Едвард Кардељ (Љубљана, 27. јануар 1910 — Љубљана, 10. фебруар 1979) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Словеније, један од најистакнутијих руководилаца југословенског револуционарног покрета, члан Председништва ЦК СКЈ и Председништва СФРЈ, генерал-пуковник ЈНА у резерви, двоструки јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У току илегалног партијског рада био је познат под псеудонимима Бевц, Криштоф и Сперанс.
Биографија Рођен је 27. јануара 1910. у Љубљани. Потиче из радничке породице, његов отац Едвард био је кројачки радник и члан Социјалдемократске странке, а мајка радница у фабрици дувана и синдикални функционер. Још од раног детињства, поред својих родитеља, дошао је у додир с идејама радничког покрета, а касније и у додир с радничким Културно-просветним друштвом „Слобода“.
Политички рад у земљи Након завршетка Грађанске школе, уписао је Учитељску школу у Љубљани. За време школовања, 1926. године, постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), радио у илегалним марксистичким кружоцима у школи и учествовао у другим акцијама радничке омладине — у раду и растурању материјала илегалних штампарија, штрајковима и др. Почетком 1928. године постао је члан Месног комитета СКОЈ-а за Љубљану, наредне године члан, а потом и секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Словенију. Као руководилац СКОЈ-а организовао је активност радничке омладине и сарађивао у ревији „Младина“. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1928. године.
Године 1929. завршио је Учитељску школу, али је децембра исте године био ухапшен и у истражном затвору провео месец дана. Крајем фебруара 1930. године поново је ухапшен у полицијској провали, која је настала у Централном комитету СКОЈ-а у Београду. После поновног хапшења, био је пребачен у београдски затвор „Главњачу“, где је седам месеци провео у истражном затвору. Тада је био изложен мучењу и батинама од стране припадника полиције предвођених Светозаром Вујковићем, чак је наглавачке био истурен кроз прозор са шестог спрата полицијске зграде, али никога није одао. Септембра 1930. године изведен је пред Државни суд за заштиту државе, који га је због комунистичког деловања, осудио на две године строгог затвора. Затворску казну је издржао у затвору „Забела“, код Пожаревца.
мини|лево|288п|Полицијски снимак Едварда Кардеља у београдској полицији из 1930. године.
По изласку из затвора, почетком 1932. године, вратио се у Љубљану, где је заједно са Борисом Кидричем и још неколико истакнутих словеначких комуниста, обновио рад Покрајинског комитета КПЈ за Словенију и радио на обнови партијских и скојевских организација, које су биле разбијене у првим годинама Шестојануарске диктатуре. Као члан Покрајинског комитета, првенствено је радио на разрађивању политичке и идејне акције Комунистичке партије, посебно у борби за већи утицај комуниста међу радницима. Учествовао је у покретању легалних партијских публикација — „Књижевност“, „Нова књига“, „Људска Правица“, „Млада књижица“ и сам се бавећи публицистичким радом. Уочи Другог светског рата, сарађивао је у „Пролетеру“, „Сободности“, „Вечернику“, „Словенском порочевалцу“, „Изразу“ и др. Своје радове објављивао је у периоду илегалности под различитим псеудонима — Тоне Бродар, Иван Ковач, Ј. Бевц, Левц, Иван Укмар, Петар Ловрић и др.
Године 1934. учествовао је у организовању Четврте покрајинске конференције КПЈ за Словенију, која је одржана средином септембра, у Медводама код Љубљане. На овој конференцији одржао је реферат „О задацима покрајинске организације КПЈ за Словенију у односу на сељачко и национално питање“. Пошто је Кардељ био међу оним југословенским комунистима који су уочили потребу за променама у тадашњој политици комунистичког покрета, а посебно неопходност превазилажења секташтва, које је годинама доминирало у раду Комунистичке партије Југославије, он је често био критикован од стране тадашњег руководства КПЈ или појединих инструктора, који су по налогу ЦК КПЈ, из иностранства долазили на илегални рад у земљу. За политички рад Едварда Кардеља, велики значај су имали сусрети и разговори са Јосипом Брозом Титом, који је као члан Политбироа ЦК КПЈ, у септембру 1934. године, боравио у Хрватској и Словенији, где је помагао у организовању и раду покрајинских партијских конференција.
Политички рад у иностранству Као познати комунист, Кардељ је више пута хапшен и прогањан од полиције, па је то био и један од разлога што је, одлуком ЦК КПЈ, био упућен на партијски рад у Совјетски Савез, новембра 1934. године. У Совјетском Савезу, у којем је боравио две године, бавио се, пре свега, политичко-економским студијама, проучавао историју и филозофију, и радио у секцији КПЈ у Коминтерни. У Москви је похађао „Међународну лењинску школу“ и бавио се предавачком делатношћу. У истој школи, као и на Комунистичком универзитету националних мањина Запада (КУНМЗ), предавао је историју међународног радничког и социјалистичког покрета и Коминтерне, историју радничког покрета Југославије, као и неке предмете из области политичке праксе.
За време Седмог конгреса Комунистичке интернационале, у лето 1935. године, присуствовао је појединим седницама делегације КПЈ, која је учествовала у раду Конгреса, а посебно је учествовао у раду тзв. „Словеначке комисије“, по чијем је налогу написао више текстова за листове и часописе у земљи. У Москви је превео и познато дело Владимира Илича Лењина, „Материјализам и емпириокритицизам“. Као члан актива КПЈ у Москви, учествовао је и на партијском саветовању на којем је донета одлука да руководство КПЈ пређе у земљу.
На захтев Јосипа Броза Тита, који је, налазећи се на илегалном партијском раду у земљи, упутио Централном комитету КПЈ, Кардељ се, почетком 1937. године вратио у Југославију. Кратко је боравио и у Паризу, седишту ЦК КПЈ, где је радио на изради докумената за Оснивачки конгрес Комунистичке партије Словеније и учествовао на неколико седница Политбироа ЦК КПЈ.
Оснивање КП Словеније Средином фебруара 1937. године Кардељ је стигао у Словенију, где се одмах укључио у припреме за Оснивачки конгрес Комунистичке партије Словеније, који је одржан 18. априла исте године. Био је и аутор Манифеста оснивачког конгреса у којем је изложена програмска оријентација словеначког револуционарног покрета, заснована на „спајању борбе против фашистичке опасности споља и борбом за дубоке унутрашње демократске промене“.
На Конгресу је изабран за члана Централног комитета КП Словеније, а неколико дана касније учествовао је у раду Прве конференције КП Словеније, одржане 21. априла 1938. године. Маја исте године ушао је у Привремено руководство КПЈ, које је Јосип Броз Тито формирао у земљи, а које је касније прерасло у Централни комитет Комунистичке партије Југославије. У лето исте године, Кардељ је провео неколико месеци у Паризу, на раду у ЦК КПЈ.
Почетком 1938. године, Кардељ је успео да се легализује, али га је полиција, јуна исте године, поново ухапсила. У затвору је провео четири месеца, а потом је поново прешао у илегалност. За време боравка у затвору, припремио је студију о развитку словеначког националног питања. Сматрајући да је национално питање један од највећих друштвених проблема Краљевине Југославије, Кардељ се овим питањем почео рано бавити, па је још 1933. године, под псеудонимом Тоне Бродар, у часопису „Књижевност“ објавио текст „Национално питање као научно питање“ (). Године 1939. изашла је његова студија „Развитак словеначког националног питања“ (), под псеудонимом Сперанс. Мада је тадашња цензура, ову књигу, због антифашистичких тенденција, убрзо после одласка из штампе запленила, комунисти су успели да илегалним путем готово цели тираж растуре по земљи.
Марта 1939. године Едвард Кардељ је присуствовао првој седници Централног комитета КПЈ, коју је Јосип Броз Тито сазвао после повратка из Москве и решења кризе положаја КПЈ у Коминтерни. На овој седници, Кардељ је изабран у Секретаријат Политбироа и поверено му је уређивање партијског листа „Пролетера“. Учествовао је на саветовању руководећег партијског актива КПЈ, одржаног 9. и 10. јуна 1939. године у Тацену, у Словенији, на којем је поднео реферат „О политичкој ситуацији и међународном положају“. Био је један од редактора Прогласа ЦК КПЈ поводом почетка Другог светског рата, септембра 1939. године. Учествовао је у организовању и раду Друге конференције КП Словеније, одржане 31. децембра 1939. и 1. јануара 1940. године. Тада је, поводом отварања концентрационих логора за комунисте и антифашисте, упутио „Отворено писмо“ др. Влатку Мачеку, потпредседнику Југословенске краљевске владе.
Од почетка 1940. године, Кардељ је углавном живео илегално у Загребу и радио у Секретаријату Политбироа ЦК КПЈ. Учествовао је у раду националних и покрајинских партијских конференција у Словенији, Хрватској и Далмацији и у припремама за Пету земаљску конференцију КПЈ, на којој је поднео „Политички реферат“ и поново изабран у Централни комитет и Политбиро. Током фебруара и марта 1941. године држао је предавања на партијској школи коју је организовао Политбиро ЦК КПЈ.
Народноослободилачка борба Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, затекао је Кардеља у Београду, где се налазио као делегат ЦК КПЈ, који је требало да сарађује са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију. Одмах после напада, вратио се у Загреб, где је учествовао на седници ЦК КПЈ, одржаној 10. априла. Убрзо потом је прешао у Љубљану, где је учествовао у оснивању Ослободилачког фронта Словеније (), када је изабран за потпредседника њеног Извршног одбора. Потом је учествовао на Мајском саветовању ЦК КПЈ у Загребу, а од септембра 1941. године, као представник Политбироа ЦК КПЈ при Централним комитетима КП Словеније и КП Хрватске, радио је на организовању оружане борбе, због чега је наизменично боравио у Љубљани и Загребу.
У јесен 1941. године дошао је у Врховни штаб НОП одреда Југославије, који се налазио на ослобођеној територији западне Србије. Иако на Саветовању у Столицама, 26. септембра, није учествовао, због тешкоћа илегалног кретања по окупационим зонама (јавка на коју је стигао у Београд је била проваљена, па је морао да се поново врати у Загреб, да би тек неколико дана касније, преко нове јавке, поново преко Београда стигао у Крупањ) изабран је у чланство Врховног штаба. У ослобођеном Ужицу, Кардељ је уређивао партијски лист „Борбу“, за коју је и написао неколико текстова. Поред тога, радио је и на другим важним питањима — одржавању веза са партијским руководствима у неослобођеним деловима Југославије, као и на организовању народне власти на ослобођеној територији.
У току Прве непријатељске офанзиве, заједно са осталим члановима Врховног штаба, повукао се у Санџак, а одатле у источну Босну, где је почетком јануара 1942. године учествовао на партијском саветовању у Иванчићима. Одмах потом је преко Сарајева, отишао у Загреб, где је ступио у везу са Ивом Лолом Рибаром, са којим је сачињавао Поверенство Политбироа ЦК КПЈ за окупирани део Југославије.
До марта 1942. године боравио је у Загребу, а потом је прешао у Љубљану, где је са члановима Главног штаба НОП одреда Словеније радио на организовању и јачању Народноослободилачке борбе у Словенији. Јула 1942. године пребацио се на ослобођену територију Словеније, где је непрекидно одржавао везе са Главним штабом Словеније и Главним штабом Хрватске и радио на организовању народне власти, партијских и других организација Народноослободилачког покрета (НОП), као и јединица Народноослободилачке војске.
мини|десно|288п|Поједини чланови Врховног штаба НОВЈ у Дрвару маја 1944. године: лево од Тита стоји Кардељ.