне Немачке у којима је генитив већ почео да нестаје). Традиционални језик у Хановеру је био остфалски дијалекат нисконемачког језика, чији је изговор стандардног немачког постао норма. Пошто је на крају одабран остфалски дијалекат нисконемачког језика, као норма за читање, дошло је до тога да су у стандардни немачки ушле речи из нисконемачког, што је један од разлога зашто се у стандардном немачком није у потпуности десила замена сугласника у високонемачком. У почетку, уз сваку Библију долазила је и листа речи које нису познате у том дијалекту и њихов превод. Католици су у почетку одбијали Лутеров превод и покушали су да створе сопствени католички стандард (Gemeines Deutsch) - који се од „протестантског Немачког“ разликовао у ситним детаљима. Тек је средином 18. века, створен стандард који је добро прихваћен, чиме се завршио период ранонововисоконемачког.

Немачки је био језик трговине и власти у Хабзбуршком царству, које је окруживало велике површине централне и источне Европе. До средине 19. века био је то језик људи из градова у највећем делу царства. Знање немачког је значило да је говорник био трговац, урбани човек, а не његову националност. Неки градови, попут Прага и Будимпеште (Будим), су постепено били германизовани у годинама након њиховог уласка под хабзбуршку власт. Други, попут Братиславе, су првобитно насељени током хабзбуршког периода и били су примарно немачки у то време. Неколико градова, као што је Милано су остали првобитно не-немачки. Међутим, већина градова су били примарно немачки у овом периоду, као што су Будимпешта, Братислава, Загреб, и Љубљана, иако су били окружени територијама у којима су се говорили други језици.

Отприлике до 1800, стандардни немачки је био готово једино писани језик. У овом периоду, људи у урбаним крајевима северне Немачке, који су говорили дијалектима који су се значајно разликовали од стандардног немачког, учили су га готово као страни језик и трудили се да га изговарају што је сличније могуће ономе шта је написано. Прописане смернице за изговор су обичавале да сматрају северно-немачки изговор стандардом. Ипак, стварни изговор стандардног немачког варира од региона до региона.

Медији и штампана дела су готово увек на стандардном немачком (), који разумеју у свим територијама на којима се говоре немачки језици (са изузетком предшколске деце у зонама у којима се говоре само дијалекти - на пример Швајцарска — али у ери телевизије чак и предшколска деца науче стандардни немачки још пре поласка у школу).

Први речник браће Грим, који се састоји из 16 делова објављиваних између 1852 и 1960, је најсвеобухватнији речник немачког. 1860. године, граматика и правопис су се први пут појавили у Дуденовом приручнику. 1901, ово је проглашено стандардном дефиницијом немачког језика. Званичне измене су учињене тек 1998. године, када је немачка правописна реформа ступила на снагу у свим земљама у којима се говори немачки. Од тада је правопис немачког у транзицији, са обавезом да се у року од осам година пређе на нови правопис. Пошто су образовање и култура, по немачком закону у надлежности немачких покрајина, разлике у погледима на правописну реформу и даље успоравају спровођење те реформе.

Током седамдесетих година XIX века, немачки језик је потиснуо латински на свим главним европским и америчким универзитетима тог доба.

Читање и фонетика Читање и фонетика се у овом примеру базирају на стандардном књижевном немачком. Самогласници

Монофтонзи a: [аː] ако је после њега један сугласник a: [a] ако је после њега двоструки сугласник ä, ae, e: [eː] глас ae је исто што и ä, само се најчешће користи када на тастатури нема слова ä. Постоје и случајеви да се овако чита када се на неке речи додаје умлаут на слово a, па на крају -ig или -lich, нпр. zuverlässig, или када се склапају две речи где је код прве последњи глас сугласник, а код друге први глас сугласник ä, ae: [ɛ] ако се после њих налази двоструки сугласник e, ä, ae: [ɛː] ако се после њих налази један сугласник e: ​[⁠ə⁠]​ се тако чита када се налази на крају или при крају речи или у префиксима ge- и be- er: [ɐ] се тако чита на крају речи. Не важи за једносложне речи i: [ɪ]​ ie: [iː]​ не важи за стране речи и државе које се завршавају на -ien o: [⁠ɔ⁠​]​ када се после њега налази двоструки сугласник o, оw: [oː] када се после њега налази један сугласник. Глас оw се углавном налази код имена насеља ö, oe: [​øː⁠] (или мукло е), каже се е, само се скупе усне у круг као да ће се рећи о. Oвако се читају ако се после њих налази један сугласник. Постоје и случајеви да се овако чита када се на неку речи додаје умлаут, па на крају -ig или -lich, нпр. persönlich, или када се склапају две речи где је код прве последњи глас сугласник, а код друге први глас сугласник. Глас oe је исто што и ö, само се најчешће користи када на тастатури нема слова ö ö, oe: [​œ⁠] овако се читају ако се после њих налази двоструки сугласник. Отвореније је од гласа [​øː⁠] r: [ɐ̯] када је на крају слога или када после њега постоје још неки сугласници у једносложној речи, нпр.: erst (први). Крај слога је у немачком најчешће после самогласника u: [​uː⁠⁠] овако се чита ако се после њега налази један сугласник u: [​ʊ⁠⁠] овако се чита ако се после њега налази двоструки сугласник ü, ue, ui, y: [yː] (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у. Овако се читају ако се после њих налази један сугласник. Глас ue је исто што и ü, само се најчешће користи када на тастатури нема слова ü. Постоје и случајеви да се овако чита када се на неке речи додаје умлаут на слово a, па на крају -ig или -lich или када се склапају две речи где је код прве последњи глас сугласник, а код друге први глас сугласник ü, ue, ui, y: [​ʏ⁠] овако се читају ако се после њих налази двоструки сугласник. Треба наговестити да је овај глас отворенији од гласа [​yː⁠]

У примерима је већ примећено да се самогласници разликују по дужини у зависности од тога где се налазе. У истим случајевима када су продужени може да се после њих налазе и h, ß и када се ss користи уместо ß, пример: Höhle [h​øːlə], Mühle [ˈmyːlə] и Straße [ˈʃtʁaːsə].

Такође, када се налази африкат [p͡f] и неколико различитих сугласника после самогласника, тада се самогласник кратко чита, нпр.: gültig: [ˈgʏ⁠ltɪç].

Кратки самогласници се углавном јављају код неколико различитих сугласника и два удвостручена сугласника.

Треба рећи да се понекада одступа од правила читања најчешће код грађења речи или појединих позајмљеница. Нпр., у речи zuerst се глас ue чита баш онако како је написано, а не [​ʏ⁠] или [yː].

Дифтонзи ei, ai, ey, ay: [aɪ̯]​ au: [aʊ̯]​ eu, äu, aeu: [ɔʏ] или [ɔɪ̯]

Eu се тако не чита само у речима Museum (музеј), Eureka (еурека), Feuilleton (чланак) и код позајмљеница које се завршавају на -eur

Сугласници c: [t͡s] (испред e, i & y) c: [k] у осталим случајевима. Када је c само како год се чита (да није у диграфима ch и ck) се налази у страним речима и властитим именима ch: [x] (ређе као [χ]) када се налази после слова a, o & u ch: [ç] када је у осталим случајевима. То је меко х chs: [ks] једино не важи код речи nächst ck, k: [k] el: [l̩] се тако чита на крају речи, осим ако слово l није двоструко em: [m̩] се тако чита на крају речи en: [n̩] се тако чита на крају речи f, ph, v: [f] диграф ph се углавном налази код речи грчког порекла g: [g] h: [-] не чита се уопште када је у средини речи j: [j] ng: [ŋ] nk: [ŋk] pf: [​p͡f​] qu: [kv] r, rh: [ʁ] или [ʀ] у осталим случајевима. Слично звуче и оба настају код грла s: [z] пре самогласника sch: [ʃ] sp: [ʃp] се тако чита када је на почетку речи или у изведеним речима које користе реч која почиње на sp ss, ß: [s] st: [ʃt] се тако чита када је на почетку речи или у изведеним речима које користе реч која почиње на st t, dt, th: [t] tsch, tzsch, zsch: [t͡ʃ] гласови tzsch и zsch се углавном налазе код имена ti: [t͡sɪ̯] на крају или при крају речи латинског порекла које се завршавају на наставке -tion, -tia, -tial, -tiar, -tiär, -tie, -tiell, -tient, -tiös, -tium w: [v] z, tz: [t͡s] једино не важи ово за реч Quiz

Двострука слова се читају као и да је само једно написано.

Понекада се одступа од правила читања најчешће код грађења речи. Нпр., у речима Walhai и enthalten се слово h се чита.

Када су нека имена или стране речи у питању, одступа се од правила читања, нпр.: Verb, Alkohol или Johann.

Специјална комбинација