мини|200п|Ракета Р–23Т на пољском МиГ–23 мини|200п|Ракета Р–24Р мини|200п|Ракета Р–24Т на украјинском МиГ–23-{MLD}- мини|200п|МиГ–23 наоружан са двије ракете Р–24Р (бијеле боје, дугачке) и двије Р–60 (бије боје, кратке) Вимпел Р–23 (, НАТО ознака -{AA–7 Apex}-) је ракета ваздух—ваздух средњег домета развијена у Совјетком Савезу намијењена ловачким авионима. Замијенила ју је унапријеђена верзија већег домета — Р–24. По својим перформансама и намјени слична је ракети америчке производње — АИМ–7 Врабац.

Развој Развој нове ракете за ловац МиГ–23 почео је средином 1960-их. Намјена нове ракете, првобитно назване К–23, била је уништавање мета величине бомбардера, са способношћу да гађа мете које су на већој висини него авион с којег се лансира. Након што је увиђено да је неизведиво комбиновање полуактивно радарски вођеног система и инфрацрвеног система навођења, конструисане су ракете које су имале или полуактивно радарско или инфрацрвено вођење. Први тестови с новим рактама су проведени 1967. године.

Године 1968. Совјети су прибавили америчку ракету AIM–7, која је послужила за развој нове ракете К–25. Упоредбом обје ракете одлучено је да у производњу уђе К–23, понајприје ради већег домета и веће отпорности на противничке противмјере. Рад на К–25 је завршио 1971, но ипак су нека рјешења коришћена при конструисању ракете Р–27. Р–23 је ушла у употребу у јануару 1974, и то у верзији са полуактивним радарским вођењем као Р–23Р, а у верзији с инфрацрвеним вођењем као Р–23Т. Обје верзије су користиле исти мотор и исту бојеву главу чији је радијус убојитог дјеловања био 8 -{m}-. На Западу, ракете су добиле ознаке -{AA–7A}- и -{AA–7B}-. За вјежбе бојевог гађања развијена је ракета Р–23УТ без бојеве главе.

Максимални ефективни домет Р–23Р је износио око 14 -{km}-, при мањим, и 25 -{km}- при већим висинама. Домет Р–23Т је износио 11 -{km}- и био је ограничен визуелним дометом система вођења. Обје верзије су се могле лансирати при оптерећењу од 4 -{g}- према метама под оптерећењем и до 5 -{g}-. Највеће тактичко ограничење био је велики минимални ефективни домет, који је за верзију Р–23Т износио 1.300 -{m}-, а за Р–23Р и 2 -{km}-. Произведен је велики број ракета Р–23 у експерименталним конструкционим бироима Молнија (бивши ОКБ–4) и Вимпел (бивши ОКБ–134). Такође, у Румунији су се производиле под лиценцом као -{A–911}-.

Побољшана верзија ракете, Р–24, се почела користити од 1975. на авионима МиГ–23-{ML}-/-{MLD}-. Побољшана Р–24Р је могла закључати () мету након лансирања и повећан јој је домет на 50 -{km}-, као и висина на којој је могла дјеловати — до 25.000 -{m}-. Р–23Т је добила унапријеђени систем трагања с већом осјетљивошћу. Обје верзије су добиле већи мотор, тежу бојеву главу и увелико им је смањен минимални ефективни домет — на 500 -{m}-. Такође, било је могуће лансирати их и користити их против авиона под оптерећењем од 7 -{g}-. Ракете су у Совјетском Савезу званично зване Производ () 140 и 160, а на Западу су биле познате под НАТО ознакама -{AA–7C}- и -{AA–7D}-. Ракета Р–24 је у Руском ратном ваздухопловству остала у ограниченој употреби све до 1997. године, када је из употребе повучен посљедњи руски МиГ–23.

Употреба Ракете Р–23 су коришћене у јуну 1982. у долини Бека, током рата у Либану, но није познато с коликом успјешношћу. Док су совјетски и сиријски извори наводили да је помоћу њих оборено неколико израелских авиона, израелски извори су те наводе порицали. Такође, забиљежена су бројна обарања помоћу ове ракете у Ирачко-иранском рату, када су их ирачки авиони МиГ–23 користили у борби против иранских авиона F–4D/E Фантом i F–5E.

Спецификације

Дужина: (R–23R, R–24R) 4,5 -{m}-; (Р–23Т, Р–24Т) 4,2 -{m}- Размах крила: 1 -{m}- Пречник: 223 -{mm}- Тежина: (R–23R, R–24R) 222 -{kg}-, 243 -{kg}-; (Р–23Т, Р–24Т) 215 -{kg}-, 235 -{kg}- Брзина: 3 Маха Домет: (Р–23Р) 35 -{km}-; (Р–24Р) 50 -{km}-; (Р–23Т, Р–24Т) 15 -{km}- Навођење: (Р–23Р, Р–24Р) полуактивно радарско; (Р–23Т, Р–24Т), инфрацрвено Бојева глава: 25 -{kg}- (R–23) 35 -{kg}- (Р–24)

Види још AIM–7 Врабац

Категорија:Наоружање Совјетског Савеза