Др Станко Кораћ (Чемерница, Кордун, 28. август 1929 — Београд 13. октобар 1994) био је књижевник и историчар књижевности. Био је један од врсних познавалаца књижевности Срба у Хрватској. Објавио је значајна дела из историје књижевности. Дуго година је био уредник и директор издавачког предузећа „Просвјета“ из Загреба.
У Београд је дошао 1991. године и бавио се проучавањем хрватске и српске књижевности, а посебно књижевним радом Срба у Хрватској.
Од 2008. године улица Нова 17. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Станку Кораћу"Службени лист“ 02/2008.
Библиографија Важнија дела: Андрићеви романи или свијет без бога (1970), Свијет, људи и реализам Владана Деснице (1972), Хрватски роман између два рата 1914–1941 (1972), Српски роман између два рата 1914–1941 (1982), Патња и нада (1982), Природно стање свијести у Ћипиковом дјелу (1987), Преглед књижевног рада Срба у Хрватској (1987), Модели приповиједања (1991) и др.
Године 1971. је уредио Споменицу Српског културног друштва „Просвјета“ поводом 25-годишњице рада под историјски веома тачним називом „ВЈЕТРОМ ВИЈАНИ“. У кратком предговору дао је приказ историје српског народа након губитка државе 1459. и пада под турску власт.
Референце
Категорија:Рођени 1929. Категорија:Умрли 1994. Категорија:Вргинмошћани Категорија:Срби у Хрватској Категорија:Српски књижевници