Усора (област)

мини|250п|Бановина Усора у раном 15. веку

Усора је историјска област око истоимене ријеке на сјеверу данашње Босне и Херцеговине. Област се простире на територији од Кулаша и Прњавора на западу, Сребреника и Лукавца на истоку, ријеке Саве на сјеверу и Жепча на југу.

Усора је од 7. вијека до смрти кнеза Часлава Клонимировића у била у саставу самосталне српске државе. Послије је ушла у састав Угарске. Усору и Соли је на управу добио бивши српски краљ Драгутин који је владао овдје као угарски вазал. Њега је наследио син Владислав. После Владислављеве смрти, Усору и Соли заузео је босански бан Стефан II Котроманић.

У Усори су се налазиле многе важне тврђаве и градови, од којих су најпознатији Добој, Сребреник, Добор, Глаз, Соко, Тешањ и Маглај. Она је такође најчешће била поприште битака између Угарске и Босне. Најпознатије битке су битка код Сребреника (1363), битке код Добора (1394. и 1408) и битка код Добоја (1415).Јелена Мргић (2008). Северна Босна: 13-16. век. Историјски институт

Етимологија Име земље Усора потиче од истоимене ријеке, која протиче кроз њену територију у дужини од око 80 километара, у правцу од југа-југозапада ка сјевероистоку, и улива се у ријеку Босну јужно од града Добоја.

Усора у раном средњем веку Назив "Босна" по први пут се јавља средином 10. века у "Спису о народима" (De administrando imperio) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959). У време када се први пут спомиње, Босна представља само географски појам. Нема података о евентуалном архонту Босне. Константин је савременик српског кнеза Часлава Клонимировића из династије Властимировића. Босну помиње као део Чаславове државе. Порфирогенит набраја насељене градове у српским земљама у приморју и у унутрашњости. У приморју набраја седамнаест градова, док у унутрашњости набраја осам градова: Дестиник, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник.

Након смрти Часлава Клонимировића, земља Босна издваја се као самостална држава. Међутим, Босна, према Барском родослову, улази у састав средњовековне Хрватске отприлике у исто време када је умро бугарски владар ПетарЛетопис попа Дукљанина (1988). стр. 125.. Освојио ју је хрватски владар Крешимир. Крајем 10. века опљачкао ју је македонски цар Самуило. Након Василијеве реокупације 1018. године, византијску власт свакако је признавала и Босна. Босански бан је помагао Византији у борби са кнезом Војиславом. Краљ Бодин, Војиславов унук, наметнуо је своју власт и земљама у унутрашњости — Рашки и Босни. Тамо је поставио за владара кнеза Стефана од кога је узео заклетву верности. До 1138. године Босна је под влашћу Угарске.

Босански бан Борић као угарски вазал ратује против византијског цара Манојла Комнина средином 12. века. Усора, као и Соли, налазе се у саставу Борићеве бановине. Борић се касније умешао у борбе око угарског престола. Цар Манојло искористио је борбе око угарске круне да предузме поход и заузме Босну. Већ у лето 1165. године Босна улази у састав интитулације цара Манојла. Под византијским окриљем владавину је започео бан Кулин (1189-1204). У саставу Кулинове државе такође се налазила област Усора. Током Кулинове владавине Босна је била подељена на више "земаља" којима су управљали чесници. Слична титула (удеони кнез) постојала је и у Србији под Стефаном Немањом. Чесници су били чланови владарске породице. Матична и најстарија земља око које се развила босанска држава јесте "земља Босна", у долини истоимене реке. Средишња жупа земље Босне била је жупа Босна која се 1244. године дели на две мање жупе: Врхбосну и жупу Босну у ужем смислу. Земља Босна граничила се за земљама Доњи Краји (долина реке Врбас), земља Подриње (формирана до краја 14. века), земља Дрина (доњи ток Дрине) и Усора и Соли, које су обухватале највећи део данашње северне Босне. Поменуте земље се у писаним изворима први пут јављају 1225. године. стр. 53.-4.

Настанак земље Усоре мини|Бела IV, угарски краљ (1235-1270) Најранији помен Усоре је из 1225. године. Усора се, заједно са Солијем, помиње у преписци између папе Хонорија III и калочког надбискупа Угрина. Папа се у писму захваљује надбискупу што је донео одлуку о уништавању јеретика у Босни, Усори и Соли, на подстицај папског легата Аконција. Својим другим писмом, Хонорије је потврдио одлуку угарског краља Андрије II (1205-1235) да калочком надбискупу повери задатак очишћења Босне, Соли и Усоре (terras quasdam, videlicet Bosnam, Soy et Wossora) од јеретика. На овим просторима требало је да се успостави јурисдикција калочке надбискупије. Међутим, иако је Андрија Арпад обећао да ће покренути прави крсташки рат против босанских јеретика, рат је изостао. Било је то време које је уследило након доношења Златне буле из 1222. године; време хладних односа Угарске и католичке цркве.

Богумилство је, међутим, било раширено по читавој Босни и није га било лако искоренити. Бан Матеј Нинослав се 1233. године жали папи Гргуру IX (1227-1245), Хоноријевом наследнику, да он, иако није наклоњен јеретицима као његови претходници, није у стању да јеретичкој властели одузме поседе. Јеретичка властела подржавала је богумилство јер је католичка црква, са својим поседима, била значајан конкурент и препрека у ширењу њихових поседа. У последњем папином писму упућеном доминиканцима тражи се да се ослободи банов рођак, вицебан Пријезда, кога су доминиканци држали у заробљеништву. Ово је јединствени случај помена титуле вицебана у средњовековним босанским изворима. Највероватније је реч о латинском преводу титуле удеоног кнеза. Пријезда би могао управљати Доњима Крајевима, док би се власт Матеја Нинослава простирала на земље Босну, Усору и Соли. Угарски херцег Коломан продире у Босну и оснива Босанску бискупију са центром у Ђакову. Босанска дијецеза била је потчињена Калочкој надбискупији. Како је поражен на бојном пољу, Матеј Нинослав је одлучио да католичку дијецезу сам обдари поседима у Усори уз одобрење да се црквени десетак прикупља у Усори, Доњим Крајевима и Солију, као што је то обичај у осталим католичким бискупијама.

Бановина Усора и Соли

Средина 13. века период је затегнутих односа између Угарског краљевства и Босанске бановине. Угарски краљ Бела IV (1235-1270) жали се папи Иноћентију IV (1243-1254) како је приморан да ратује у Босни. Угарски притисак на Босну ишао је са севера, али и са југа, од стране хумског кнеза Радослава (унука хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата). Ток ратних операција није познат, али је резултат био веома значајан — Бела је заузео делове земаља Усоре и Соли (1254). Средина 13. века период је настанка угарских бановина. Заплашен угарским продорима, са жељом да обезбеди границе својих држава, Бела је приступио формирању система бановина чија функција одговара функцији "крајине" односно "крајишта" у српској држави. Бела је на југу своје државе формирао четири бановине: бановину Усору и Соли, Мачванску бановину, Кучевско-браничевску и Северинску бановину. Мачванска бановина настала је још 1247. године. Угарски краљ доделио ју је на управу руском кнезу Ростиславу Михаиловићу, сину Михаила Черниговског. Ростислав се под притиском Монгола и осталих руских кнежева склонио почетком 1240-их година у Угарску где се оженио Белином ћерком Аном. Бановина Усора и Соли, која је обухватала простор од ушћа Врбаса на западу до ушћа Колубаре на истоку, такође је прикључена територији Ростислава Михаиловића.

У титули Ростислава Михаиловића званично се не помиње ни Усора и Соли. Он је "дукс Галиције и господар Мачве" (dux Gallicie et dominus de Machou). Његова власт у Мачви ослањала се на традицију сремског кнештва Јована Анђела, сина угарске принцезе Маргарите (Марије) и византијског цара Исака II Анђела. Ана, супруга Ростислава Михаиловића, носила је титулу "кнегиње Галиције и Босне и Мачве" (Ducissa Gallicie ac de Bozna et de Mazo domina). Под Босном се овде подразумевају земље Усора и Соли. Власт Матеје Нинослава сведена је на земље Босну и Доњи Краји. Кнегињу Ану наследио је син Бела Ростисављевић. Бела је био на челу Мачванско-усорског кнештва до своје смрти 1272. године. Ратовао је против српског краља Уроша I који том приликом пада у заробљеништво. Тадашњи краљ Ладислав IV Куманац и његова мајка Јелисавета били су играчке у рукама угарске властеле. Власт над Мачвом, Усором и Соли предавана је у руке моћних кнежева о чему сведоче бројне повеље из периода од 1272. до 1280. године. Смењују се Роланд Ратот, Хенрик Гисинговац, Егидије од Мославине, Угрин Чак, извесни Јан и Иринеј. Изричит помен "бановине Усоре и Соли" помиње се у титули Гисинговца од новембра 1272. до априла 1273. године када се он титулише као "banus de Wozora et de Sou" и Иринеја (bano de Sow etdeWozora). стр. 59.-60. У осталим случајевима Усора и Соли наводе се као Босна. Јелисавета је у својим рукама 1280. године објединила власт над Мачванско-усорском бановином. Последњи пут се са титулом кнегиње Мачве и Босне Јелисавета помиње 11. јула 1284. године. Тада је ове територије уступила сремском краљу Драгутину.

Драгутинова владавина

200п|мини|лево|Стефан Драгутин, владар Усоре и Соли (1284-1316) Мачва се у 13. веку називала и Сремском земљом. Под Сремом се тада подразумевала област између Саве и Дрине, тј. данашња Мачва и Колубара. Иако Угари нису више користили назив „Онострани Срем“ код Срба се још увек користио стари назив те је стога у домаћим изворима Драгутин познат и као „сремски краљ“. Београд је тада по први пут ушао у састав српске државе. Иако је Драгутинова резиденција била у Дебрцу, он је први српски владар који је повремено резидирао у Београду.

Почетком последње деценије 13. века је папа Никола IV упутио писма Драгутину, Милутину и Јелени у којима их је позивао да своју земљу и народ преведу у католицизам. Преговори папске курије и Драгутина су настављени. Драгутин је владао североисточном Босном у којој је била укорењена богумилска јерес. Драгутин је настојао искоренити богумиле због чега је од папе тражио да у Босну пошаље мисионаре који ће на народном језику радити на сузбијању богумилства. Папа је послао два искусна фрањевца.

О Драгутиновој власти над Усором и Соли сведоче и доста познији извори. Реч је о родословима међу којима је најстарији Копорињски родослов писан после смрти цара Уроша (1371), а затим и Врхобрезнички и Пејатовићев родослов, оба писана у 17. веку. У њима се наводи да је Драгутин држао "сремску земљу и ускорскују". Соли се не помиње као посебна земља јер се она до половине 14. века налазила у саставу Усоре. Драгутинова ћерка била је удата за Стефана I Котроманића. Стефан је био наследник Пријезде који је умро око 1290. године. На власт је дошао између 1287. и 1290. године заједно са својим братом, Пријездом II. Међутим, десетак година касније избија грађански рат у Србији између Милутина и Драгутина. Њиме се користио хрватски кнез Павле I Шубић да своју власт прошири на Босну. Језгро територије Шубића била је брибирска жупа. Међутим, користећи се грађанским ратовима у Србији и Угарској, Павле I шири до 1299. године своју власт и на Босну преузевши титулу "господара Босне". Стефан Котроманић изгубио је подршку свога таста, заузетог ратовањем са Милутином. На банском престолу се, поред Стефана, налазио Павлов брат Младен I (1302-1304). Он је погинуо септембра 1304. године у сукобу са босанским јеретицима којима је помоћ вероватно пружио и кнез Доњих Крајева, Хрватин Стјепанић. Павле је на бански престо, након успешног продора у Босну, поставио свог млађег сина Младена IIВојна енциклопедија 9 (1972). стр. 634.. Младен је 1306. године заробљен у сукобу са краљем Милутином. Одржан је састанак на коме је Младен ослобођен, а Шубићи дали заклетву да ће се повући из Хумске земље којом су управљали преко кнеза Константина Нелипчића.

200px|мини|Стефан Владислав, син Драгутина Немањића