Марија Ана Софија Сесилија Калогеропулос (; Њујорк, 2. децембар 1923 — Париз, 16. септембар 1977) познатија као Марија Калас, била је грчка оперска певачица рођена у САД. Упркос својој релативно краткој каријери, окончаној у педесетим годинама живота, Марија Калас важи за један од највећих сопрана у историји опере.
Марија Калас је рођена у Њујорку у породици грчких емиграната. Са мајком и сестром се вратила у Грчку 1937. Међународну каријеру је почела 1947. и с великим успехом певала на највећим светским оперским сценама. Први велики тријумф је доживела 1949. када је у Венецији са успехом наступила у две веома различите улоге у операма Вагнера и Белинија.
Током целе каријере Калас је често демонстрирала способности у певању разноврсних сопранских арија, од драмских до колоратурних. Њен вокални распон је био близу три октаве. У Ла Скали је први пут наступала 1951. у опери „Сицилијанско вечерње“, и овај театар је био њена главна сцена током педесетих. У Лондону је редовно наступала од 1952, а ту је и завршила оперску каријеру 1965. После тога наступила је само у рециталима 1973. и 1974. Средином каријере, 1953-1954, Калас је нагло смршала изгубивши 35 килограма. Неки критичари сматрају да је ова промена допринела опадању квалитета њеног гласа у неким оперским улогама, док други сматрају да је јој је глас постао мекши и заводљивији.
Марија Калас се убраја међу знамените реформаторе опере, као што су Рихард Вагнер и Артуро Тосканини. Култура друге половине XX века се неминовно повезује са њеним именом. Почетком 50-их година, појавом постмодернизма, опера XIX века постала је естетски анахронизам. Марија Калас је вратила оперску уметност на врхунски ниво. Највише је певала опере белканта, где се није ограничила на виртуозне колоратуре у операма Белинија, Росинија и Доницетија, већ је свој глас претворила у главно изражајно средство. Била је универзални певач, са дијапазоном од класичних озбиљних опера (опера серија) до позних Вердијевих опера, веристичких опера Пучинија и Вагнерових драма.
Успону њене каријере допринела је појава грамофонских плоча средином 20. века, као и пријатељство са продуцентом компаније -{EMI}- Волтером Легеом.
У приватном животу, позната је дугогодишња љубавна веза Марије Калас са милионером Аристотелом Оназисом. Постоје сведочанства да су њих двоје имали сина који је умро кратко по рођењу 1960.
Младост Породични живот, детињство и пресељење у Грчку мини|Стан Марије Калас у Атини, где је становала од 1937. до 1945. године Име на њеном њујоршком изводу из матичне књиге рођених је Софија Сесилија Калос, иако је крштена као Марија Ана Сесилија Софија Калогеропулос (грчки: Μαρια Αννα Καικιλια Σοφια Σοφια Καροπολογε). Рођена је у болници Flower Hospital (сада Terence Cardinal Cooke Health Care Center), 2. децембра 1923. године, од родитеља Грка, Џорџа Калогеропулоса (око 1881–1972) и Елмине Евангелије „Лица“ рођене Демес, првобитно Димитриадоу (око 1894–1982). Отац Марије Калас је прво скратио презиме Калогеропулос у „Калос“, а затим у „Калас“ да би га учинио лакшим за коришћење.
Џорџ и Лица Калас су од почетка били лош пар. Џорџ је био лагодан и неамбициозан, без интересовања за уметност, док је Лица била живахна и друштвено амбициозна и сањала је о животу у уметности, који су њени родитељи из средње класе гушили у њеном детињству и младости. Лицин отац, Петрос Димитриадис (1852–1916), био је нарушеног здравља када је Лица упознала Џорџа са својом породицом. Петрос је, неповерљив према Џорџу, упозорио своју ћерку: "Никада нећеш бити срећна с њим. Ако се удаш за тог човека, ја ти никада нећу моћи помоћи". Лица је игнорисала његово упозорење, али је убрзо схватила да је њен отац у праву. Ситуацију је погоршало Џорџово маштање и није је побољшало ни рођење ћерке по имену Јакинти (касније названа „Џеки”) 1917. године, ни рођење сина по имену Василис 1920. године. Василисова смрт од менингитиса у лето из 1922. задала је још један ударац браку.
Године 1923, након што је схватио да је Лица поново трудна, Џорџ је донео одлуку да пресели своју породицу у Сједињене Државе, које се Јакинти сећа због тога што је њена мајка „хистерично викала“, а затим је Џорџ „залупио вратима“. Породица је отишла у Њујорк у јулу 1923, уселивши се прво у стан у насељеном грчком насељу Асторија, Квинс.
Лица је била уверена да ће њено треће дете бити дечак; њено разочарење рођењем друге ћерке било је толико велико да је четири дана одбијала чак ни да погледа своју нову бебу. Марија је крштена три године касније у Архијерејском саборном храму Свете Тројице 1926. године. Када је Марија имала 4 године, Џорџ Калас је отворио сопствену апотеку, настанивши породицу на Менхетну у 192. улици у Вашингтон Хајтсу, где је Калас одрасла. Око треће године Маријин музички таленат је почео да се манифестује, а након што је Лица открила да њена најмлађа ћерка има глас, почела је да притиска „Мери” да пева. Калас се касније присећала: „Натерали су ме да певам када сам имала само пет година, и мрзела сам то.“ Џорџ је био незадовољан што је његова жена фаворизовала њихову старију ћерку, као и притиском на младу Мери да пева и наступа, док је Лица била све више огорчена на Џорџа и његова одсуства и неверство, и често га је жестоко грдила пред њиховом децом. Брак је наставио да се погоршава и Лица је 1937. одлучила да се врати у Атину са своје две ћерке.
Однос са мајком Каласин однос са мајком наставио је да нарушава током година у Грчкој, а на врхунцу њене каријере то је постало предмет великог интересовања јавности, посебно након насловне приче у часопису Тајм из 1956. године која се фокусирала на ову везу, а касније и на однос са Лицом у књизи Моја ћерка Марија Калас (1960). У јавности, Калас се присећала затегнутог односа са Лицом током њеног несрећног детињства које је провела певајући и радећи на инсистирање њене мајке, говорећи:
Године 1957. рекла је радио водитељу Чикага Норману Росу млађем: „Мора постојати закон против приморавања деце да наступају у раном узрасту. Деца треба да имају дивно детињство. Не треба им придавати превише одговорности.“
Биограф Николас Петсалис-Диомидис каже да је Лицино мрско поступање према Џорџу пред њиховом малом децом довело до огорчености и несклоности са Каласине стране. Према речима Каласиног мужа и њене блиске пријатељице Ђулијете Симионато, Калас им је испричала да ју је њена мајка, која није радила, притискала да „изађе са разним мушкарцима“, углавном са италијанским и немачким војницима, како би кући доносила новац и храну током Осовинске окупације Грчке током Другог светског рата. Симионато је била убеђена да је Калас „успела да остане нетакнута“, али Калас никада није опростила својој мајци за оно што је сматрала неком врстом проституције која јој је наметнута. Сама Лица, почевши у Њујорку и наставивши у Атини, усвојила је сумњив начин живота који је укључивао не само гурање ћерки у понижавајуће ситуације да би је финансијски издржавала, већ је и сама забављала италијанске и немачке војнике током окупације Осовине. У покушају да поправи ствари са својом мајком, Калас је повела Лицу са собом у њену прву посету Мексику 1950. године, али то је само поново пробудило стара трвења и љутње, а након што је напустила Мексико више се нису среле. Након низа љутитих и оптужујућих писама од Лице у којима је критиковала Каласиног оца и мужа, Калас је у потпуности прекинула комуникацију са својом мајком.
Образовање мини|Марија Калас у Милану, 1950. година Калас је стекла музичко образовање у Атини. У почетку је њена мајка покушала да је упише на престижни Атински конзерваторијум, али безуспешно. На аудицији њен глас, још неувежбан, није импресионирао, док је директор конзерваторијума Филоктитис Оикономидис одбио да је прими, а да није испунила теоријске услове (солфеђо). У лето 1937. њена мајка је посетила Марију Тривелу на млађем грчком националном конзерваторијуму, тражећи од ње да уз скромну накнаду узме Мери, како су је тада звали, као студента. Године 1957, Тривела се присетила свог утиска о "Мери, веома пуначкој младој девојци, која је носила велике наочаре због своје кратковидости":
Тривела је пристала да подучава Калас, потпуно се одричући школарине, али чим је Калас започела формалне часове и вокалне вежбе, Тривела је почела да осећа да Калас није контралто, како су јој рекли, већ драмски сопран. Потом су почели да раде на подизању теситуре њеног гласа и на побољшању његовог тона. Тривела се присетила Калас:
Дана 11. априла 1938. године, у свом јавном дебију, Калас је завршила реситал Тривелиног часа у музичкој дворани Парнасос дуетом Тоске. Калас је подсетила да је Тривела:
Међутим, када је интервјуисао Пјер Десграупе у француском програму L'invitée du dimanche, Калас је развој свог грудног гласа приписала не Тривели, већ свом следећем учитељу, шпанском колоратурном сопрану Елвири де Идалго."L'invitée du dimanche" hosted by Pierre Desgraupes, 1968, released on The Callas Conversations, Vol. 2 [DVD] 2007, EMI Classics
Калас је студирала са Тривелом две године пре него што је њена мајка обезбедила још једну аудицију на Атинском конзерваторијуму код де Идалга. Калас је био на аудицији са "Ocean, Thou Mighty Monster" из Веберовог Оберона. Де Идалго се присетила да је чула „бурне, екстравагантне каскаде звукова, који су још увек били неконтролисани, али пуни драме и емоција“. Пристала је да је одмах узме за ученика, али Каласова мајка је замолила де Идалга да сачека годину дана, пошто ће Калас дипломирати на Националном конзерваторијуму и могао би да почне да ради. Калас је 2. априла 1939. године преузела улогу Сантуце у студентској продукцији Маскањијеве Cavalleria rusticana у Грчкој националној опери у Театру Олимпија, а у јесен исте године уписала се на Атински конзерваторијум у класи Елвире де Идалго.
1968. Калас је рекла лорду Хервуду:
Де Идалго се касније присетила Калас као „феномена... Слушала би све моје студенте, сопране, мецосопране, теноре... Могла је све.“ Сама Калас је рекла да ће "доћи на конзерваторијум у 10 ујутру и отићи са последњим учеником... прождирући музику" 10 сати дневно. На питање њеног учитеља зашто је то урадила, она је одговорила да чак и „са најмање талентованим учеником он може да те научи нечему што ти, најталентованији, можда нећеш моћи“.
Рана оперска каријера у Грчкој мини|Марија Калас у Амстердаму, 1959. година Након неколико наступа као студент, Калас је почела да се појављује у споредним улогама у Грчкој националној опери. Де Идалго је била кључна у обезбеђивању улога за њу, омогућавајући Калас да заради малу плату, што је њој и њеној породици помогло да преброде тешке ратне године.
Калас је свој професионални деби имала у фебруару 1941, у малој улози Беатриче у Бокачо Франца фон Супеа. Сопран Галатеа Амаксопулу, која је певала у хору, касније се присећала: „Чак и на проби, Маријина фантастична извођачка способност је била очигледна, и од тада су остали почели да покушавају да је спрече да се појави.“ Колегица певачица Марија Алкеу слично подсећа да су етаблирани сопрани Нафсика Галану и Ана (Зозо) Ремунду „стајали у крилима док је [Калас] певала и давали примедбе о њој, мрмљали, смејали се и упирали прстом у њу“.
Упркос овим непријатељствима, Калас је успела да настави и дебитовала је у главној улози августа 1942. као Тоска, певајући улогу Марте у Тифланду Еугена д'Алберта у Театру Олимпија. Каласов наступ у улози Марте добио је сјајне критике. Критичар Спаноуди је Калас прогласио „изузетно динамичним уметником који поседује најређи драмски и музички дар“, а Вангелис Мангливерас је оценио Каласин наступ за недељник To Radiophonon: