Лав Николајевич Толстој (; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910) био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба. Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.
Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар. Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг и Ганди. Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена.
Биографија мини|лево|200п|Толстој у својој двадесетој години, 1848. Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању јужно од Туле, и јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353; прецизније, он је запамћен по узвику „из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца.Ivan Bunin, . Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Отаџбинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци. Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“. Толстој је напустио универзитет усред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији. У то време је почео да пише.
Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци. Томе су такође допринела и два путовања по Европи 1857. и 1860-61. Други који су следили истим путем су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин. Током своје посете из 1857. године, Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. Он написао у писму свом пријатељу Василију Боткину: „Истина је да је држава завера намењена не само експлоатацији, него пре свега да корумпира своје грађане ... Од сада, никада нећу служити било којој влади било где.“. Толстојев концепт ненасиља или Ахимса је био ојачан након што је прочитао немачку верзију Тирукурала. Он је касније допринео усађивању тог концепта код Махатме Ганди путем свог Писма индусу кад је млади Ганди кореспондирао с њим тражећи савет.
Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игове тек завршене -{Les Misérables}-. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицирају тај утицај. На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу. Осим прегледа Продонове предстојеће публикације, -{La Guerre et la Paix}- (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двојица су дискутовали о образовању, као што је Толстој написао у својем образовним записима: „Ако спомињем овај разговор с Прудоном, то је да бих показао да је у мом личном искуству он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време.
Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 школа за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“. Толстојеви образовни експерименти су били кратког века, делом због узнемиравања од стране царске тајне полиције. Међутим, као директна претеча А. С. Ниловог Самерхила, школа у Јаној Пољани се може оправдано сматрати првим примером кохерентне теорије демократског образовања.
Лични живот Дана 23. септембра 1862, Толстој је оженио Софију Андреевну Берс, пореклом Немицу, која је била 16 година млађа од њега и ћерка угледног дворског лекара Андреја Берса, a праунука грофа Петра Завадовског, првог министра образовања у царској Русији. Фамилија и пријатељи су је звали Соња, што је руски деминутив имена Софија.Susan Jacoby, "The Wife of the Genius" (April 19, 1981) The New York Times Они су имали 13 деце, од којих је осам преживело детињство.
мини|200п|Толстојева жена Софија и њихова ћерка Александра Гроф Сергеј Лавович Толстој (10. јул 1863 – 23. децембар 1947), композитор и етномузиколог Грофица Татјана Лавовна Толстој (4. октобар 1864 – 21. септембар 1950), супруга Михајла Сергевича Сухотина Гроф Илија Лавович Толстој (22. мај 1866 – 11. децембар 1933), писац Гроф Лав Лавович Толстој (1. јун 1869 – 18. октобар 1945), писац и вајар Грофица Марија Лавовна Толстој (1871–1906), супруга Николаја Леонидовича Оболенског Гроф Петер Лавович Толстој (1872–1873), умро у детињству Гроф Николај Лавович Толстој (1874–1875), умро у детињству Грофица Варвара Лавовна Толстој (1875–1875), умрла у детињству Гроф Андреј Лавович Толстој (1877–1916), служио у Руско-јапанском рату Гроф Михаел Лавович Толстој (1879–1944) Гроф Алексеј Лавович Толстој (1881–1886), умро у детињству Грофица Александра Лавовна Толстој (18. јул 1884 – 26. септембар 1979) Гроф Иван Лавович Толстој (1888–1895), умро у детињству
Брак је од самог почетка био обележен сексуалном страшћу и емоционалном неосетљивошћу имајући у виду да је Толстој, непосредно уочи њиховог брака, дао Софији своје дневнике с детаљима његове екстензивне сексуалне прошлости и чињеницом да му је једна кметкиња на његовом имању родила сина. Упркос томе, њихов рани брачни живот је био срећан и пружио је Толстоју много слободе и систем подршке да напише Рат и мир и Ану Карењину при чему је Соња радила као секретарица, едитор и финансијски менаџер. Соња је ручно преписивала његове епичке радове с времена на време. Толстој је настављао да уређује Рат и мир, и биле су му потребне чисте финалне верзије да се испоруче издавачу.[ War and Peace and Sonya: The Story of Sonya Tolstoy, Armstrong]
Међутим, њихов каснији заједнички живот је А. Н. Вилсон описао као један од најнесрећнијих у књижевној историји. Толстојев однос са супругом је погоршан, јер су његова веровања постајала све радикалнија. Он је желео да се одрекне свог наслеђеног и зарађеног богатства, укључујући одрицање од ауторских права над ранијим радовима.
Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције из 1905. и накнадног успостављања Совјетског Савеза, и стога његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Државама. Међу њима је шведска певачица Викторија Толстој и шведски земљопоседник Кристофер Паус, Хереста.
Новеле и фикција мини|200п|Лав Толстој 1897. Толстој је један од великана руске књижевности; његови радови обухватају романе Рат и мир и Ана Карењина и новеле као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Иљича. Његови савременици су му одали висока признања. Фјодор Достојевски га је сматрао највећим од свих живих романописаца. Гистав Флобер, након читања и превођења Рата и мира, изјавио је: „Какав уметник и какав психолог!“ Антон Чехов, који је често посећивао Толстоја на његовом сеоском имању, написао је: „Када литература поседује Толстоја, лако је и пријатно бити писац; чак и када знате да нисте ништа постигли и још увек не остварујете ништа, то није тако страшно како би иначе било, јер Толстој постиже за све. Оно што он ради служи да оправда све наде и тежње уложене у књижевност.“ Британски песник и критичар из 19. века Матју Арнолд је сматрао да „Толстојев роман није уметничко дело, већ део живота“."Tolstoy, Leo." Encyclopædia Britannica. .
Каснији критичари и романописци настављају да величају Толстојеву уметност. Вирџинија Вулф га је прогласила „највећим романописцем од свих“. Џејмс Џојс је запазио: „Он никад није досадан, никад глуп, никад уморан, никад педантан, никад театралан!“ Томас Ман је писао о Толстојевој наизглед безгрешној уметности: „Ретко је уметност радила тако много попут природе.“ Такве ставове су делиле и јавне фигуре попут Пруста, Фокнера и Набокова. Набоков је имао високо мишљење о Смрти Ивана Иљича и Ани Карењиној; он је међутим преиспитивао репутацију Рата и мира, и оштро је критиковао Васкрсење и Кројцерову сонату.
Толстојеви најранији радови, аутобиографске новеле Детињство, Дечаштво и Младост (1852–1856), говоре о сину богатог земљопоседника и његовој спорој реализацији о постојању јаза између себе и његових сељака. Иако их је касније одбацио као сентименталне, они откривају знатан део Толстојевог живота. Они задржавају свој значај као примери универзалне приче о одрастању.
Толстој је служио као потпоручник у артиљеријском пуку током Кримског рата, што је описано у његовим Севастопољским причама. Његова искуства у бици помогла су у формирању његовог каснијег пацифизма и дала су му материјал за реалистичан опис страхота рата у његовом каснијем раду.Government is Violence: essays on anarchism and pacifism. Leo Tolstoy – 1990 – Phoenix Press.
Његова фикција конзистентно покушава да реалистично прикаже руско друштво у којем је живео.Tolstoy: the making of a novelist. E Crankshaw – 1974 – Weidenfeld & Nicolson Роман Козаци (1863) описује козачки живот и људе кроз причу о руском аристократи који је заљубљен у козачку девојку. Ана Карењина (1877) садржи паралелне приче о прељубној жени заробљеној конвенцијама и лажношћу друштва и филозофског земљопоседника (сличног Толстоју), који ради уз сељаке у пољима и покушава да реформише њихове животе. Толстој не само да је користио сопствена животна искуства већ и створио ликове по сопственом имиџу, као што су Пјер Безуков и принц Андреј у Рату и миру, Левин у Ани Карењиној и у извесној мери принц Нехлудов у Васкрсењу.
Рат и мир се генерално сматра једним од највећих романа икад написаних, изузетан по својој драматичној ширини и јединству. Његова огромна слика садржи 580 ликова, многи су историјски уз низ других фиктивних. Прича се креће од породичног живота до главног штаба Наполеона, од двора Александара -{I}- Павловича до бојних поља Аустерлица и Бородина. Толстојева оригинална идеја за роман је била да истражи узроке устанка декабриста, чиме се бави само у задњих неколико поглавља, из чега се може закључити да ће син Андреја Болконског постати један од декабриста. Роман истражује Толстојеву теорију историје, а посебно безначајност особа као што су Наполеон и Александар. Донекле је изненађујуће да Толстој није сматрао да је Рат и мир роман (нити је сматрао многа друга велика дела руске прозе тог времена романима). Такво гледиште постаје мање изненађујуће ако се има у виду да је Толстој био романописац реалистичке школе који је сматрао да је роман оквир за испитивање друштвених и политичких питања у животу деветнаестог века. Рат и мир (који је за Толстоја заправо еп у прози) стога се није квалификовао. Толстој је сматрао да је Ана Карењина била његов први роман.Tolstoy and the Novel. J Bayley – 1967 – Chatto & Windus
Након Ане Карењине, Толстој се концентрисао на хришћанске теме, и његови каснији романи као што су Смрт Ивана Иљича (1886) и Шта треба урадити? развијају радикалну анархо-пацифистичку хришћанску филозофију, што је довело до његовог изопштења из Руске православне цркве 1901. године.Church and State. L Tolstoy – On Life and Essays on Religion, 1934 Упркос свим похвалама које је добио за Ану Карењину и Рат и мир, Толстој је одбацио та два рада током свог каснијег живота као нешто што није истинска реалност.Women in Tolstoy: the ideal and the erotic R.C. Benson – 1973 – University of Illinois Press.