Борис Тадић (Сарајево, 15. јануар 1958) српски је политичар и клинички психолог. Тадић тренутно обавља функцију независног неизвршног директора компаније USPACE Technology Group. Бивши је председник Србије у два мандата током 2004—12, а истовремено је био и трећи председник Демократске странке.
Тадић је први пут изабран за председника Србије на председничким изборима 27. јуна 2004. године на мандат од четири године, а 11. јула исте године положио је заклетву. Други, петогодишњи, мандат добио је победом у другом кругу председничких избора 3. фебруара 2008. године. Пре него што је постао председник Србије, био је министар телекомуникација Савезне Републике Југославије и министар одбране Србије и Црне Горе.
Он је био председник и почасни председник Демократске странке и садашњи је председник Социјалдемократске странке. Био је члан Демократске странке од њеног оснивања 1990, и њен председник од 2004, упркос великој предности која се у почетку давала Зорану Живковићу уочи унутарстраначких избора 2004. Након пораза у председничким изборима 2012. и лошег рејтинга странке, новембра 2012 се повлачи са места председника ДС-а у корист Драгана Ђиласа, и постаје почасни председник странке. Након сукоба са новим руководством је напустио ДС у јануару 2014. уочи парламентарних избора, и пошто није имао времена да скупи потписе и региструје нову странку, направио је договор са странком Зелени Србије Ивана Карића, „позајмљује” његову странку и назива је Нова Демократска странка - Зелени. Са њом је изашао на ванредне парламентарне изборе 2014. у коалицији са ЗЗС, ЛСВ и мањим странкама. Коалиција је освојила 18 посланичких места, од којих је СДС припало 10 по коалиционом договору. Након уласка у парламент, странка мења име у Социјалдемократска странка и тако се региструје, док је Зеленима остало једно посланичко место за њиховог председника и поновна самосталност, након што је 10 посланика прешло у новорегистровану СДС. На парламентарним и београдским изборима 2023. наступао је у коалицији са ДЈБ Саше Радуловића. Након лошег изборног резултата и непрелажења цензуса, понудио је оставку на место председника странке, што су страначки орган одбили.
Тадић се снажно залаже за блиске везе са Европском унијом и за приступање Србије Европској унији. Током његовог председништва је ЕУ укинула визе за држављане Србије који путују у Шенгенску зону, влада је ратификовала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији, добила је статус кандидата за чланство у Европској унији приликом њеног проширења, и завршила је обавезе према Хашком трибуналу. Постао је први српски шеф државе или владе који је посетио Меморијални центар Сребреница — Поточари и покренуо је иницијативу у српском парламенту за усвајање резолуције која осуђује злочин у Сребреници. Период његовог другог председничког мандата су обележили пад коалиционе владе са ДСС-ом након једностраног проглашења независности Косова 2008. и неслагања са ССП-ом и политиком око Косова, Светска економска криза 2007/08 која је довела до мале стопе економског раста, формирање коалиционе владе са СПС-ом, гасни аранжман са Русијом, долазак FIAT-а у Крагујевац, испоручење Радована Караџића и Горана Хаџића Хашком суду.Сто дана искушења, Новости, 7. децембар 2009.
По политичким ставовима се сматра за проевропског политичара, који је такође заговарао добре односе са Русијом, САД, Европском унијом и Кином. Тадић је ту политику добрих односа и сарадње са те четири светске силе назвао "Политика четири стуба".
Биографија Порекло Отац Бориса Тадића је Љубомир Тадић, филозоф, редовни члан Српске академије наука и уметности и један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Тадићи су потомци из српског племена око Пиве, из Старе Херцеговине. Породична слава им је Свети Јован Крститељ. Љубомиров отац је био поручник црногорске војске који се борио у опсади Скадра и био носилац Обилића медаље, док је стриц био комитски четовођа Спасоје Тадић и један од организатора Подгоричке скупштине. На почетку Другог светског рата, Љубомир се придружио партизанима Дурмиторског одреда, а његова браћа Радоје и Тадија одлазе у Никшићки партизански одред, док је њихов стриц Спасоје остао лојалан предратним убеђењима. Због тога је партизанска команда у левим скретањима наредила Радоју и Тадији да стрељају стрица, а пошто су они то одбили да учине, стрељани су за пример.
Мајка Невенка је рођена у породици Кићановић у Бијељини, а била је неуропсихијатар. Деда са мајчине стране био је Страхиња Кићановић, предратни локални првак Земљорадничке странке, а страдао је у Другом светском рату од стране усташа у логору Јадовно. Баба са мајчине стране била је Милица Коњовић из села Радуч у Лици, места у којем је рођен Милутин Тесла, отац Николе Тесле.
Младост и образовање Борис Тадић је рођен 1958. године у Сарајеву. Родитељи су му се често селили из града у град, а у Сарајево су, пар дана пре Борисовог рођења, дошли из Париза, где су завршавали докторске студије. Када је имао 3 године, са породицом се сели у Београд, где је његов отац добио посао у новинама „Ослобођење”.
Основну школу „Пера Поповић-Ага” (данас Мика Петровић Алас) је завршио на Дорћолу, па је након тога завршио Прву београдску гимназију. Дипломирао је социјалну психологију, конкретно клиничку психологију на Универзитету у Београду на тему "Сексуалност и политика". Био је професор психологије у -{I}- београдској гимназији и разредни старешина бившег председника Генералне скупштине Уједињених нација Вука Јеремића.
Као тинејџер је играо ватерполо за ВК Партизан, али је морао да одустане због упале бубрега. Волео је кошарку и возио бицикл, тенис и скијање. Војни рок је служио у Чапљини и Сарајеву 1984/85.
Ухапшен је током студија у јулу 1982. године због протеста везаног за хапшење групе студената који су протествовали због ванредне војне ситуације у Пољској, и подршке покрету Солидарност. Провео је месец дана у затвору у Падинској Скели.
Основао је Центар за развој демократије и политичке вештине у Србији и био његов први директор.
Политичка каријера 237x237piksel|мини|лево|Борис Тадић окружен новинарима, током отварања споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, 2007. године Тадић је члан Демократске странке од њеног оснивања, 1990. године. Током деведесетих година био је члан Главног одбора и краће време његов секретар, члан и потпредседник Извршног одбора и народни посланик. За потпредседника је изабран 2000. године, а за председника странке 23. фебруара 2004. године, годину дана након убиства њеног претходног председника, Зорана Ђинђића. Од 25. новембра 2012. године је почасни председник ДС-а.
Био је министар телекомуникација у влади Савезне Републике Југославије у периоду новембар 2000 — март 2003. Био је председник Управног одбора Јавног предузећа ПТТ саобраћаја „Србија”. Потом је, од 17. марта 2003. године до 16. априла 2004. године, вршио функцију министра одбране у Савету министара Србије и Црне Горе.
Парламентарни избори 2003. и носилац листе У тренутку атентата на Зорана Ђинђића, и пада владе Зорана Живковића, Тадић је био један од 3 потпредседника Демократске странке, поред Гордане Чомић и Чедомира Јовановића, док је заменик председника био сам Зоран Живковић. Након пада владе су расписани ванредни парламентарни избори за децембар 2003. и листа око Демократске странке је требала да понесе назив "Демократска странка - Зоран Ђинђић" у част бившег председника странке и премијера државе, а носилац листе је требао да буде заменик председника ДС-а Зоран Живковић. Међутим само 5 дана по доношењу одлуке, изборна листа мења назив у "Демократска странка - Борис Тадић". Ова одлука је за јавност представља изненађење, јер је на седници председништва Живковић добио 12 гласова, а Тадић 5, и седница је такође потврдила употребу Ђинђићевог имена за носиоца листе, да би неколико дана касније на седници Главног одбора једногласном одлуком промењен назив листе и за носиоца постављен Тадић. Један од истакнутих чланова ДС-а је за недељник Време изјавио да ситуација унутар странке може да подсећа на Осму седницу ЦК СКС када су се разишли Слободан Милошевић и Иван Стамболић, нарочито по прелетању са Живковићеве на Тадићеву страну у року од неколико дана, и великом броју људи који су дали подршку Тадићу са речима како су одувек веровали у њега. У унутарстраначким круговима је најгоре прошао Ненад Богдановић, за кога се сматрало да може са места високог Београдског званичника постане кандидат за председника државе, јер је на седници председништва снажно подржавао Живковића, како би само пар дана касније упадљиво подржавао Тадића. Странка је на парламентарне изборе у децембру 2003. изашла листом "Демократска странка - Борис Тадић", на којој је прво место заузео Драгољуб Мићуновић, на другом је био Зоран Живковић, док је на последњем 250. месту био Борис Тадић. Листа је освојила 37 мандата и отишла је у опозицију, након што је Војислав Коштуница успео да обезбеди помало неочекивану техничку подршку СПС-а за формирање мањинске владе око ДСС-а, Г17 плус, СПО и Нове Србије.
Унутарстраначки избори и долазак на место председника ДС thumb|upright|left|Тадић посећује Европски центар Џорџ К. Маршал за студије безбедности у Гармиш-Партенкирхену, 2003. година Након парламентарних избора, 21. фебруара 2004. су одржани унутарстраначки избори како би се попунило упражњено место председника странке. Два главна кандидата су поново била Борис Тадић, савезни министар одбране у влади Светозара Маровића, и Зоран Живковић, у то време одлазећи председник владе Србије и заменик председника ДС-а. Према пословнику Скупштине ДС-а, кандидат за председника може да буде члан странке кога предложи најмање 15 општинских одбора, 20 чланова Главног одбора, посланички клуб, или 20 делегата Скупштине. Да би неко постао председник ДС-а, потребно је да освоји подршку већине од 1.700 чланова Скупштине странке. Уочи избора су два кандидата била изједначена, с тим да је Тадић имао благу предност, а у прилог му је ишао и резултат гласања на Главном одбору када се расправљало о успеху изборне кампање и када је он добио више него убедљиво поверење делегата, јер је од 338 чланова Главног одбора 330 подржало Тадића, док је само њих 8 дало подршку ставу Чедомира Јовановића и Зорана Живковића да су избори били неуспешни. Живковић је парламентарну изборну кампању оценио превише личном, а и додао је да је морао, упркос томе што је заменик председника, да се током кампање бори да добије реч на конвенцијама. Једном приликом је изјавио: "На конвенцији у Београду речено ми је да није предвиђено да говорим. Одговорио сам им да могу да ме спрече једино физички". Такође је замерио Тадићу што се поставио као једини носилац листе, а не како је планирано, први у екипи. Као најпозитивнију особину Тадића је истакао: "То што је у странци од почетка, то што делимо исте вредности. Основни магистрални правци су нам потпуно исти".
У недељу увече, 22. фебруара 2004. је Скупштина Демократске странке изабрала Бориса Тадића за новог председника странке. Од укупно 1 944 делегата је за њега гласало 1 538, док је Зоран Живковић добио 296 гласова. За потпредседнике странке су изабрани Ненад Богдановић са 1 246, Слободан Гавриловић са 1 012, Душан Петровић са 1 020 и Бојан Пајтић са 1 277 гласова. Њих четворица су били кандидати са Тадићеве листе. Дотадашњи потпредседник Чедомир Јовановић није поново изабран за потпредседника странке јер је добио 789 гласова. За Живорада Анђелковића је гласало 634, за Влатка Рајковића 135, за Љиљану Лучић 116, Драгана Домазета 87, и Гордану Чомић 48 делегата. Након те седнице Зоран Живковић и Чедомир Јовановић нису имали функције у странци. По извештачу Б92, појединим члановима странке су током седнице стизале поруке у којима су позивани да не гласају за њих, већ да подрже листу Бориса Тадића.
Први председнички мандат (2004−2008) thumb|Нови двор, седиште председника Србије