Град Источно Сарајево је територијално највећи град у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини. Према броју становника у Републици Српској се налази на петом, док се у Босни и Херцеговини налази на једанаестом мјесту. Од 1993. до 1996. године овај град носио је име Српски град Сарајево од 1996. до 2005. град Српско Сарајево, а од 2005. град Источно Сарајево. Једини је град у Републици Српској који обухвата више општина, а то су: Пале, Соколац, Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа, Источни Стари Град и Трново. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ из 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику у Граду Источном Сарајеву је пописано 59.916, а према коначним подацима Агенције за статистику БиХ 61.516 лица. Према процјени у 2024. години на територији града живи око 70.000 становника.
Град је настао током рата у БиХ, када је велики број градова подијељен на српске, муслиманске и хрватске дијелове. Током самог рата Српско Сарајево је обухватало много већу територију од оне која му је припала Дејтонским споразумом. Тада су се у граду поред данашњих дијелова налазили: Илиџа, Хаџићи, Илијаш, Вогошћа, као и друга насеља самог града Сарајева. Источно Сарајево настало је као уточиште за око 157.000 Срба који су током ратног егзодуса 1995. године били принуђени да напусте своја огњишта у Сарајеву. Они су се настанили на околним подручјима те изградили нови град, очувавши своју заједницу, идентитет и традицију.
Административни центар града Источно Сарајево смјештен је на територији општине Источно Ново Сарајево у улици Стефана Немање број 14., док је урбано језгро града Трг Републике Србије и Шеталиште Др Миодраг Лазић.
Географија Положај мини|лево|Топографска карта Источног Сарајева Источно Сарајево се налази у источном дијелу Босне и Херцеговине. Смјештен је у Сарајевско-романијској регији, чији се централни дијелови простиру у плодном Сарајевском пољу. Састоји се од 6 општина: Пале, Источно Ново Сарајево, Источни Стари Град, Источна Илиџа, Трново и Соколац, док је раније у свом саставу обухватао и општину Рогатица која се издвојила из састава Града 2004. године.
Најјужнија тачка града налази се у општини Трново, а најсјевернија и најисточнија у општини Соколац, док је најзападнија тачка у подножју планине Игман у општини Источна Илиџа. Најнижа тачка града je у долини Жељезнице у атару насеља Војковићи и износи око 515 m. Највиша тачка се налази на планини Јахорини. Ријеч je о врху Огорјелица који има висину од 1.916 m и лоциран je у атару насеља Забојска у општини Трново. Укупна површина града Источно Сарајево износи 1.425,77 km². Територија града се састоји од два дијела (већег - 1.380,61 km² и знатно мањег - 45,16 km²), који су међусобно одвојени територијом општине Трново (ФБиХ), односно Кантона Сарајево.
Град граничи са укупно 13 општина. Граничне општине из Републике Српске су: Хан Пијесак, Калиновик и Рогатица, а из Федерације Босне и Херцеговине: Стари Град Сарајево, Нови Град Сарајево, Ново Сарајево, Центар Сарајево, Илијаш, Илиџа, Трново (ФБиХ), Олово, Пале-Прача и Фоча-Устиколина.
Природна богатсва У геолошкој грађи града Источно Сарајево доминирају кречњаци и доломити мезозојске старости. Громадасти доломити су најзаступљенији и присутни су на већем дијелу опитина Соколац и Источни Стари Град. Подручје града изграђују разноврсне стијене које су носиоци више врста минералних сировина. Истраживања су показала да на овом простору постоји технички грађевински камен и архитектонски украсни камен (кречњак и доломит), затим појаве барита, кварца, бакарних, оловних, манганских и жељезних минерализација. Према подацима ЈПШ „Шуме Републике Српске" а. д. Соколац из 2021. године шуме и шумска земљишта на подручу града Источно Сарајево имају површину од 96.375,22 ha. У структури шума и шумског земљишта доминирају листопадне и четинарске шуме са 70%.
Ријеке мини|Ријека Жељезница|131x131п Ријека Миљацка која извире у Палама, једна је од многих ријека ове регије настала спајањем Паљанске (извор Равна планина) и Мокрањске Миљацке (извор Кадино село). Жељезница настаје од Храсничког и Годињског потока, који извиру на планини Трескавици. Ријека Прача је лијева притока ријеке Дрине, извире на сјеверним падинама Јахорине на 1.540 метара надморске висине. Лукавичка ријека извире у мјесту Горњи Миљевићи и тече кроз: Доње Миљевиће и Лукавицу гдје се спаја са ријеком Тилавом и прави ријеку Добрињу. Ријека Добриња тече кроз градску четврт Чича и Добриња IV. Ријека Тилава протиче кроз насеља Топлик и Тилава. Касиндолска ријека извире у подножју Јахорине, а улива се у Жељезницу. Језера На територији општине Источно Ново Сарајево налази се вјештачко језеро, мањих димензија, које представља један од најљепших симбола града, привлачећи све већи број туриста и пружајући идеално мјесто за одмор и рекреацију посјетиоцима града.
Планине мини|Романија Град окружују планине Јахорина, Романија, Требевић, Трескавица, Бјелашница и Игман, које досежу и до 2.000 метара надморске висине. Јахорина, позната као олимпијска љепотица након Олимпијских игара 1984. године постала је син оним за врхунске скијашке стазе и природну раскош, привлачећи туристе током цијеле године својим панорамским пејзажима и разноврсним активностима. Романија, својим локалитетима попут Новакове пећине, назване по Старини Новаку и Црвеним стијенама изнад Мокрог, привлачи посјетиоце заинтересоване за културно-историјско насљеђе. Има богату историју као хајдучко уточиште. Данас, челична стаза по стијенама (Via ferrata „Соколов пут”), мами бројне љубитеље адреналинских спортова. Требевић, некада центар олимпијских активности, укључујући боб стазу из 1984. године, данас је популаран за планинарење и рекреацију, иако је током рата 1990-их претрпио знатна оштећења, планина се активно обнавља и враћа свој туристички сјај. Бјелашница и Игман се простиру југозападно од града. Трескавица је планински масив који припада Динаридима коју краси велики број језера што је чини идеалном дестинацијом за планинаре и оне који траже мир у нетакнутој природи. Клима Источно Сарајево има умjерено континенталну климу с алпским утицајима, што је типично за планинске предјеле Босне и Херцеговине. Град се налази на просјечној надморској висини од око 500 метара, окружен високим планинама. Просјечна годишња температура је 9,5°C, уз јануар (-1,3°C) који је најхладнији мјесец у години и јул (19,1°C) који је најтоплији. Највиша забиљежена температура је 40,0°C 19. августа 1946, док је најнижа забиљежена температура била -26,4°C дана 25. јануара 1942. У просјеку, Источно Сарајево има 68 љетњих дана годишње (температура већа од 30,0°C). Град одликују изразите зиме, умјерено топла љета, знатне промјене температуре, те обилне падавине почетком љета. Ова клима чини Источно Сарајево привлачним за активности током цијеле године: зимске спортове на околним планинама и планинарење или бициклизам током топлијих мјесеци.
Историја Данашње подручје града Источно Сарајево је било насељено још у праисторији, на шта указује велики број праисторијских некропола (громиле) и градина на подручју Гласинца, од којих су најзначајније Мала Градина у Бјелосављевићима, Градина Пуховац, Кочев до и Талине (соколачка општина). По Гласиначкој висоравни име је добила и једна од најзначајнијих култура бронзаног и жељезног доба на европском континенту. То је била култура једног од највећих илирских племенских савеза — Аутеријата и подељена је у три фазe (1800 — 800 године п. н. е.). Ова култура представља историјски континуитет са бутмирском неолитском културом (2400 — 2000. п. н. е.) чија се налазишта налазе у пограничном подручју ФБиХ и Кантона Сарајево са општином Источна Илиџа. Иако је простор данашњег града Источно Сарајево био у саставу Римске Империје, римски односно антички археолошки локалитети нису значајније заступљени.
У средњем вијеку овај простор је био у саставу Краљевине Босне, која представља трећи период у развоју српске феудалне државе, под именом Босна, која је настала на Митровдан 1377. године када се тадашњи бан Стефан Твртко I Котроманић крунисао на гробу Светог Саве у Милешеви и овенчао за у Христу Исусу благовјерног и Богом постављеног Стефана, краља Србима и Босни и Поморју и Западним странама, чиме је потврђивао немањићку традицију и тежњу очувању Царства које се практично распало након Маричке битке 1371. године. Стефан Твртко је по мајчиној линији био крвно везан за Немањиће, краљ Драгутин му је био деда, па је имао много више услова од осталих обласних господара да се наметне као обновитељ царства. Након његове смрти 1391. године долази до слабљења српске државе у Босни, и до осамостаљивања крупних властелинских породица. У касном средњем вијеку, у периоду феудалног партикуларизма, крајем 14. и почетком 15. вијека областима које данас покрива територија града Источно Сарајево, али и већом регијом источног дијела Босне и Херцеговине управља властелинска породица Павловић. Из тог периода и раније потичу стари градови и утврђења као што су Витањ, Хрељин град и Стари град изнад изворишта Паљанске Миљацке.
Стари град Ходидјед изнад Миљацке и Сарајева једини је остао под контролом српског краља и један је од првих градова у Босни који су освојиле Османлије. На читавом подручју су присутне и бројне некрополе стећака из средњовјековног периода. Најпознатије некрополе су некрополе стећака у Војковићима, Крупцу и Хреши, али не мање значајне некрополе се налазе у околини Сокоца и Рогатице. Земљу Павловића чинили су њихови посједи у источној Босни који су захватали подручја Криваје, Праче и средње Дрине, од Олова до Врхбосне (Сарајево) на западу, до Добруна и Прибоја на истоку, без Сребренице и њене околине. На југу су се њихови посједи пружали до Лима и Дрине. У саставу земље Павловића налазиле су се жупе: Борач, Бродар, Вишеград, Добрун, Хртар, Вратар, Студена, Оловци и Осат, уз Врхбосну, Бистрицу, Осаницу и Драмешин. Поред ових посједа у једном историјском тренутку Павловићи су управљали подручјем Билеће и Требиња, дијелом Конавала са Цавтатом. Са падом Краљевства 1463. године и ово подручје доспијева под турску власт. Значајнији споменици из турског периода су били Селимија џамија у Кнежини и Јахијино турбе у Бјеласовићима.
Године 1878. Аустроугарска преузима управљање Босном и Херцеговином, па тако и данашњим подручјем града Источно Сарајево. Војна касарна у Подроманији (у склопу данашњег комплекса психијатријске болнице) представља градитељско насљеђе из овог периода.
Утврђења На територији Источног Сарајева постоје три утврђења:
Ходидјед — средњовјековни стари град чији се остаци налазе у селу Булози, Источни Стари Град; Стари град — средњовјековни стари град чији се остаци налазе на саставцима Паљанске Миљацке и Мокрањске Миљацке; Градина — средњовјековно утврђење које се налази у Горњим Палама и постојала је као управни центар за подручје паљанског поља, а можда и ширег подручја властелинске породице Павловића.
Кроз паљанску котлину пролазио је веома важан пут Via Drine, а распоред утврђења је ишао пратећи трговачки пут и токове Миљацке, Праче, Дрине и Рзава, што говори о важности говори о важности земље Павловића кроз коју је пролазила саобраћајна траса која је спајала исток и запад.
Формирање града Град Српско Сарајево, је конституисан на Палама, уз присуство Предсједника скупштина и извршних одбора српских општина Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Рајловац, Илијаш, Пале, Центар, Стари Град, Нови Град Сарајево и Ново Сарајево, општина које су биле под контролом Срба. Народна скупштина Републике Српске 2. априла 1996. године доноси закон којим се потврђује Град Српско Сарајево, и то име носи све до 2004. године када га је поништио Уставни суд БиХ, тако да се од 2006. године користи назив Источно Сарајево. Српско Сарајево је имало енорман стратешки значај за формирање и одбрану Републике Српске.