Бела IV Угарски (; 1206 — Маргит Сигет, 3. мај 1270) био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1235. до 1270. године из династије Арпадовића.
Бела је био син краља Андрије II и Гертруде Меранске, али мајку су му убили угарски племићи 1213. године. Пет година након тога, 1218. оженио се ћерком војводе из Нице. Са њом је имао четворо деце.
За време владавине Беле IV његову државу напали су Монголи 1241. године. Бела је прво побегао у Аустрију, а потом се скривао у далматинским градовима (најдуже у Трогиру). У то време многи далматински градови стекли су статус слободних краљевских градова. Када су се Монголи повукли Бела је почео да учвршћује државу градећи замкове и градове због евентуалног повратка Монгола.
Краљ Бела IV (1206 — 3. мај 1270) био је краљ Угарске и Хрватске између 1235. и 1270. и војвода Штајерске од 1254. до 1258. Као најстарији син краља Андрије II, крунисан је на иницијативу групе утицајних племића. за живота његовог оца 1214. године. Његов отац, који се оштро противио Белином крунисању, одбио је да му да провинцију да влада до 1220. године. Ове године Бела је постављен за војводу Славоније, такође са јурисдикцијом у Хрватској и Далмацији. Отприлике у исто време, Бела се оженио Маријом, ћерком цара Теодора I Ласкариса, цара Никеје. Од 1226. године, управљао је Трансилванијом као војвода. Подржавао је хришћанске мисије међу паганским Куманима који су живели у равницама источно од његове провинције. Неке куманске поглавице су признале његову власт и он је 1233. године, усвојио титулу краља Куманије. Краљ Андрија II је умро 21. септембра 1235. године, и Бела га је наследио. Покушао је да ојача краљевску власт, која се смањила у време владавине његовог оца. У ту сврху, ревидирао је земљишне поклоне својих претходника и повратио некадашња краљевска имања, што је изазвало незадовољство међу племићима и прелатима.
Монголи су напали Угарску и уништили Белину војску у бици код Мохија 11. априла 1241. године. Он је побегао са бојног поља, али га је монголски одред гонио од града до града све до Трогира на обали Јадранског мора. Иако је преживео инвазију, Монголи су опустошили земљу пре свог неочекиваног повлачења у марту 1242. године. Краљ Бела IV је увео радикалне реформе како би припремио своје краљевство за другу монголску инвазију. Дозволио је баронима и прелатима да подигну камене тврђаве и да формирају своје приватне оружане снаге. Подстицао је развој утврђених градова. Током његове владавине, хиљаде колониста стигло је из Светог римског царства, Пољске и других суседних региона да се населе у опустошеним земљама. Настојања краља Беле IV да обнови своју разорену земљу донела су му епитет „другог оснивача државе“ (мађ. második honalapító).
Основао је одбрамбени савез против Монгола, који су чинили Данило Романович, кнез од Галича, Болеслав Чедни, војвода од Кракова и други русински и пољски кнежеви. Његови савезници су га подржали у окупацији војводства Штајерске 1254. године, али је шест година касније Штајерску му је преотео чешки краља Отакара II. Током Белине владавине, широка тампон зона — која је обухватала Босну, Баранчево (Браничево, Србија) и друге новоосвојене области — успостављена је дуж јужне границе Угарске 1250-их. мини|Белини родитељи — краљица Гертруда од Мераније и краљ Андрија II од Мађарске — приказани у Ландграфенпсалтиру из 13. века из Ландграфије Тирингије Белин однос са његовим најстаријим сином и наследником Стефаном постао је напет почетком 1260-их, јер је остарели краљ фаворизовао своју ћерку Ану и његово најмлађе дете, Белу, војводу од Славоније. Био је приморан да Стефану уступи територије Краљевине Угарске источно од Дунава, што је изазвало грађански рат који је трајао до 1266. године. Ипак, Белина породица је била позната по његовој побожности: умро је као фрањевачки трећоредац, а поштовање његове три светице кћери — Кунигунда, Јоланда и Маргарета — потврдила је Света столица.
Детињство (1206–1220) Бела је био најстарији син угарског краља Андрије II и његове прве жене Гертруде од Мераније. Appendix 4. Рођен је у другој половини 1206. године. На иницијативу краља Андрије II, папа Иноћентије III је већ 7. јуна апеловао на угарске прелате и бароне да се заклињу на лојалност будућем краљевом сину.
Краљица Гертруда је показала очигледно фаворизовање према својим немачким рођацима и дворјанима, што је изазвало широко незадовољство међу домаћим племством. Искористивши поход њеног мужа у удаљену Кнежевину Галич, група оштећених племића ухватила ју је и убила у шумама брда Пилис 28. септембра 1213. године. Краљ Андрија II је само казнио једног од завереника, извесног грофа Петра, по повратку из Галича. Иако је Бела био дете када је његова мајка убијена, он је никада није заборавио и изразио јој је дубоко поштовање у многим својим краљевским повељама.
Краљ Андрија II је верио Белу за неименовану ћерку цара Борила од Бугарске 1213. или 1214. године, али је њихова веридба раскинута. Године 1214. краљ је затражио од папе да екскомуницира неке неименоване лордове који су планирали да крунишу Белу за краља. И поред тога, осмогодишњи Бела је исте године крунисан, али му отац није дао провинцију да влада. Штавише, приликом одласка у крсташки рат у Свету земљу августа 1217. године, краљ Андрија II је именовао Јована, надбискупа Естергома, да га заступа током његовог одсуства. Током овог периода, Бела је боравио код свог ујака Бертолда од Мераније у Штајру у Светом римском царству. Краљ Андрија II се вратио из Свете земље крајем 1218. године. Он је организовао веридбу Беле и Марије, ћерке Теодора I Ласкариса, цара Никеје. Она је пратила краља Андрију II у Угарску и Бела ју је оженио 1220. године.
Почетак владавине
Дошавши на власт после оца 1235. године, обрачунао се са верним очевим присталицама. Одмах је затворио очевог верног властелина Ђулу Кана и наредио да се ослепи очев палат Дионисије. Одмах је извршио и ревизију поседа које је додељивао његов отац и спроводио је још неке врло омражене мере. Нови краљ је слугама зато одмах омрзнуо. Несигурном зато у сопственој краљевини, на ум му је пало да доведе оне Мађаре, који су остали у прапостојбини о којој се знало још из предања и летописа. Послао је једно посланство састављено од доминиканаца у прапостојбину некрштених Мађара и успешно су их нашли. Кад је Бела договорио с папом Гргуром IX њихово покрштавање и досељавање, послата је нова мисија 1237. године. Међутим, већ је било касно, јер су могли само да сретну мађарске избеглице, које су бежале од Татара, а ови свом силом навалили из Азије у европске степе. Татари су још 1223. године напали Кумане и Русе и потукли их.
Rex iunior
Војвода Славоније (1220–1226) мини|Клиска тврђава (гледано са западне стране, према истоку); краљ Бела IV је преузео од Домалда од Сидраге, побуњеног далматинског племића 1223. године. Старији краљ је 1220. године уступио Бели земље између Јадранског мора и реке Драве — Хрватску, Далмацију и Славонију. Писмо папе Хонорија III из 1222. открива да су „неки зли људи“ натерали краља Андрију II да подели своје краљевство са својим наследником. Бела се у својим повељама у почетку називао „син и краљ краља Андрије“; од 1222. користио је титулу „Милошћу Божјом краљ, син краља угарског и војвода целе Славоније“.
Бела се одвојио од своје жене у првој половини 1222. на захтев свог оца. Међутим, папа Хонорије је одбио да брак прогласи незаконитим. Војвода Бела је прихватио папину одлуку и склонио се у Аустрију од очевог гнева. Вратио се, заједно са супругом, тек пошто су прелати у првој половини 1223. године, наговорили његовог оца да му опрости. Вративши се у своје војводство Славонију, Бела је кренуо у поход против Домалда од Сидраге, побуњеног далматинског племића, и заузео Домалдову тврђаву Клис. Домалдови поседи су конфисковани и распоређени међу његовим супарницима Шубићима, који су подржавали војводу Белу током опсаде.
Војвода од Трансилваније (1226 - 1235) Краљ Андрија II је 1226. године, пребацио Белу из Славоније у Трансилванију. У Славонији га је наследио брат Коломан. Као војвода од Трансилваније, Бела је усвојио експанзионистичку политику усмерену на територије изнад Карпатских планина. Подржавао је прозелитску активност Доминиканаца међу Куманима, који су господарили над овим земљама. Године 1227. прешао је планине и срео Бориција, куманског поглавицу, који је одлучио да пређе у хришћанство. На њиховом састанку, Борицијус и његови поданици су крштени и признали су Белину власт. У року од годину дана у њиховим земљама основана је римокатоличка епархија Куманија.
Војвода Бела се дуго противио очевим „бескорисним и сувишним трајним донацијама“, јер је расподела краљевских имања уништила традиционалну основу краљевске власти. Почео је да враћа земљишне даровнице краља Андрије II широм земље 1228. године. Папа је подржавао Белине напоре, али је краљ често ометао извршење наређења свог сина. Бела је такође конфисковао имање двојице племића, браће Симона и Михаила Качића, који су ковали заверу против његове мајке. мини|Рушевине Галичке тврђаве. Најмлађи Белин брат, Андрија, принц Галички, протеран је из своје кнежевине у пролеће 1229. године. Војвода Бела је одлучио да му помогне да поврати свој престо, поносно се хвалећи да град Галич „неће остати на лицу земље, јер нема ко да га избави из његових руку“,The Galician-Volynian Chronicle (year 1230), . према Галицијско-Волинској Хроници. Прешао је Карпатске планине и опсео Галич заједно са својим куманским савезницима 1229. године, или 1230. године. Међутим, није могао да заузме град и повукао је своје трупе. Галицијско-Волинска хроника пише да су многи мађарски војници „умрли од многих невоља“The Galician-Volynian Chronicle (year 1230), . на путу кући.
Бела је упао у Бугарску и опседао Видин 1228. или 1232. године, али није могао да заузме тврђаву. Отприлике у исто време, успоставио је нову пограничну провинцију, бановину Сзорени (Северин, Румунија), у земљама између Карпата и Доњег Дунава. У знак своје владавине у земљама источно од Карпата, војвода Бела је 1233. године, усвојио титулу „краљ Куманије“. Војвода Бела је спонзорисао мисију фра Јулијана и још тројице доминиканских фратара који су одлучили да посете потомке Мађара који су вековима раније остали у Магна Хунгариа, легендарној домовини Мађара.
Владавина
Пре монголске инвазије (1235 - 1241) Краљ Андрија II је умро 21. септембра 1235. године. Бела, који је наследио свог оца без противљења, крунисан је за краља од стране Роберта, надбискупа Естергома у Секешфехервару 14. октобра. Отпустио је и казнио многе најближе саветнике свог оца. На пример, дао је ослепити Палатина Дениса и затворити Јулијуса Кана. Први је оптужен да док је краља Андрије II био жив имао прељубничку везу са краљицом Беатриксом, краљевом младом удовицом. Краљ Бела IV је наредио да буде затворена, али је успела да побегне у Свето римско царство, где је родила постхумног сина Стефана. Краљ Бела IV и његов брат војвода Коломан сматрали су да је њен син копиле.
Краљ Бела IV је изјавио да је његова главна сврха била „враћање краљевских права“ и „обнављање ситуације која је постојала у земљи“ у време владавине његовог деде, краља Беле III. Према савременику Рожеру од Торе Мађореа, он је чак „наредио да се спале столице барона"Master Roger's Epistle (ch. 4), . како би их спречио да седе у његовом присуству током састанака краљевског већа. Краљ Бела IV је основао посебне комисије које су ревидирале све краљевске повеље о земљишним давањима донете после 1196. године. Поништавање ранијих донација удаљило је многе његове поданике од краља. Папа Гргур IX је оштро протестовао због повлачења краљевских давања цистерцитима и монашким војним редовима. У замену за Белино одрицање од преузимања краљевских поседа 1239. године, папа га је овластио да запосли локалне Јевреје и муслимане у финансијској администрацији, чему се Света столица деценијама противила.