Оскар Фингал О'Флаерти Вилс Вајлд (16. октобар 1854 — 30. новембар 1900) био је ирски аутор, песник и драматург. Након што је током 1880-их писао у различитим књижевним стиловима, постао је један од најпопуларнијих и најутицајнијих драматурга у Лондону почетком 1890-их. Био је кључна фигура у настајућем покрету естетизма крајем 19. века и многи га сматрају највећим драматургом викторијанског доба. Вајлд је најпознатији по свом готичком роману Слика Доријана Греја (1890), својим епиграмима, драмама и причама за лаку ноћ за децу, као и по кривичној осуди из 1895. године за тешку непристојност и практиковање хомосексуалних чинова.
Вајлдови родитељи су били англо-ирски интелектуалци у Даблину. У младости, Вајлд је научио француски и немачки језик. На универзитету је студирао класичне науке; показао се као изузетан класичар, прво на Колеџу Тринити у Даблину, а затим на Колеџу Магдален у Оксфорду. Током тог времена, повезао се са настајућом филозофијом естетизма, предвођен двојицом својих тутора, Волтером Пејтером и Џоном Раскином. Након универзитета, Вајлд се преселио у Лондон у модерне културне и друштвене кругове.
Вајлд се опробао у разним књижевним активностима: написао је драму, објавио књигу песама, држао предавања у Сједињеним Државама и Канади о „Енглеској ренесанси” у уметности и дизајну ентеријера, а затим се вратио у Лондон где је држао предавања о својим америчким путовањима и писао рецензије за разне часописе. Познат по својој оштрој духовитости, екстравагантном облачењу и бриљантној вештини конверзације, Вајлд је постао једна од најпознатијих личности свог времена. На прелазу у 1890-те, усавршио је своје идеје о супремацији уметности у низу дијалога и есеја, и унео теме декаденције, дволичности и лепоте у оно што ће постати његов једини роман, Слика Доријана Греја (1890). Вајлд се вратио драми, написавши Салому (1891) на француском језику док је био у Паризу, али јој је одбијена лиценца за Енглеску због забране приказивања библијских тема на енглеској сцени. Необесхрабрен, Вајлд је продуцирао четири друштвене комедије почетком 1890-их, које су га учиниле једним од најуспешнијих драматурга касновикторијанског Лондона.
На врхунцу славе и успеха, док су се Идеални муж (1895) и Важно је звати се Ернест (1895) још увек изводили у Лондону, Вајлд је поднео грађанску тужбу против Џона Шолтоа Дагласа, 9. маркиза од Квинсберија због кривичне клевете. Маркиз је био отац Вајлдовог љубавника, лорда Алфреда Дагласа. Саслушања о клевети открила су доказе који су навели Вајлда да одустане од оптужби и довели до његовог хапшења и кривичног гоњења због тешке непристојности са другим мушкарцима. Порота није могла да донесе пресуду, па је наложено поновно суђење. На другом суђењу Вајлд је проглашен кривим и осуђен на две године принудног рада, што је била максимална казна, и био је у затвору од 1895. до 1897. године. Током последње године у затвору написао је De Profundis (објављено постхумно у скраћеном облику 1905, а у целости 1962. у његовим Комплетним писмима), дуго писмо у којем расправља о свом духовном путовању кроз суђења и које представља мрачну супротност његовој ранијој филозофији задовољства. На дан изласка из затвора, ухватио је ноћни пароброд за Француску, да се више никада не врати у Британију или Ирску. У Француској и Италији, написао је своје последње дело, Балада о редингшкој тамници (1898), дугу песму која обележава сурове ритмове затворског живота.
Рани живот мини|Дом породице Вајлд на тргу Мерион|десно Оскар Вајлд је рођен 16. октобра 1854. у улици Вестланд Роу 21, Даблин (данас дом Центра Оскар Вајлд, Колеџ Тринити), као друго од троје деце рођене у англо-ирској породици: Џејн, рођене Елџи, и сера Вилијама Вајлда. Оскар је био две године млађи од свог брата, Вилијама (Вилија) Вајлда.
Џејн Вајлд је била нећака (по браку) романописца, драматурга и свештеника Чарлса Матјурина, који је можда утицао на њену књижевну каријеру. Волела је да верује, али без основа, да има италијанско порекло, и под псеудонимом „Сперанца” (италијанска реч за 'наду'), писала је поезију за револуционарну Младу Ирску 1848. године; била је доживотни ирски националиста. Џејн Вајлд је читала поезију Младе Ирске Вилију и Оскару, усађујући љубав према овим песницима својим синовима. Њено интересовање за неокласични препород огледало се у сликама и бистама старе Грчке и Рима у њеном дому.
Сер Вилијам Вајлд је био водећи ирски ото-офталмолошки хирург (за ухо и очи) и проглашен је витезом 1864. за своје услуге као медицински саветник и помоћник комесара за пописе становништва у Ирској. Такође је писао књиге о ирској археологији и сељачком фолклору. Као познати филантроп, његова амбуланта за бригу о сиромашнима у граду, смештена иза Колеџа Тринити у Даблину (TCD), била је претеча Даблинске болнице за очи и уши, која се данас налази у улици Аделејд Роуд. Са очеве стране, Вајлд је водио порекло од холандског војника, пуковника де Вајлда, који је дошао у Ирску са инвазионом војском краља Вилијама Оранског 1690. године, као и од бројних англо-ирских предака. Са мајчине стране, Вајлдови преци су укључивали зидара из грофовије Дархам, који је емигрирао у Ирску негде током 1770-их.
Вајлд је крштен као беба у цркви Светог Марка у Даблину, локалној цркви Ирске цркве (англиканске). Када је црква затворена, записи су премештени у оближњу цркву Свете Ане у улици Досон. Католички свештеник у Гленкрију, грофовија Виклоу, такође је тврдио да је крстио Вајлда и његовог брата Вилија.: „Нисам сигуран да ли је икада сама постала католикиња, али убрзо након тога ме је замолила да подучавам двоје њене деце, од којих је једно био будући ексцентрични геније, Оскар Вајлд. Након неколико недеља крстио сам ово двоје деце, а сама леди Вајлд је била присутна том приликом.”
Поред својих двоје биолошких брата и сестре, Вајлд је имао троје полубраће и полусестара по оцу, који су рођени ван брака пре очеве женидбе: Хенри Вилсон, рођен 1838. године са једном женом, и Емили и Мери Вајлд, рођене 1847. и 1849. године, са другом женом. Сер Вилијам је признао очинство над својом децом и обезбедио њихово образовање, организујући да их одгајају његови рођаци.
Породица се преселила на трг Мерион број 1 1855. године. Захваљујући успеху и уживању у друштвеном животу сер Вилијама и леди Вајлд, њихов дом је убрзо постао место „јединственог медицинског и културног миљеа”. Гости у њиховом салону били су Шеридан Ле Фану, Чарлс Левер, Џорџ Петри, Ајзак Бат, Вилијам Роуан Хамилтон и Самјуел Фергусон.
Вајлдова сестра, Изола Франческа Емили Вајлд, рођена је 2. априла 1857. Добила је име у част Изолде од Ирске, супруге Марка од Корнвола и љубавнице корнволског витеза, сер Тристана. Име Франческа делила је са мајком, док је Емили било име њене тетке по мајци. Оскар је касније описивао како је његова сестра била попут „златног зрака сунца који плеше по нашем дому” и био је скрхан од туге када је умрла у деветој години од фебрилне болести. Његова песма „Requiescat” написана је у знак сећања на њу; прва строфа гласи:: Oscar Wilde. .
Корачај лако, она је близу Испод снега Говори тихо, она може чути Како расту беле раде.
До девете године Вајлд се школовао код куће, где су га француска дадиља и немачка гувернанта училе својим језицима. Придружио се свом брату Вилију у Краљевској школи Портора у Енискилену, грофовија Фермана, коју је похађао од 1864. до 1871. године. На Портори, иако није био толико популаран као његов старији брат, Вајлд је импресионирао своје вршњаке духовитим и маштовитим школским причама које је причао. Касније у животу, тврдио је да су га колеге ученици сматрали чудом од детета због његове способности брзог читања, тврдећи да је могао истовремено да чита две суседне странице и прогута књигу од три тома за пола сата, задржавајући довољно информација да да основни приказ радње. Био је академски изврстан, посебно у предметима класичних наука, где је 1869. године био четврти у школи. Његова способност да даје усмене преводе грчких и латинских текстова донела му је вишеструке награде, укључујући Карпентерову награду за грчки Завет. Био је један од само три студента на Портори који су освојили стипендију Краљевске школе за Тринити 1871. године.
Године 1871, када је Вајлд имао седамнаест година, његове старије полусестре Мери и Емили су умрле у 22. и 24. години, фатално опечене на плесу у Драмакону, грофовија Монахан. Једна од сестара окрзнула је пламен ватре или канделабра и хаљина јој се запалила; у различитим верзијама, мушкарац са којим је плесала однео ју је заједно са сестром доле да угаси пламен у снегу, или ју је сестра спустила низ степенице и ваљала у снегу, због чега се и њена сопствена хаљина од муслина такође запалила.
До својих раних двадесетих, Вајлд је проводио лета у кући Мојтура, вили коју је његов отац изградио у Конгу, грофовија Мејо. Тамо су се млади Вајлд и његов брат Вили играли са Џорџом Муром.Schwab, Arnold T.: Review of "George Moore: A Reconsideration", by Brown, Malcolm. . March
Универзитетско образовање: 1870-те
Колеџ Тринити у Даблину Вајлд је напустио Портору са краљевском стипендијом за студирање класичних наука на Колеџу Тринити у Даблину (TCD), од 1871. до 1874, делећи собу са својим старијим братом Вилијем Вајлдом. Тринити, једна од водећих класичних школа, спојила га је са научницима као што су Р. Ј. Тајрел, Артур Палмер, Едвард Дауден и његов тутор, професор Џ. П. Махафи, који је инспирисао његово интересовање за грчку књижевност. Као студент, Вајлд је сарађивао са Махафијем на његовој књизи Друштвени живот у Грчкој. Вајлд је, упркос каснијим резервама, назвао Махафија „мојим првим и најбољим учитељем” и „научником који ми је показао како да волим грчке ствари”. Са своје стране, Махафи се хвалио да је створио Вајлда; касније је рекао да је Вајлд био „једина мрља на мом туторству”.
Универзитетско филозофско друштво је такође пружило образовање, јер су чланови недељно расправљали о интелектуалним и уметничким темама попут дела Дантеа Габријела Росетија и Алџернона Чарлса Свинберна. Вајлд је брзо постао признати члан – књига предлога чланова за 1874. садржи две странице шала које спортски исмевају Вајлдов настајући естетизам. Представио је рад под насловом Естетска моралност. На Тринитију, Вајлд се етаблирао као изванредан студент: био је први у својој класи на првој години, освојио је стипендију на конкурентном испиту на другој, а на завршним испитима освојио је Берклијеву златну медаљу из грчког језика, највишу академску награду универзитета. Подстакнут је да се такмичи за демишип, половину стипендије вредну 95 фунти годишње (), на Колеџу Магдален у Оксфорду, коју је лако освојио.
Колеџ Магдален у Оксфорду На Магдалену је студирао Greats од 1874. до 1878. Пријавио се за придруживање Оксфордској унији, али није изабран.
мини|upright|alt=Оскар Вајлд позира за фотографију, гледајући у камеру. Носи карирано одело и полуцилиндар. Његова десна нога почива на клупи висине до колена, а десна рука, у којој држи рукавице, налази се на њој. Лева рука му је у џепу.|Оскар Вајлд на Оксфорду 1876.
Привучен њеним одевањем, тајношћу и ритуалима, Вајлд је поднео молбу Аполо масонској ложи у Оксфорду и убрзо је уздигнут на Узвишени степен мајстора масона. Током поновног интересовања за слободно зидарство на трећој години, прокоментарисао је да би му „било јако жао да одустане од тога ако се одвојим од протестантске јереси”. Вајлдово активно учешће у слободном зидарству трајало је само током времена које је провео на Оксфорду; дозволио је да му чланство у Аполо универзитетској ложи истекне након што није платио чланарину.