Ронде ван Фландерен (, ), познат и као Де Ронде, једнодневна је класична бициклистичка трка која се одржава почетком априла у Фландрији, Белгија. Одржава се недељу дана пре Париз—Рубеа (). Ронде је најбитнија бициклистичка трка у Фландрији, део је UCI ворлд тура, а организује је организација Фландријски класици. Прва трка одржана је 1913. док је стото издање било 2016. године.
Трка је једна од пет монументалних класика, заједно са класицима Париз—Рубе, Милано—Санремо, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардија, а једна је од два главна калдрмисана класика, заједно са Париз—Рубеом. Није одржавана само током Првог светског рата, а од 1919. одржава се без прекида и једини је класик који се одржавао током свих година Другог светског рата.
Седморица држе рекорд по броју победа, по чему је Ронде јединствен међу највећим класицима. Белгијанци Ахил Бојсе, Ерик Леман, Јохан Мусеув и Том Бонен, Италијан Фјоренцо Мањи, Швајцарац Фабијан Канчелара и Холанђанин Матје ван дер Пул имају по три победе.
Од 2004. године женска верзија Ронде ван Фландерена је покренута, организује се истог дана кад и трка за мушкарце, само је мања дистанца.
Стварање трке Ронде као регионални симбол
Трка око Фландрије је креирана 1913. од стране Леона ван ден Хаутеа, једног од оснивача спортског листа Спортверелд. У то доба, било је уобичајено да бициклистичке трке организују новине и часописи, у циљу повећања продаје.
На почетку 20. века, бициклизам у Белгији је био слабо заступљен. Велодроми су били затворени а национална првенства на друму и на писти нису више организована. Једина главна трка у Белгији била је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, која се одржавала у Валонији, где се говори француским језиком. Како је разочарење расло, Одил Дефраје је постао први белгијски победник Тур де Франса 1912. Он је био двадесетогодишњи Фламанац који је возио за француски тим Алкјон, али је упркос томе био симбол потенцијалног развоја бициклизма у Белгији. Дефрајеова победа инспирисала је Аугуста де Магта, градоначелника Халеа и директора прес групе Сосијете Белге д'импримерие, да покрене спортски магазин на холандском језику, који је назвао Спортверелд.
Најистакнутији дописник Спортверелда био је Карел ван Вајнендале, млади спортски новинар и бициклистички фан, који је и сам покушао да се бави бициклизмом. Прва питања јавила су се пред почетак првенства Фландрије, 1912. Ван Вајнендале постао је уредник Спортверелда 1. јануара 1913.
Ронде и фламански национализам
Много тога је било написано о повезаности бициклизма у Фландрији и фламанског национализма. Ван Вајнендале је хтео да креира трку искључиво на тлу Фландрије, обилазећи што је више градова могуће, јер је сматрао да сваки град у Фландрији треба да допринесе ослобођењу Фламанаца.
Ронде ван Фландерен је једини класик који је одржаван у земљама окупираним од стране Немачке у Другом светском рату и под пуном подршком од стране Немачке.Bicycling, USA, undated cutting Немци нису само дозволили и уживали у трци, већ су помогли и у обезбеђивању стазе. Ово је довело до оптужби за сарадњу са Силама Осовине у доба када су многи фламански националисти били чврсто повезани са нацистичком Немачком. Након рата, Де стандард и Хет аглемен спортверелд су заплењени од стране државе, док је неколико новинара, углавном ван спорта, осуђено због сарадње. Ван Вајнендалу је доживотно забрањено да ради као новинар, али је забрана укинута након његовог писма подршке Бернарду Монтгомерију, у коме је потврдио да је помагао обореним британским пилотима током рата и скривао их у својој кући.
Супарничке новине у Фландрији Хет волк, креирали су трку Омлоп ван Фландерен 1945. Хет волк је хтео нови бициклистички догађај у Фландрији, као супарничку трку блискости Рондеа са нацистима, како су истакли. Организатори Рондеа су протестовали због блискости имена са њиховом трком, јер је у холандском мала разлика између Ронде и Омлоп. Бициклистичка федерација Белгије наредила је Хет волку да промени име и трка је постала Омлоп хет Волк. Данас је то трка која отвара сезону бициклизма у Белгији.
Историја Прве трке
Дана 25. маја 1913. Карел ван Вајнендале организовао је први Ронде ван Фландерен, који је прилазио кроз две западне провинције Фландрије. Трка је почела у шест ујутру, у Генту, Дик је циљ био у Мариакеркеу. Укупна дужина била је 330 km, све по лошим путевима, уз само повремени пролаз преко бициклистичких стаза. Трка је завршена на древном велодрому које је окруживало мало језерце у Мериакеркеу, док је продаја карата покрила само пола наградног фонда.
мини|усправно|лево|Марсел Бојсе, победник другог издања трке. Прву трку освојио је Пол Деман, који је победио у спринту шесточлане групе, након више од 12 сати вожње. Деман је освојио Бордо—Париз класик 1914. након чега се придружио Белгији у Првом светском рату, где је кријумчарио документа бициклом у неутралну Холандију. Након много путовања, ухапшен је од стране Немачке, затворен у Левену, где је чекао на погубљење. Дан примирја 1918. спасао му је живот и постао је ратни херој. Добио је медаље за храброст од Белгије, Француске и Енглеске. Вратио се бициклизму и освојио је Париз—Рубе 1920 и Париз Тур 1923.
На првој трци учествовало је 37 возача, уз пет аутомобила за помоћ. Наредне године било их је 47 и организатори су се мучили да нађу довољно финансијских средстава. Разочарани Ван Вајнендале је касније изјавио:
Спортверелд је био јако млад и мали за велики Ронде какав смо хтели. Загризли смо више него што смо могли да сажваћемо. Било је тешко гледати групу другоразредних возача како возе кроз Фландрију, фалило је прегршт сантима који би помогли да се покрију трошкови. Исто се десило и 1914, није било Ван Хауварта, Маселиса, Дефрајеа, Мосона, Мотијоа, није било Ван ден Бергеа, свима је било забрањено да учествују од стране њихових француских клубова.
Ипак, постојали су наговештаји о расту популарности трке као симбола фламанског национализма. Марсел Бојсе, један од бициклистичких икона у Фландрији на почетку 20. века, инсистирао је да учествује на трци, упрок забрани француског тима Алкјон, који није дозвољавао Белгијанцима да учествују. Бојсе је узео учешће на другом издању трке 1914, као један од фаворита и освојио је у спринту на велодрому Евергем, у Генту. Трка је смањена на 280 km, које је Бојсе одвезао за 10 сати и 20 минута.
1920-е: рађање легенде
мини| upright = 1|Филм о Ронде ван Фландерену 1923.
Током Првог светског рата трка је имала једини прекид у одржавању, настављена је 1919 и више није прекидана. На првом послератном издању остварена је и највећа разила између победника и другопласираног, Хенри ван Лерберге је победио 14 минута испред Леона Бојсеа. Трка је у међуратном периоду била обележена ужасним стањем путева и грозним пејзажем, али је Ронде брзо стекао популарност.
Двадесетих, трком су доминирали специјалисти за трке на писти. Герард Дебатс, специјалиста за шестодневне велодромске трке на тлу Америке, освојио је Ронде двапут. Швајцарац Хајри Сутер освојио је трку 1923 и тако постао први страни победник Рондеа, недељу дана касније освојио је Париз—Рубе и тако остварио први дабл. Године 1926. група од десет возача спринтала је на циљ. Петорица су пали и освојио је Денис Версхерен, коме је то била прва трка коју је возио као професионалац.
Старт и циљ трке у Генту привукао је велики број публике и на крају двадесетих, Ронде је постао врхунац бициклистичке сезоне у Фландрији.
1930-е: проблеми са успехом
Ако су почетне трке одржане са мало публике, од 1930. популарност је порасла, тако да су број гледалаца поред пута и број аутомобила који су пратили трку претворили Ронде у прави културни фестивал. Године 1930. Франс Бондел победио је 9 минута испред Ајмеа Досхеа. Године 1933. трку је почело 164 возача, седам тимова, као и много аутомобила и мотора у каравану. Овај раст популарности донео је проблем сигурности. Писац из Фландрије, Стајн Стревелс, написао је 1937. да је Ронде када га гледа из куће у Анзегему, више поворка аутомобила него возача.
Историчар Рик Ванвалегем говорио је о "дивљем родеу" навијача који су возили иза трке и тражили кратке паузе да би видели трку неколико пута. Полиција је проценила да је било и до 500.000 људи. Људи су пратили трку аутомобилима, пролазили испред када су могли или су били толико близу пута у селима, да су понекад возачи имали проблема да прођу.
Ван Вајнендале је жандармерију довео 1933, али је то имало слаб ефекат. Трка 1937. је била посебно хаотична, са неколико несрећа, због чега су организатори целу стазу осигурали уз помоћ полиције на моторима, што је у то време био револуционарни потез.
У спортском смислу, трка је расла, са учесницима из Француске, Немачке, Италије, Холандије, Швајцарске и Чехословачке. Доминирали су Белгијанци, а Ромајн Гајселс је постао први возач који је трку освојио два пута заредом. Трке 1934 и 1935 су биле посебно кишовите, што је трку чинило напорном.
Награде
Награде за прву трку 1913. биле су 1.100 белгијских франака. До 1935. награде и бонуси су порасли на 12.500 франака, победник је добио 2.500, док је возач који је завршио на 19 месту добио 125 франака. Године 1938. постојао је бонус од 100 франака за сваког возача који има вођство од 30 минута. Награде током Другог светског рата су биле било шта што су организатори могли да нађу, укључујући кутије бријача, пећ, боце вина и бициклистичка опрема. Године 1948. награда је била 100 франака.
1940-е: ратне године и ускрснуће мини|усправно|лево|Статуа двоструком победнику Брику Схоту у Канегему.
Године 1939, када је Други светски рат почео да се промаља, магазин Спортверелд се спојио са популарним дневним новинама Хет Ниевсблад‘'. Током рата, многи спортски догађаји су били отказани, али је Ронде настављен у договору са Немачком. Прву послератну трку освојио је Ахил Бојсе. Због ограничавања путева, рута је била измењена и вожено је по лошим путевима и стазама. Старт и циљ је био у Генту, са укупно 198 km
Упркос ратном стању, четрдесете су биле незаборавне. Ахил Бојсе је освојио трку три пута, поставши тако први возач који је то успио. Брик Схоте и Рик ван Стенберген су освојили трку по два пута и постали су водеће фигуре белгијског бициклизма. Схоте је неизбрисиво повезао своје име са трком, уз две победе, освојио је осам подијума, уз неколико невероватних подвига. Укупно је 20 пута учествовао на трци. Године 1944, млади Рик ван Стенберген контролисао је трку, дистанцирао Брика Схотеа у последњим километрима и постао најмлађи победник икада, са 19 година.
Године 1948. Ронде је укључен у Челенџ Дегранж—Коломбо, претечу данашњег ворлд тура. До Другог светског рата, Ронде је одржаван истог дана кад и највећи италијански класик, Милано—Санремо, који су преферирали Италијани и Французи, што објашњава зашто је само један странац освојио Ронде пре рата. Организатори су померили датум да би изашли у сусрет челенџу Дегранж—Коломбо, који није могао да има два догађаја истог дана. На Рондеу 1949. учествовало је рекордних 265 бициклиста, од којих њих 50 нису били Белгијанци. То је био највећи број учесника икада, Брик Схоте је остварио другу победу.
1950-е: интернационали класик
Италијан Фјоренцо Мањи био је први преставник интернационализације. Остварио је три победе заредом, у само четири учешћа. Победе 1950. и 1951. остварио је соло нападима, по јако хладном времену, Године 1951. Мањи је напао на 75 km до циља и завршио је пет минута и 35 секунди испред Француза Бернара Готјеа, док је Атилио Родолфи завршио трећи, 10 минута и 32 секунде иза Мањија. Године 1953. Холандија је добила свог првог победника, Вим ван Ест је победио у спринту Дезира Кетелера. Године 1955. Француз Луизон Бобе, тада двоструки победник Тур де Франса, постао је први француски победник Рондеа, док је други Француз, Жан Форестије освојио наредне године. Интернационални престиж трке порастао је брзо.
1960-е: растућа популарност