Стефан Твртко I Котроманић (ћир. -{Тврьтк, Тврьтко}-; лат. -{Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco}-; 1338—1391) био је најпре бан, а затим и краљ средњовековне Босне.
Као владар покушао је да споји две главне српске средњовековне државе Босну и Рашку и крунисао се, вероватно на Митровдан 1377. године у манастиру Милешеви, за краља Срба Босне, Приморја и Хумске земље. Слично другим средњовековни српски владари, Твртко I није успоставио јединство власти над свим српским земљама. Када се крунисао узео је и титуларно име свих Немањића − Стефан.
Прве године владавине мини|лево|Печат краља Стефана Твртка I
Претходник Твртка I на месту бана Босне Степан II (IV) умро је у другој половини 1353. године. Степан II (IV) је оставио за собом три пута већу и јачу Босну. То је постигао користећи слабљење Шубића (хрватско-далматских великаша који су једно време били владара Босне), и борбе око власти у Краљевини Немањића. На западу Степан II (IV) је проширио власт Босне на подручје Далмације од Неретве до Цетине (осим Омиша) око 1324. На истоку, после смрти краља Милутина, користио је одметање властеле и сукобе да заузме Хум средином 1326. године, чиме је добио проширио излаз на море. Чак је добио и од мађарског краља област српског владара Драгутина, Соли и Усору. Држећи се веза са мађарском политиком и успоставивши родовске везе са мађарском династијом, одржао се на власти у Босни три деценије. Његов млађи брат кнез Владислав оженио се 1338. године Јелену Шубић, кћерку кнеза Ђуре Шубића. Из тог брака родио се Твртко I вероватно у 1339. години. Степан II (IV) није имао законитог мушког порода, синови су му се рађали али су поумирали као деца.Ср. И. Руварац, Катарина, кћи Твртка I. Гласник Зем. Музеја, III, 1892, с. о., 7
Угарски краљ Лајош Велики, рачунајући с Босном као природним експанзионим подручјем мађарске државе, с којом је у чвршћим везама још од 1136. године, намислио да је још јаче веже уз круну Св. Стефана. Мало пре тога је угарски краљ узео за своју жену Јелисавету. Твртко је имао млађег брата, Владислава, који није желео да наследи власт, да је не би реметио. Чим је умро Стефан наследио га је његов изабран син Твртко, који је тада имао само 15 година, а сам је узео врховну власт у своје руке. У кермедском архиву, међу повељама породице Вукославића, налазе се два недатирана писма, у којима кнез Владислав са женом и синовима, баном Твртком и кнезом Вуком, потврђује извесна права кнезу Влатку Вукославићу, која је његову оцу био дао бан Стефан. Повеље су издате када кЬда гредѣше бань Тврьтко наипрьво ꙋ хльмскꙋ землꙋ. Међутим, у трећој повељи, датираној 1354. године, нема више помена о кнезу Владиславу, него нову потврду даје банова мајка и бан Твртко. Тачна је стога претпоставка Талоцијева, да је Владислав у то доба био већ мртав,Гласник Зем. Музеја, XVIII, 1906, 408—410 / 425—6 преживевши брата свега око годину дана.мини|Босанска држава (оивичена плавом бојом) за време Твртка I мини|Споменик Твртку I Котроманићу у Градском парку у Тузли, постављен 2012. године - вајар Адис Лукач Кнез Владислав имао је довољно ауторитета, да после братове смрти неспорен узме власт у своје руке. Али кад је остала његова удовица сама са малолетном децом, њен је положај био много тежи. Не знајући јасно, како ће према њеној деци да се држи мађарски краљ и шта он уопште намерава, одлучила се кнегиња Јелена, одива из угледне породице Шубића, кнежева удовица и банова мајка да оде у Угарску и да заврши неке тамо ствари. Несумњиво из опрезности она није хтела да води са собом Твртка, него је узела млађег сина кнеза Вука. Шта је она у Угарској радила и даље се не зна, али одмах по повратку 1354. године, сазвала у банско седиште, у Милама (данас јајачком срезу), збор све Босне, Загорја, Доњих Крајева и Хумске земље. Тај збор непосредно после повратка из Угарске указује неспорно, да је по свему судећи била баш одлучна жена, што јој је донело успех. Себична босанска властела остала је ипак уз своју династију. Да је један део великаша за то држање требало задобијати поклонима и повластицама позната је појеа Средњег Века и код нас и на страни, а пример за такве повластице, чак врло широке, јесте она повеља, која је том прилико дата кнезу Влатку Вукославићу. Њеу се заклела банова мати и бан са дванаест најугледнијих кнезова и великодостојника, да ће му остати сва имања и права, која је био добио од бана Стефана, да му неће судити бан чак ни сада „ако би допаль кнезь Влатко кое кривине а или невѣре”, док не дође кући, у Кључ, и док му не би, „ако би ꙋ кою невѣрꙋ зашль” судио збор све земаљске господе, какав се и тада састао. Да је 1354. година била у Босни бурна сведоче тротирски закључци да се ради босанских нереда (novitates) и ради нереда у суседној Хрватској онрати пажња на њихове градске утврде. Може чак и бити, да је по среди какав покрет властеле, која је желела да искористи смрт Стефана II и кнеза Владислава за младост новог мана. Није могуће да је ова наведена повеља, како је већ мислио историчар Ф. Шишић, акт измирења између кнеза Влатка и банске породице.
Свршивши тако прве послове за време док је мађарски краљ био запослен у Србији ратовањем против цара Дишана, кнегиња Јелена с Твртком заједној могла је нешти мирније одахнути. У фебруару 1355. године се налазио млади бан у Ђакову, код катедрале босанског бискупа Пелегрина „свог духовног оца”, како сам цитира, где је дао опросно писмо о дефинитивном обрачуну између његовог покојног стрица и неких дубровачких трговаца, који су држали тргове у Остружници и на Неретви. Али је одмах после свега тога Твртко, са мајком, улази у активну политику у Далмацији, сестра цара Душана, удовица Младена Шубића, почела је од септрембра 1335. године преговарати са Млечићима, да им прода своје градове Клис и Скрадин. У том је правцу ранија радила и Катарина Дандолова, родом Млечана, жена слабог Павла III Шубића.Cp. V. Klaić, Bribirski knezovi, Zagreb 1897, 168—9Povijesti Hrvata, II. 1, Zagreb 1900, 120—1 Краљ Лајош, непријатељ Душана, покушао је да још пре, да те градове освоји. Цар Душан је пожурио у помоћ сестри и упутио је грађанство непријатељски дочекало српску војску, придружили су се Србима и Млечани. Овима је српски заповедник Ђурађ Илић, по ранијој наредби царевој, и предао град одмах почетком 1356. године. Клис, међутим, у марту заузеђе Мађари, пошто су српску посаду били потпуно затворили у тешко приступачном граду. Кнегиња Јенела и Твртко одазивали су се позивима мађарског краља. Они су доста живо деловали у Далмацији. Ту је Твртко, по споразуму, добио неке ближе непознате градове војводе Гргура, а Новко Ципријанић предао му је један град, који је сам држао. Мајка банова преговарала је са кнезом Иваном Нелипићем и имала је с њим, у друштву свог сина, и састанак у Книну. Трогирски кнез јављао је 25. маја 1355. године у Млетке, како он мисли, да ће ти састанци довести до ближе заједнице. Подбан кнински спремао је тај ближи договор са нескривеном жељом, да се створи што јачи фронт против Млечана, и кретао је зато све утицајније људе и градове. Кнегиња Јелена је мислила, шта више, да се састане о са Катарином Дандоловом и да је придобије за мађарског краља, па јој је у том смислу слала и неке своје и његове поруке.Ljubić, Listine, III, 271. Али везе млетачке и српске кнегиње са људима у интересима њихове рођене груде бегу јаче од разлога кнегиње Јелена, која је радила за њиховог противника.
Пред крај лета и мајка и син налазили су се у Босни, где су, у Високом, 1. септембра, потврдили повластице дубровачким трговцима, које су они уживали и за за време ранијих банова.Dipl. Zbor. XII, 305. Повластица је поновљена и 14. марта 1356. Јв., 333
Босански престо наследио је његов синовац Твртко, који се у изворима помиње као „син господина кнеза Владислава а синовац великога и славнога господина бана Степана“. Држава Стефана II је изграђена на савезима и бановој војној снази, а као резултат тога бан је задобио оданост осамостаљеног локалног племства. Своју моћ искористио је даље да увећа свој домен земљама попут Хума. Међутим, приметно је да је мало порадио на подизању државно-управног строја. Управу над поседима из забачених крајева углавном је препуштао својим вазалима. У замену за то, они су обављали своје дужности и пружали своје услуге држави. То, наравно, није могло остати без последица. Снага Стефановог угледа била је прилична, што се, пак, није могло рећи за његову земљу. Штавише, поменути ауторитет није био уставне, већ варљиве природе што је почивала на Стефановој личности.
Твртко је имао свега петнаест година када је започео своју владавину, а неколико обласних племића осећало је потребу да га служи. Пошто није било те силе у стању да га подреди владарском положају, племство је било слободно да дејствује према личном нахођењу. Испоставило се да је велика „држава“ Степана II била вештачка творевина пролазне природе. Распарчала се на неколико делова које је требало поново довести у целину. До успостављања централног ауторитета могло је доћи једино оружаним покоравањем непослушног племства. Но, проблем је био тај што је највећи део снага за ову сврху долазио управо из редова тог племства. А међу њим било је много оних који су одабрали да остану по страни. Ако би се и латио мача, Тврткови изгледи на успех почивали би на војсци са његовог поседа и на пратњи оног племства које би се определило за њега. Под Твртковом контролом били су само његови породични поседи и вероватно ситно племство из средишњег дела бановине. Пред њим је, међутим, био велики задатак. Требало је обезбедити лојалност других крајева који су се отцепљивали од његове државе.
Овакво стање ствари пружило је угарском краљу прилику да интервенише и покуша да поново успостави изгубљену контролу над једним делом бановине или над читавом њеном територијом. Слаб и неискусан Твртко се тако нашао у ситуацији из које је, како је могло некима изгледати, било немогуће изаћи као победник. Све док се држава налазила у расулу, обрачун са Угрима био је немогућ. А Угри су радили све што су могли како би подстакли осамостаљено босанско племство на кидање и последње везе са баном. Угарски краљ је куповао лојалност многих бивших вазала Степана II са севера Босне, а нарочито разједињених Хрватинића, господара Горњих Краја. Због таквих околности Твртко је би присиљен да на обнови државе ради постепено и опрезно. У том циљу, неретко је морао да уложи већи улог од краља.
Нагодба са Лајошем Угарски краљ Лајош оженио се босанском принцезом Јелисаветом јуна 1353, непосредно пред смрт њеног оца Стјепана II. Касније је „на основу баштинских права госпође млађе краљице Јелисавете“ захтевао од Твртка да му преда „сву земљу Хумску са свим тамошњим утврђеним градовима“. Будући да Твртко првобитно није могао да стекне довољну подршку свог племства, Лајош је био у прилици да га натера на посету Угарској 1357. и предају ових територија истој. Тако је Лајош коначно повратио све хрватске земље које је његов отац изгубио, а Стјепан II припојио Босни. Заузврат, Лајош је Твртку и његовом млађем брату Вукићу потврдио власт над Босном и Усором и то, како се дознаје из писма архиђакона бежинског Гала, под следећим условима: „да бан из земље истера патарене и јеретике“ „да исказује потпуну верност господину краљу“ „да служи у сваком његовом походу кад господин краљ буде затражио то од њега“ „да ће он сам или његов брат да стално бораве на краљевском двору“
Хум и Доњи Краји из разумљивих разлога избачени су из титуле коју му је Лајош потврдио. У ово време пада папина појачана агитација за покретање крсташког похода на босанске јеретике. Твртко се нашао пред великом опасноћу: ако би покушао да пређе угарског краља, овај би могао да се одазове папином позиву и нападне Босну. Босански епископ у Ђакову Перегрин Саксонац (), који је могао да одбрани Босну, био је мртав, а на његово место је сео угарски клерик Петар Шиклоши. Још једном, папска и угарска писма указују на јеретике, босанске јеретике и патарене. Лудовик 1358. спомиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“.