Ислам

Ислам () аврамска је религија заснована на Курану и учењима пророка Мухамеда. Исламски вјерници су муслимани, процјењује се да их широм свијета има око 2.000.000.000 и представљају другу најбројнију религијску заједницу на свијету, послије хришћанске.

мини|усправно|десно|Сура Ел Фатиха („Отварање”), прва сура у Курану.

Муслимани вјерују да је ислам потпуна и универзална верзија првобитне вјере која је много пута откривена кроз раније пророке, укључујући Адама (Адем), Ноја (Нух), Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса) и Исуса (Иса). Куран сматрају дословном ријечју Божијом и непромијењеним, коначним откровењем. Поред Курана, вјерују и у претходна откровења, као што су Теврат (Петокњижје), Зебур (Псалми) и Инџил (Јеванђеље). Вјерују да је Мухамед главни и посљедњи Божији пророк, преко кога је религија довршена. Мухамедова учења и нормативни примјери, познати као суне, документовани су у исказима званим хадис, пружају уставни модел за муслимане. Ислам се заснива на вјеровању у јединственост Бога (тевхид) и вјеровању у загробни живот (ахирет) са судњим даном (кијамет) — гдје ће праведници бити награђени рајем (џенет), неправедници кажњени паклом (џехенем). Пет стубова, који се сматрају обавезним чиновима вјере, исламска су заклетва и вјеровање (шехадет), свекодневне молитве (намаз), милостиња (зекат), пост (савм) током мјесеца рамазана и ходочашће (хаџилук) у Меку. Исламски закон (шеријат) дотиче се готово сваког аспекта живота, од банкарства, финансија и добробити до улога мушкараца и жена и односа према животној средини. Два главна религијска празника су Рамазански бајрам и Курбан-бајрам. Три најсветија мјеста у исламу су Света џамија у Меки, Пророкова џамија у Медини и џамија Ел Акса у Јерусалиму.

Ислам као религија је настао у Меки око 610. године. Муслимани вјерују да је тада Мухамед примио своје прво откровење. До његове смрти, већи дио Арабијског полуострва је примио ислам. Владавина муслимана се проширила изван Арабије под Рашидунским калифатом, а каснији Омејадски калифат владао је од Пиринејског полуострва до долине Инда. Током златног доба ислама, тачније за вријеме Абасидског калифата, већи дио муслиманског свијета доживио је научни, економски и културни процват. Ширење муслиманског свијета обухватало је разне државе и калифате, као и опсежну трговину и религијског преобраћање као исход исламских мисионарских дјелатности (дават), као и кроз освајања, империјализам и колонијализам.

Двије главне гране ислама јесу сунизам (87—90%) и шиизам (10—13%). Иако је подјела између шиита и сунита првобитно настала због неслагања око Мухамедовог насљедства, проширила је димензију, како на богословску, тако и правну. Сунитска канонска збирка хадиса састоји се од шест књига, док шиитска канонска збирка хадиса садржи четири књиге. Муслимани чине већину становништва у 53 државе. Приближно 12% свјетске популације муслимана живи у Индонезији, најнасељенијој држави са муслиманском већином, 31% живи у јужној Азији, 20% живи на Средњем истоку и сјеверној Африци и 15% живи у подсахарској Африци. Муслиманске заједнице постоје и у Америци, Кини и Европи. Муслимани су најбрже растућа главне религијска група на свијету, према подацима -{Pew Research}-. До тога долази првенствено због веће стопе фертилитета и млађе старосне структуре у поређењу са другим великим религијама.

Етимологија Ријеч ислам () у арапском језику је глаголска именица облика IV која потиче од глагола (), од трословног коријена (), који чине велику класу ријечи које се углавном односе на концепт покорности, безбједности и мира. У религиозном контексту, односи се на потпуну предају Божијој вољи. Муслим (), ријеч за сљедбеника ислама, активни је партицип истог глаголског облика и значи „покоран [Богу]” или „онај који се предаје [Богу]”. Међутим, стручњак за студије Курана Мохсен Гударзи тврди да у Курану ријеч дин значи „обожавање”, ислам значи „једнобоштво”, а муслим значи „једнобожац”. У Хадису Џибрила, ислам је представљен као један дио тројства које такође укључује иман (вјеру) и ихсан (изврсност).

Вјеровања

Исламско вјеровање (акида) захтјева вјеровање у шест чланова вјере: једност Бога, анђеле, објаву, посланике, судњи дан и предодређење.

Бог

мини|десно|Ријеч Алах на арапском у Аја Софији у Истанбулу, Турска.

Средишњи концепт ислама је тевхид (), једност Бога. Обично се сматра јасним једнобоштвом, али је такође и панентеистички у исламским мистичким учењима. Бог се види као неупоредив и без више личности, као што је то случај у хришћанској Тројици, а повезивање мноштва са Богом или приписивање Божјих атрибута другима сматра се идолопоклонством, односно ширком. Дакле, муслимани нису иконодули и не приписују облике Богу. Бог се умјесто тога описује и означава са неколико имена или атрибута, најуобичајенији је Ел Рахман (), што значи Благи, као и Ел Рахум (), што значи Милостиви, а која се позивају на почетку већина поглавља Курана.

Ислам учи да је све у свемиру настало Божјом заповјешћу, израженом ријечима „Буди, и оно буде” (), као и да је смисао живота обожавање Бога. Сматра се личним богом и нема посредника, попут свештенства, које би контактирали Бога. Савјесност и свјесност о Богу назива се таква (). Алах () је термин без множине или рода, а користе га и муслимани, хришћани и јудаисти који говоре арапски о Богу, док је илах () термин који се користи за божанство или бога уопште.

Анђели

мини|лево|Мухамед прима своје прво откровење од анђела Гаврила (Џибрил). Из рукописа Џами ел таварих, аутора Рашида ел Дина Хамаданија из 1307. године.

Анђели () бића су описана у Курану и хадисима. Описују се као створени да обожавају Бога, а такође и да служе у другим специфичним дужностима као што су преношење Божјих отворења, биљежења поступака сваке особе и узимање нечије душе у тренутку смрти. Описују се као створени од свјетлости (нур) или ватре (нар). Анђели у исламу се често представљају у антропоморфним облицима комбинованим са натприродним сликама, као што су крила, огромне величине или како носе небеске предмете. Уобичајене карактеристике анђела укључују недостатак тјелесних потреба и жеља, као што су храна и пиће. Неки од њих, као што су Гаврило (Џибрил) и Михаило (Микаил), спомињу се по имену у Курану. Анђели играју значајну улогу у литератури о Мираџу, гдје Мухамед сусреће неколико анђела током свог путовања кроз небеса. Анђели су такође представљени у исламској есхатологији, богословљу и филозофији.

Свете књиге

мини|десно|Рукопис Курана на рехалу, држачу свете књиге, из око 9. вијека.

Најзначајнији свети спис ислама је Куран. Муслимани вјерују да је Бог објавио Мухамеду стихове Курана, преко анђела Гаврила (Џибрила), у више наврата од 610. до Мухамедове смрти 632. године. За вријеме Мухамедовог живота, откровења су записивали његови сапутници, иако је примарни начин преношења био усмени кроз памћења. Куран је подијељен на 114 поглавља (сура) која садрже укупно 6236 стихова (ајета). Хронолошки ранија поглавља, откривена у Меки, првенствено се баве духовним темама, док касније мединска поглавља разматрају више друштвена и правна питања релевантна за муслиманску заједницу. Муслимански правници консултују хадисе („извјештаје”), или писане записе о Муамедовом животу, како би допунили Куран и помогли у његовом тумачењу. Наука о тумачењу Курана позната је као тефсир (). Поред религијског значаја, Куран се сматра најбољим дјелом арапске књижевности, који је утицао на умјетност и сам арапски језик.

Такође, ислам сматра да је Бог слао откровења (вахј) различитим пророцима више пута током историје. Међутим, ислам учи да су дијелови претходно објављених списа, као што су Теврат (Петокњижје), Зебур (Псалми) и Инџил (Јеванђеље), искривљени — било у тумачењу, у тексту или у оба случаја, док се Куран сматра коначном, дословном и непромијењеном Божјом ријечју.

Пророци

мини|лево|Персијска минијатура из 15. вијека која приказује Мухамеда који предводи Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса), Исуса (Иса) и друге пророке у молитви.

Вјерује се да је Бог изабрао пророке () да проповиједају божанску поруку. Неки од ових пророка додатно преносе нову књигу и називају се посланици (). Муслимани вјерују да су пророци људска, а божанска бића. За све пророке се вјерује да су проповиједила исту основну поруку ислама — покорност Божјој вољи — разним народима у прошлости, и то, како се каже, објашњава многе сличности међу религијама. Куран наводи имена бројних личности које се у исламу сматрају пророцима, укључујући Адама (Адем), Ноја (Нух), Аврама (Ибрахим), Мојсија (Муса) и Исуса (Иса), поред осталих. Приче повезане са пророцима изван записа у Курану, сакупљене су и истражене у Кисас ел Анбији (Приче о пророцима).

Муслимани вјерују да је Бог послао Мухамеда као посљедњег пророка („Печат Пророка”) да пренесе потпуну поруку ислама. У исламу, „нормативни” примјер Мухамедовог живота назива се суна (дословно „утабани пут”). Муслимани се подстичу на опонашање Мухамедовог морално понашања у свом свакодневном животу, а суна се сматра кључном за вођење тумачења Курана. Овај примјер је сачуван у предањима познатим као хадис, који представљају извјештаје о његовим ријечима, поступцима и личним особинама. Хадис кудси је поткатегорија хадиса, која се сматра дословним Божјим ријечима које је цитирао Мухамед, а које нису дио Курана. Хадис садржи два елемента: ланац наратора, назван санад, и сам текст, назван матн. Постоје различите методологија за класификацију вјеродостојности хадиса, при чему се уобичајено користи скала оцјењивања „вјеродостојно” или „тачно” (), „добро” () или „слабо” (). Кутуб ел Сита је збирка шест књига, које се сматрају највјеродостојнијим извјештајима у сунитском исламу. Међу њима је и Сахих ел Бухари, коју сунити често сматрају једном од највјеродостојнијих извора послије Курана. Још један познати извор хадиса је познат као Кутуб ел Арбаа, које шиити сматрају највјеродостојнијим извором хадиса.

Дан проживљења и судњи дан

мини|десно|Велика џамија у Дамаску у којој ће се, према исламском предању, Исус (Иса) појавити пред Судњи дан.

Вјеровање у Јевмул-кијаме () кључно је за муслимане. Вјерује се да је вријеме кијамета предодређено од Бога, али непознато човјеку. Куран и хадиси, као и коментари улема, описују искушења и невоље које претходе кијамету и дешавају се током њега. Куран наглашава тјелесно проживљење, што је прекид са преисламским арапским схватањем смрти.

Током кијамета, муслимани вјерују да ће цијелом човјечанству бити суђено по својим добрим и лошим дјелима и послато у џенет (рај) и џехенем (пакао). Куран у сури Ез-Зилзал то описује на сљедећи начин: „онај ко буде урадио колико трун добра — видјеће га, а онај ко буде урадио колико трун зла — видјеће га.” Куран наводи неколико гријехова који могу осудити особу на пакао. Међутим, Куран јасно ставља до знања да ће Бог опростити гријехе онима који се покају ако то жели. Добра дјела, попут милосрђа, молитве и саосјећања према животињама, биће награђена уласком у рај. Муслимани виде рај као мјесто радости и благостања, а референце у Курану описују његове карактеристике. Мистична предања у исламу стављају ове небеске ужитке у контекст екстатичне свијести о Богу. Јевмул-кијаме се у Курану означава и као Јевмул-дин (; ) Ес-Саа (; ) и Ел-Карија (; ).

Предодређеност

Концепт предодређености у исламу () значи да се вјерује да је свака ствар, добра или лоша, одређена од Бога. Ал-кадар, што значи „моћ”, потиче од коријена који значи „мјерити” или „израчунати”. Муслимани често изражавају ово вјеровање у судбину изразом „иншалах” () када говоре о будућим догађајима.

Богослужење

Постоји пет чинова богослужења који се сматрају обавезним — шехадет (свједочење вјере), пет дневних намаза (молитва), зекат (давање милостиње), савм (пост) и хаџ (ходочашће) — заједнички познати као „Стубови ислама” (). Поред тога, муслимани обављају и друге опционе, преко потребне радње које се подстичу, али се не сматрају обавезним.

Свједочење вјере

мини|лево|Сребрни новчић могулског падишаха Акбара, око 16. вијека, са угравираном шехадетом.