Ерик Џорџ Лапторн Бајвотерс (; Лондон, 1. јун 1910 — Бејконсфилд, 2. април 2003), је био енглески биолог, реуматолог и патолог, који се бавио истраживањем у области реуматологије, патологије и биологије.

Живот и каријера Бајвотерс је рођен у Лондону (Енглеска) где започиње основно школовање, у току кога бива заинтересован од стране његовог наставника биологије за прикупљање и израду детаљних цртеже многих животиња. У 11 години осваја стипендију за Сатон Валанс школу у Кенту где наставља даље школовање. Интересовање за о биологију има касније утицај и на његово даље усмерење и каријеру у области медицине. Бајвотерс је дипломирао на Медицинском факултету Мидлсекс болници 1933.

Након завршених студија медицине, радни век започиње 1933. као асистент на патологији. Његов рад брзо бива запажен и 1933. научно веће Медицинске школе Middlesex Hospital, у којој је радио као наставник додељује му златну медаљу у области патологије. Од 1935. ради и на Институту за патологију у Кортолду ().Eric George Lapthorne Bywaters British physician,l, Приступљено 09./2009.

Од стране америчког истраживача Чарлса Додса (), пионира реуматологије у САД, добија позив, 1937. и свој научноистраживачки рад наставља на Харварду у Масачусетској општој болници Massachusetts General Hospital, где на болесницима проучава лупус еритематодес.

Године 1939, када је Други светски рат био неминован враћа се у Лондон, где бива одбијен за војну службу због бубрежних проблема. У Енглеској преузима клинику за реуматизам на Британском специјалистичком Медицинском факултету у болници Хамерсмит, и започиње са проучавањем историја болести и исхода клиничког лечења код 200 болесника са реуматоидним артритисом..

Године 1944. рад и медицинска истраживања наставња у Њукаслу на Newcastle General Hospital, да би после Другог светског рата 1947. преузео дужност директора Специјалне јединице за малолетнички реуматизам у канадској Спомен болници Таплоу близу Мејденхеда, где педантно прати болеснике како у болници тако и у теренским амбулантама.

У Првом светскомком рату, када је евакуисана, као тинејџер са Southsea започиње сликање акварела. Сликање уљаним бојама примењује нешто касније, и постаје вешт уметник потрета. Бавио се и карикатуром, као студент медицине, кад је био уредник болничког часописа. Редовно је у карикатурама цртао себи и своју породицу, једном годишње за Божић: збирка ових радова је визуелни приказ историје његовог живота и времена.

Био је и страствени вртлар и члан Краљевског хортикултуролошког друштва. Био је поносан на своје ретке георгине и Платан оријенталис, који је растао у његовом врту, из семена оригиналног платана под којим је боравио Хипократ. Након смрти супруге Бети 1998, у гајењу цвећа пронашао је велику утеху..

Након смрти 2003, Ерик Џорџ Лапторн Бајвотерс је проглашен за почасног професора реуматологије на Краљевском постдипломском медицинском факултету, Универзитета у Лондону.

Дело Свој научноистраживачки рад Бајватерс започиње у Енглеској средином тридесетих година 20. века, а 1937. наставља у Харварду, на истраживању лупус еритематодеса.

За време бомбардовање Лондона, 1940. започиње проучавање повреда, код жртава бомбардовања, чији су удови били заробљени у току рушења зграда, и код којих се после спасавања развијало фатално оштећење бубрега. Поремећај који касније постаје познат као „краш синдром“ и у неким медицинским круговима добија назив „Бајвотерсов синдром“. Након опсежних истраживања краш синдрома Бајватерс долази до закључка да су за настанак овог поремећаја одговорна оштећене мишића и мишићни протеин-миоглобин, који масивно улази у крвоток, и блокира сићушне канале у бубрезима и мокраћним цевима, тако да се отпадне материје из крви не могу филтрирати. У овим истраживањима користи експерименталне животиње, на којима потврђује и тезу о пречишћавању крви код бубрежних болесника применом вештачког бубрега, те у Великој Британији постаје пионира у овој области.

Пре Другог светског рата реуматологија није била призната као посебна специјалност медицине, већ су реуматолошке случајеве лечили неуролози или кардиолози. Многи лекари сматрали су реуматолошке случајеве „блокаторе - болничких кревета“, који би могли да се лече ван болнице. Такви болесници су са клиничких одељења масовно упућивани у бање или у амбуланте основане од стране Црвеног крста. Против оваквих ставова Бајвотерс се енергично бори, уз настојање да реуматолошки болесници и реуматологија добију посебан статус у медицинској пракси, у чему је и успео и за шта има велике заслуге.

Неки ставови који су веровали у теорију фокалне сепсе као узрока реуматских болести, а који се убризгавањем вакцине израђене од сојева бактерија, могу третирати, послужили су као основа за даља истраживања Бајватерса и неколико његових савременика и њихову примену у пракси. После Другог светског рата могућности за истраживања реуматске болести значајно су повећане увођењем слободне Националне здравствене службе у 1948. а финансирање постају све више доступна од стране краљесвког Медицинског истраживачког савета и Њуфаундленд фондације.

Захваљујући свом раду у области дечје реуматологије Бајвотерс даје значајан допринос искорењивању реуматске грознице. Он је искористио своја знања из патологији да разјасни дијагностичке разлике између реуматске грознице и реуматоидног артритиса на нивоу ткива.

У Хамерсмиту своје истраживање на 200 болесника са реуматоидним артритисом спроводи током 20 година, и овом студијом добија мноштво материјала који постаје основа за многе друге студије природе болести и узрока смрти. За овај свој рад добија 1968. престижну Герднерову награду ().

Био је страствени историчар медицине, и за свога живота прикупио је велику збирку књига и предмета везаних за историју реуматских обољења, а исту је поклонио библиотеци Wellcome Institute Краљевског колеџа лекара Енглеске. Али највише ће бити запамћена по пионирски раду на малолетничком хроничном артритису.E. G. Bywaters: The history of pediatric rheumatology. Arthritis and Rheumatism, March 1977, 20(2 Supplement): 145-152.

Бајвотерс, који је надживо већину својих савременика, видео је многе промене у реуматологији;

Његово последње истраживање, на основу дисекције кичме у анкилозирајућем спондилитису, објављује кад је већ имао 90 година.

Библиографија 1941. E. G. Bywaters, G. E. Delory, C. Rimington, J. Smiles: Myohaemoglobin in the urine of air raid casualties with crushing injury. The Biochemical Journal, London, November 1941, 35 (10-11): 1164-1168. 1950.

1951.

1952.

1953.

1954.

1955.

1956.

B. M. Ansell, E. G. Bywaters, I. C. Isdale::Comparison of cortisone and aspirin in treatment of juvenile rheumatoid arthritis. British Medical Journal, London, May 12, 1956, (4975): 1075-1077.

M. H. Lessof, E. G. Bywaters: The duration of chorea. British Medical Journal, June 30, 1956, (4982): 1520-1523.

E. G. Bywaters, E. J. Holborow, G. D. Johnson: Blood levels after oral penicillin V (free acid) in children. British Medical Journal, December 8, 1956, (5005): 1338-1340.

1957. E. G. Bywaters: [Factors other than streptococcal infection intervening in the etiology of acute articular rheumatism.] [French]Revue du rhumatisme et des maladies osteo-articulaires, Paris, 1957, 24 (Special No): 36-41.

E. G. Bywaters, K. Hallidie-Smith, G. T. Thomas: Prevention of recurrences of rheumatic fever. British Medical Journal,May 25, 1957, (5029): 1234-1235.

O. A. Baker, E. G. Bywaters: Laryngeal stridor in rheumatoid arthritis due to crico-arytenoid joint involvement. British Medical Journal, June 15, 1957, (5032): 1400

F. T. Shannon, E. G. Bywaters: Cause of anomalous results in the erythrocyte sedimentation rate using Wintrobe's method. British Medical Journal, December 14, 1957, (5058):1405-1409.

1958. B. Ansell, E. G. Bywaters: The unexplained high erythrocyte sedimentation rate. British Medical Journal,February 15, 1958, (5067): 372-374.

E. G. Bywaters, G. T. Thomas: vention of rheumatic fever recurrences. British Medical Journal, 1958 Aug 9;(5092):350-2.

1959.

R. A. Parkins, E. G. Bywaters: Regression of amyloidosis secondary to rheumatoid arthritis. British Medical Journal, February 28, 1959, (5121): 536-540. D. E. Hamilton, E. G. Bywaters, N. W. Please: A controlled trial of various forms of physiotherapy in arthritis. British Medical Journal, February 28, 1959, (5121): 542-544.

.

1961. E. G. Bywaters: Postgraduate education in the field of rheumatism and arthritis in the U.S.A., 1960.British Medical Journal, January 14 1961, (5219): 120-123. E. G. Bywaters, G. T. Thomas: Bed rest, salicylates, and steroid in rheumatic fever. British Medical Journal, June 10, 1961, (5240): 1628-1634.

1962. M. E. Carter, E. G. Bywaters, G. T. Thomas: Rheumatic fever treated with penicillin in bactericidal dosage for six weeks. Report of a small controlled trial. British Medical Journal, April 7, 1962, (5283): 965-967.

E. G. Bywaters, G. T. Thomas: Treatment of rheumatic fever with 12-week courses of cortisone or salicylate. British Medical Journal, July 28, 1962, (5299): 221-223.

1963.

1964. J. T. Scott, A. S. Dixon, E. G. Bywaters: Association of hyperuricaemia and gout with hyperparathyroidism. British Medical Journal, April 25, 1964, (5390): 1070-1073.

1965.

E. G. Bywaters, F. D. Hart, J. D. Brackenridge: To-day's drugs. treatment of rheumatoid arthritis. British Medical Journal, ebruary 13, 1965, (5432): 433-437.

E. G. Bywaters: Child care in general practice. Rheumatic fever and rheumatoid arthritis. British Medical Journal, June 26, 1965, (5451): 1655-1657. E. G. Bywaters: A case of subacute bacterial endocarditis with renal failure; demonstrated at the postgraduate medical school of london. British Medical Journal, June 26, 1965, (5451): 1659-1662. E. G. Bywaters: Impressions of health centres. 5. oldest and newest—Bristol. British Medical Journal, June 26, 1965, (5451): 1662-1664. E. G. Bywaters: Undescended testicle. British Medical Journal, June 26, 1965, (5451): 1670. E. G. Bywaters: Bullous lesions in acute barbiturate intoxication. British Medical Journal, July 10, 1965, (5453): 106-107.

1966.

1967.

1968.

1969. B. M. Ansell, E. G. Bywaters, J. S. Lawrence: Familial aggregation and twin studies in Still's disease. . Review.

E. G. Bywaters: Pathogenesis of finger joint lesions in rheumatoid arthritis. Annals of the Rheumatic Diseases, September 1969, 28 (5), Supplement: 5-10.

1970. E. G. Bywaters, J. Dorling, J. Sutor: Ochronotic densification. Annals of the Rheumatic Diseases, September 1970, 29 5):563. E. G. Bywaters, Dorling J.Amyloid deposits in articular cartilage. Annals of the Rheumatic Diseases, May 1970, 29(.

1971.

1972.

1973.

1974.

1975.

1976.

1977. E. G. Bywaters: The history of pediatric rheumatology. Arthritis and Rheumatism, March 1977, 20(2 Supplement): 145-152. E. G. Bywaters: Pathologic aspects of juvenile chronic polyarthritis. Arthritis and Rheumatism,March 1977, 20 (2 Supplement): 271-276. 1978.

E. G. Bywaters: The selection of patients for controlled trials. Rheumatology and Rehabilitation, London,1978,upplement: 124-125.

1979. E. G. Bywaters: Factors in the localization of rheumatoid arthritis. Rheumatology and Rehabilitation, 1979, Supplement: 7-10.

E. G. Bywaters: Comment on paper by K.A.E. Meijers et al. (Leyden).Zeitschrift für Rheumatologie, Darmstadt, July-August 1979, 38 (7-8): 289-291.

1980.

1981. . London. .

1982.

1983. E. G. Bywaters: Historical perspectives in the aetiology of ankylosing spondylitis. British Journal of Rheumatology, Oxford, November 1983, 22 (4 Supplement 2): 1-4. 1985.

1986.

1988.

1989.

1991.

1994. . London. . 1995.

1997 R. J.Francois, D. L. Gardner, E. G. L. Bywaters: Sacroiliac joint pathology in ankylosing spondylitis. 2000.

Види још Краш синдром Рабдомиолиза Реуматска грозница Реуматоидни артритис

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1910. Категорија:Умрли 2003. Категорија:Istorija medicine