Манастир Љубостиња налази се на левој обали реке Западне Мораве, на 4 километра северно од Трстеника, у атару села Прњавор. Припада крушевачкој епархији Српске православне цркве. Изграђен је у освит Косовске битке, крајем 1388. године, као први женски манастир у Србији. Задужбина је кнегиње Милице, која је овде према предању први пут угледала кнеза Лазара, када се између њих истовремено родила обострана љубав — одакле, према једној од теорија, и назив манастира (љубвестин — место љубави). Кнегиња се 1392. године у Љубостињи замонашила, те је овде провела остатак живота, заједно са својом пријатељицом, српском средњовековном књижевницом, деспотицом Јеленом Мрњавчевић — потоњом монахињом Јефимијом. Обе су сахрањене у манастиру, где се њихове мошти и данас чувају. Некада су у Љубостињи, као највеће материјално и духовно благо Српске деспотовине, чуване и мошти Свете Петке.
Старешина манастира је била игуманија Христина (Обрадовић), са сестринством на челу од 21. маја 1995. до 2026. године.
Крајем 14. века светиња је постала најпре стециште преостале аристократије Моравске Србије, јер је као нове монахиње прихватила удовице српског племства, а затим и стожер српске дипломатије, будући да је кнегиња Милица — тада већ монахиња Евгенија — остала дефакто владарка до своје смрти 1405. године. Током 18. и 19. века Љубостиња је била један од пет најбогатијих манастира у Србији, позната као дом угледних и утицајних игумана, а од 20. века — као бастион женског монаштва.
Манастир је изграђен у стилу Моравске школе, која је овде на уникатан начин објединила и утицаје млетачке готике и исламске архитектуре. Препознатљив је по својим розетама, каменим украсима у облику процветалих љиљана, и другим флоралним облицима који симболизују рајску вегетацију, те архитектонском додају и теолошки израз, дочаравајући замисао неимара да композицију Љубостиње поставе као храм Успења Пресвете Богородице, смештен у амбијент небеске баште или рајског врта. Налик античким палатама, фреске су осликане хладним тоновима боја — најчешће цинобер−црвеном и малахит−зеленом. Најпознатија међу њима приказује Исусово Исцељење раслабљеног.
Као споменик културе од изузетног значаја, последња задужбина Немањића, маузолеј кнегиње Милице и костурница са преко тридесет откривених монашких и племићких гробова, Љубостиња од 1979. ужива највиши степен заштите Републике Србије. Игуманија манастира је од 1995. године мати Христина (Обрадовић), а парох отац Данијел (Стефановић). У порти манастира одржавају се народни сабори на Преображење и Велику Госпојину, као и манифестација Јефимијини дани.
Историја манастира Према речима игумана Севастијана Путника, Љубостиња је један од највећих српских манастира о коме постоји најмање писаних историјских података. Више забелешки има тек од 1780. године. Највећи део прозе о судбини манастира од времена настанка па до 21. века реконструисан је на основу катастарских, црквених и других списа. Три тумачења имена Постоје три тумачења имена које је понео манастир.
По најстаријем предању, на месту данашњег манастира налазила се некада мала црква посвећена Светом Архиђакону Стефану, око које се одржавао народни сабор (вашар) сваког 2. августа, на пренос моштију овог свеца. Вратко Немањић — Југ Богдан у народној традицији — имао је своје винограде на околним брдима, па се једно од њих и данас зове Богданово (Богдањско) брдо, а село на њему — Богдање. Једном је на сабор дошао и кнез Лазар, и ту срео Југ–Богданову ћерку, младу Милицу, племкињу из владарске лозе. Тог тренутка се између њих родила љубав, коју је Милица неговала посећујући августовски сабор сваке године, и даривајући цркву разним поклонима. Желећи да на идилични крај у коме је упознала свога мужа сачува вечно сећање, одлучила је да уместо мале цркве подигне велелепни храм, који ће служити Богородици, али и као успомена на њихову љубав. Отуд кованица љубвестан ↔ љубвостин → љубостиња — место љубави, место где станује, где се родила, где тиња љубав, место љубавног састанка.
Друго тумачење односи се на реч љубо–пустиња, тј. на љубав према (пустињачком) подвижничком животу. Рани средњи век видео је у Србији процват града Жупањевца, у близини данашње Љубостиње. Жупањевац је имао свој базар и био један од центара трговине у Поморављу. Ван зидина града, али у близини његових путева, у увалама и скитима Гледићких планина живео је у то време необично велики број отшелника (пустињака). Треће тумачење каже да је светиња добила име по топониму — љупка стена, будући да се налази испод Гледићких планина и врха Самар.
Кнегиња Милица По једном од предања, кнегиња Милица је Љубостињу изградила у долини малих планинских брзака, Љубостињске и Сушичке реке, на месту где је још као девојка — тада Милица Немањић — први пут угледала кнеза Лазара. Манастир је са три стране окружен брдима Гледићких планина — северно је Ивер, западно је Татарна, а источно Камађоре (Камиџор). Радови на темељима Љубостиње почели су 1388. године. Након фаталних губитака на Марици (1371) и Косову (1389), кнегињина замисао била је да то здање прими удовице из српских племићких породица. Тако је основан први женски манастир у Србији.
Прва међу њима била је Јелена Мрњавчевић, удовица Угљеше Мрњавчевића, која се после Маричке битке и смрти супруга замонашила и узела име Јефимија. Две властелинке, Милица и монахиња Јефимија, наставиле су и ојачале своје пријатељство касније, у заједничким монашким данима, када је управо у Љубостињи Јефимија позлаћеним нитима извезла Похвалу кнезу Лазару, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.
У периоду од Косовског боја 1389. па до 1393. и устоличења њеног сина, деспота Стефана Лазаревића, на српском престолу, кнегиња Милица владала је Србијом као регент. Манастир Љубостиња, у коме је проводила већину свог времена, био је суштински стециште преостале власти и дипломатије у Србији, па је његова историја уско везана за последње године Миличиног живота. Завршетком ове последње задужбине Немањића, према писању историчара, стављена је круна на Миличину делатност очувања и настављања немањићког и Лазаревог културног, духовног и политичког наслеђа. мини|184x184п|Ћивот са моштима Кнегиње Милице Летописи бележе да је владарка обилазила и са много пажње надгледала радове неимара. Манастир је посветила Успењу пресвете Богородице и у њему отворила преписивачку школу. Стефановим доласком на власт, кнегиња Милица се замонашила, узела име Евгенија, и у потпуности се повукла у Љубостињу. Тим чином њени углед и моћ не опадају, већ напротив — постају све већи, будући да је Милица, иако у манастиру, ипак преузела на себе део српских дипломатских односа. О томе сведоче писма која је као љубостињска монахиња добијала из Дубровника, где су јој се Дубровчани и даље обраћали пратећи дворски кодекс, са славна и свечастива госпођо, велможна госпођо, славна и многопоштена госпођо, госпођо кнегињо Рашке и Новог Брда. Константин Филозоф пише да је била не само жена, него и мудри Одисеј. Године 1398. заједно са Јефимијом одлази у Сер, да од свога разљућенога зета, султана Бајазита -{I}-, измоли опрост за свога сина Стефана, који је био оптужен за сарадњу са Угарима. Одатле се враћа са обећањем да ће Бајазит опростити Стефану, али и са моштима Свете Петке, које је затражила и добила од султана. Светитељкине мошти чуване су најпре у манастиру Жупањевац, да би потом биле пренете у Љубостињу. Григорије Цамблак бележи да је пренос моштију византијске светице обележен као слава васцеле Србије, и пише да је српска земља нашла богатство непотрошиво, заштитницу српског скиптра.
Поткрај живота обе монахиње узеле су завет Велике схиме, и добиле нова монашка имена — Милица, тј. монахиња Евгенија, постала је схимонахиња Ефросинија, док је Јефимија добила име Евпраксија. Кнегиња Милица је још за живота прозвана царицом (Милицом), те је посведочила сопственом култу који је народ временом однеговао, поштујући је као кнегињу, најстарију монахињу, удовицу бившег, и мајку будућег владара. Кнегиња Милица била је дефакто прва игуманија Љубостиње. Није познато која од косовских удовица је преузела то место након Миличине смрти, а пре него што ће манастир постати мушки.
Милица је умрла пре своје пријатељице, 11. новембра 1405. године, и сахрањена је у саркофагу са леве стране. Иако је Јефимија умрла 1406. године, неколико месеци после ктиторке манастира, она је сахрањена у ктиторској гробници, на десној страни у припрати. Њихове мошти се и данас чувају у манастиру, као и мошти Јефимијиног сина, Стефана Мрњавчевића. Оригинални живопис настао је управо у то време, највероватније између 1405. и 1409. године, тј. најкасније до разлаза између њених синова, Стефана и Вука. Цркву је осликао грчки сликар Макарије Зограф из Зрза (не треба га мешати са јеромонахом Макаријем). Након смрти обе монахиње, деспот Стефан узима мошти Свете Петке и преноси их из Љубостиње на Калемегдан, највероватније 8. августа по новом календару, 1406/1407. године.
Године 1418. Љубостиња постаје мушки манастир. Прва обнова манастира изведена је већ 1448. године, а друга 1661. Током археолошких ископавања, испод пода олтара пронађена је остава за новац (страног порекла), који је коришћен у обнови Љубостиње у 17. веку. Најстарији познати игумани манастира Љубостиње били су Симеон (помиње се 1481. године), још један Симеон (записи из 1576. и 1581. године) и Исаија (1643. године). Постоје записи да се у њихово време у манастиру прослављао и пренос моштију Светог архиђакона Стефана (2. август по тадашњем календару), што је многим историчарима касније наговестило веродостојност легенде о малој цркви, која је спојила владарски пар Хребељановића.
Доба пустошења Дуго је било уврежено нетачно мишљење да је Љубостиња читав 17. век била пуста. Севастијан Путник бележи најстарија сећања мештана трстеничког краја, која су преносила легенду да су се током целог једног столећа из Љубостиње преко дана само чуле кукавице, а када падне ноћ — сове, које су населиле звонару и порушене куполе. Служба у Љубостињи непрекидно је вршена од оснивања па све до Сеобе Срба (1690), о чему сведоче записи из 1643. и 1673. године. Крајем 17. века манастир јесте опустео, али је већ почетком 18. изнова оживео.
Године 1732. помиње се љубостињска богословско−монашка школа под управом оца Арсенија. Наиме, игуман Арсеније „Љубостињски”, који је манастиром управљао од (око) 1720. до 1736. године био је један од најугледнијих духовника свога времена, коме су на подучавање долазили свештеници и монаси из свих крајева Србије. Он је био први манастирски игуман о чијем се животу макар понешто знало, и први који је наредним старешинама манастира поставио оквире очекивања за углед и утицај који им је ваљало да уживају у народу и Цркви. После њега, а у прилог теорији да је Љубостиња била пуста, помиње се Арсеније „Втори” („други”, вероватно после Арсенија „Љубостињског” — „првог”), који је око 1780. прокрчио шибље које је порасло на самом крову цркве, очистио унутрашњост од нечистота, отерао овце које су пасле у манастиру и покрио цркву шиндром.