Русини у Србији (, пан. русин. Руснаци у Сербиї) су припадници русинског народа у Србији. Званично су признати као пуноправна национална мањина, која је представљена преко Националног савета Русина.Национални савет Русина (Република Србија) Највећи део русинског народа у Србији живи у северним областима државе, на подручју Војводине, односно у средишњим деловима Бачке и Срема. Употребљавају русинску ћирилицу и говоре панонским дијалектом русинског језика, који је званично признат као један од шест службених језика у Војводини. Највећим делом су гркокатоличке вероисповести. Једна од најзначајнијих русинских установа у Србији је Завод за културу војвођанских Русина, са седиштем у Новом Саду.Завод за културу војвођанских Русина (Нови Сад)
Историја мини|Данашњи етнички опсег русинског народа у матичним (карпатским)областима и суседним државама
Прве вести о везама матичних русинских области са северним подручјима данашње Србије потичу из времена прикарпатске Галичко-волинске кнежевине (13. век), чији су владари били дародавци црквених установа у тадашњем угарском Срему.
Најраније познате везе Русина са Србима такође потичу из времена када су делови оба народа живели у границама средњовековне Краљевине Угарске. За време владавине краља Жигмунда (1387-1437), поткарпатски град Мукачево је око 1424. године дат у посед српском деспоту Стефану Лазаревићу, а након деспотове смрти, мукачевски поседи су прешли у власништво његовог наследника Ђурђа Бранковића.
мини|Унутрашњост русинске гркокатоличке катедралне цркве у Руском Крстуру
Иако су Русини били настањени у североисточним, а Срби у јужним областима Угарске, оба народа је у то време повезивала заједничка припадност православном хришћанству. Краљевина Угарска је била римокатоличка држава, али верска слобода православних Русина и Срба је у појединим периодима била толерисана из политичких разлога, што је посведочено и 45. законским чланком угарског сабора из 1495. године, који помиње оба православна народа.
Током 16. и 17. века, православни Русини из североисточних угарских области одржавали су везе са јерархијом обновљене Српске патријаршије, о чему сведоче подаци о тадашњим русинским (рушњачким) православним владикама и свештеницима у појединим српским поменицима. Међутим, управо током тог раздобља, међу православним Русинима је започео процес покатоличавања, односно унијаћења, што је 1646. године довело до склапања Ужгородске уније. До средине 18. века, већина Русина је прихватила унију.
Досељавање карпатских Русина мини|Русински просветитељи песник Петро Кузмјак: Споменик у Руском Крстуру мини|Збирка песама "Русински славуј" () из 1890. године, у којој су објављене и песме бачких и сремских Русина
Досељавање карпатских Русина на северна подручја данашње Србије, која су у то време била у саставу Хабзбуршке монархије, започело је средином 18. века. Досељени Русини потицали су највећим делом из крајева који су на русинском језику називани Хорњица (у значењу: горњи предео), што се односило на карпатске просторе у горњем Потисју. Матични русински етнички простори на Карпатима данас су административно подељени између Украјине, Пољске, Словачке и Румуније.
Процес организованог досељавања Русина започео је већ током пролећа 1745. године, када су државне (коморске) власти склопиле уговор са првом групом русинских досељеника, који су пристигли у Кулу, односно на костељску пустару, тако да се поменута година (1745) међу Русинима у Србији обележава као почетак њиховог досељавања, а тим поводом је 1995. године у Новом Саду одржан и пригодан научни скуп, којим је обележена 250. годишњица (1745-1995) досељавања Русина на ове просторе.
Досељавање је интензивирано током наредних година, што је довело до стварања нових русинских насеобина у Бачкој, као што су Крстур (1751) и Куцура (1763). У исто време, Русини су се настанили и у неким другим бачким местима (Ђурђево, Врбас, Нови Сад), а процес досељавања се проширио и на поједина места у Срему, као што су: Шид, Бачинци, Петровци и Миклушевци.
Поред гркокатоличких Русина, међу досељеницима је било и православних Русина. Независно од вероисповести, сви досељеници су били исте, русинске народности, али хабзбуршке власти их нису ословљавале народним (русинским) именом, већ су их, као и остале Источне Словене, називале "Рутенима" (), али тај егзонимски (страни) назив није употребљаван у народном говору.
Током 19, века, Русини у тадашњој јужној Угарској су као и остали немађарски народи потпали под удар мађаризације. Непосредно по завршетку Првог светског рата, бачки Русини су у јесен 1918. године одиграли активну улогу у време уједињења Војводине са Србијом, а њихових двадесетак изабраних представника учествовало је у раду Велике народне скупштине, која је заседала у Новом Саду.
Русини у првој Југославији мини|Русински просветитељ Михајло Врабељ (1866-1923) мини|Русински просветитељи књижевник Михајло Поливка (1868-1944)
Током међуратног периода (1918-1941), за време постојања Краљевине Југославије, међу Русинима је дошло до појаве посебних усмерења, те се тако на једној страни формирала про-руска струја, док се на другој страни појавила про-украјинска струја, а између те две супротстављене струје налазили су се поборници очувања русинске народне посебности.
Средином 1919. године, у Новом Саду је основано Русинско народно просветно друштво (РНПД) у чијем су се раду преплитали утицаји умерене и про-украјинске струје. Под утицајем крижевачког гркокатоличког бискупа Дионизија Њарадија, који је био отворени присталица украјинизације свих Русина (како панонских, тако и карпатских) са челних положаја у РНПД постепено су уклоњени домаћи Русини, представници умерене струје, а на њихово место су постављени емигранти из Украјине, који су почели да спроводе радикалну про-украјинску пропаганду, настојећи да убеде домаће Русине да би Украјина требала да им буде ближа од рођене браће Русина у старом карпатском завичају.
На сличан начин, али са обрнутих позиција, деловала је и супарничка, про-руска струја, која је 1933. године основала Културно-просветни савез југословенских Русина (КПСЈР). Ослоњена на утицајну руску емиграцију у Југославији, поменута организација је 1936. године трансформисана у Културно-национални савез југословенских Русина (КНСЈР). Под окриљем те организације вршена је отворена про-руска пропаганда, са изразито анти-украјинским усмерењем.
Највећа жртва у сукобу између поменутих струја (про-украјинске и про-руске) био је матерњи језик домаћих Русина, који је једна страна желела да украјинизује, а друга да русификује. Нашавши се у процепу између две радикализоване и међусобно сукобљене струје, умерени представници домаћих Русина, којима на првом месту нису биле ни Украјина ни Русија, већ напредак сопствене народне заједнице у Југославији, нису успели да искористе међуратни период за пуну афирмацију домаће баштине, оличене у културно-историјским и језичким традицијама бачких и сремских Русина.
Русини у другој Југославији мини|Русински новосадски годишњак "Творчосц" (бр. 1, 1975)
Недуго по окончању Другог светског рата (1945), у Југославији је формирано новинско-издавачко предузеће Руске слово, а потом је основана и Матица русинска (), која је распуштена већ након три године, под притиском тадашњих комунистичких власти.
Један од основних разлога за доношење такве одлуке проистицао је из спорних питања која су се односила на преплитање русинског и украјинског идентитета. Током првих поратних година, југословенске власти су под утицајем Совјетске Украјине допустиле наставак украјинизације међу домаћим Русинима, који су на првим послератним пописима (1948, 1953, 1961) сврставани уз Украјинце, што је довело до настанка бројних, првенствено идентитетских проблема, тако да је та пракса касније напуштена.
Кључна прекретница у борби за коначну и потпуну државно-правну афирмацију русинског народа на највишем, уставном нивоу остварена је 9. априла 1963. године, када је донет нови Устав Србије, у коме су Русини били признати као један од седам поименично поменутих мањинских народа у Србији (чл. 82),Службени гласник (1963): Устав Социјалистичке Републике Србије а то решење је потом унето и у нови Статут Војводине, који је био донет исте године (чл. 32-37). Уставним законом Војводине, који је усвојен 21. фебруара 1969. године, русински језик је признат као један од пет службених језика на подручју покрајине (чл. 67),Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине (1969) а иста одредба је потврђена и у свим каснијим највишим актима Војводине (1974, 1991, 2008, 2014). Доношењем поменутих уставних, законских и статутарних аката, створени су повољни услови за даљи развој русинске народне заједнице у Србији.
Уставно признање Русина и русинског језика у највишим актима Србије и Војводине (1963-1969) изазвало је узбуну међу представницима про-украјинске струје, што је посведочено и каснијим односом према поменутим историјским одлукама, које се у про-украјинским круговима по правилу прећуткују, чак и у радовима који се непосредно односе управо на тај период русинске историје. Стицајем околности, поменуте одлуке се не помињу ни у прегледима русинске историје који су приређени од стране најзначајнијих русинских мањинских установа (НСРНМ, ЗКВР),НСРНМ: Русини у Републици СрбијиЗКВР: Кратки историјат Русина у Србији док се признање русинског народа и језика на највишем (уставном) нивоу у радовима појединих стручњака погрешно повезује са потоњим Уставом Војводине из 1974. године, уз потпуно прећуткивање ранијих одлука из 1963. и 1969. године.
У намери да спрече примену уставних и статутарних одлука из 1963. године, представници про-украјинске струје су почетком 1967. године покренули иницијативу за промену државне политике према русинском питању, предлажући (између осталог) да се уместо домаћег русинског језика у јавни живот русинске заједнице уведе украјински књижевни језик. Тим поводом су се отворено изјаснили против даљег развоја русинског књижевног језика, заложивши се за његово постепено одумирање. Такве замисли нису имале упориште у русинском народу, тако да нису добиле подршку у покрајинским и државним структурама.Михајло Фејса (2021): Спровођење инфамног плана мера за решење проблема Украјинаца-Русина у Србији
У циљу развоја и унапређивања домаћег русинског језика, у Новом Саду је 1970. године основано Друштво за русински језик и књижевност (), које је почевши од 1975. године почело да издаје годишњак под насловом Творчосц (што значи: стваралаштво). Почевши од 1972. године, на Филозофском факултету у Новом Саду започето је стварање посебних организационих јединица за проучавање русинске језичке и књижевне баштине и образовање кадрова у области русинистике. Посебна Катедра за русински језик и књижевност установљена је 1983. године, чиме су били створени предуслови за додатно унапређивање рада на проучавању русинског језика и књижевности у тадашњој Југославији и данашњој Србији.Филозофски факултет у Новом Саду: Одсек за русинистику
Савремено доба Значајна прекретница у развоју русинске заједнице догодила се током 1990. године, када је про-украјински део русинских првака у тадашњој СФРЈ постигао споразум са представницима домаће украјинске заједнице, што је довело до стварања заједничке организације под називом: Савез Русина и Украјинаца. Насупрот томе, други део југословенских Русина, који се залагао за очување русинске националне посебности, формирао је крајем исте године сопствену организацију под називом Матица русинска.Руске слово (2020): Очуванє власного идентитета Руснацох
Стварањем поменутих организација, означен је почетак нове фазе у процесу диференцијације унутар русинске заједнице, која се дефинитивно поделила на две струје: националну (окупљену око Матице русинске) и про-украјинску (окупљену око Савеза Русина и Украјинаца). Активност поменутих организација развила се у потпуно супротним смеровима.