Опсада Скадра (, ) била је битка у Првом балканском рату у којој је Војска Краљевине Црне Горе, након неколико неуспјешних покушаја и уз помоћ Војске Краљевине Србије, накратко преузела османско утврђење Скадар у данашњој сјеверној Албанији.

Војска Краљевине Црне Горе је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. План краља Николе и његових војсковођа је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање војске, првенствено због конфигурације терена је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након ослобађања ових мјеста. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Снаге Краљевине Црне Горе нису успјеле у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања за турски гарнизон смјештен у самом Скадру.

Приморски кор је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са снагама краља Николе трајало је тек неколико дана, јер ће се комплетне српске трупе под притиском великих сила повући са положаја које су до тада ослободили.

Двије војске изгубиле су око 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша је крајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтјев великих сила Скадар је препуштен Албанији.

Политичка ситуација

мини|лево|Косовски Албанци се повлаче према Скадру Прије самог почетка балканских ратова краљ Никола је увелико помагао албанска католичка племена која су се сукобљавала са турским властима и војском. Та помоћ се огледала и у давању уточишта у Црној Гори. Војска Краљевине Црне Горе одмах након преласка границе, пошто је Зетски одред већ заузео утврђени рејон Тузи, започиње опсаду Скадра. Цетињски вјесник о овој опсади доноси вијест и између осталог говори:

Када је на Лондонској конференцији одлучено да се образује албанска држава, паралелно са опсадом, почели су тајни преговори са Есад-пашом Топтанијем о могућој предаји Скадра, у замјену за подршку његовом устоличењу за краља Албаније као и одређену финансијску накнаду због материјалних губитака у Тирани гдје се налазила његова имовина.

Почетне борбе

мини|десно|Политика 3. новембар 1912. године мини|десно|Балкан 1905. године Након доласка Војске Краљевине Црне Горе у подножје Скадра већ на самом почетку борби, војска је постигла велики успјех заузимањем скадарског утврђења Велики Бардањолт. Ово утврђење је 15. октобра по старом календару, то јесте 28. октобра по новом 1912. године заузела Вучедолска бригада, али се, међутим, због непријатељских силовитих противудара, утврђење није могло задржати. На иницијативу Краља Николе, Приморски одред Војске Краљевине Србије, који се налазио на подручју Албаније, укључио се у борбене активности око опсаде Скадра. Сусрет краља Николе и пуковника Дамјана Поповића, команданта Приморског одреда и даље заједничко дејство двије војске под краљевом командом, официрима из Србије највише је могло наликовати повратку под власт књаза Милоша, што би подразумијевало мање модерних генералштабних наука, а више политичких и ратних лукавстава и животних промишљања, карактеристичних за политичко насљеђе друштва Црне Горе. Изузетно тежак удар за Војску Краљевине Црне Горе, која је до тада дјеловала са претпоставком да је брзом акцијом, прије прикупљања непријатељских трупа, било могуће заузети Скадар, била је смјена бригадира Блажа Бошковића у вријеме када су операције већ почеле, са мјеста команданта Зетског одреда и постављење престолонасљедника Данила на његово место, као и неразјашњена Бошковићева смрт, коме је и син погинуо у борбама за Скадар, не знајући за очеву смрт.

Трупе Краљевине Србије, које су биле под командом пуковника Дамјана Поповића, у чијем саставу је био и црногорски одред командира Луке Гојнића прво су освојиле положај Бушати, то јесте острво у мочвари, сједиште бегова, односно паша Бушатлија. Зетски одред Војске Краљевине Црне Горе 7. фебруара 1913. године истовремено напада Велики Бардањолт у три колоне — прва, Мјешовитом бригадом под командом бригадира Милутина Вучинића, друга колона, Васојевићком бригадом, под командом бригадира Радомира Вешовића и Мјешовитом бригадом под комадном војводе Ђура Петровића. Пиперски батаљон Мјешовите бригаде постигао је значајан успјех заузимањем Муселимове главице. Губици свих колона су били велики, а према прикупљеним подацима пострадало је укупно око 3.000 људи, док су губици на османској страни износили око 1.000—1.500 војника.

Из црногорске Врховне команде, Поповићу стиже депеша да Зетски одред трпи велике губитке и да се предузме напад на Брдицу. Поповић се одлучио на ноћни напад. Пошто су се кретали по дубоком блату, мраку и без могућности успостављања везе између колона, сагледавши утврђење и четвороструке редове бодљикаве жице, команданти колона су доставили извјештаје Поповићу да је потребно одложити напад. Десна колона из још увијек нејасних разлога није примила Поповићево наређење о одлагању напада. У 4 сата ујутро зачуо се трубни знак и трупе су кренуле у јуриш. Бодљикава жица је исјечена на осам мјеста, али су просјеци били веома уски. мини|десно|Војска Краљевине Црне Горе на Тарабошу код Скадра мини|усправно|десно|Војвода Петар Бојовић

Истог дана 8. фебруара, увече, у Поповићеву команду је стигла вијест од краља Николе да је Зетски одред успио да заузме Велики Бардањолт и положаје око Малог Бардањолта. Губици Зетског и Приморског одреда износили су, према процјенама, неколико хиљада људи.

Приморски кор Након ових дешавања, политички и војни представници двије државе, постигли су сагласност да заповједништво над цијелим трупама пређе на србијанску страну, односно на једну личност, генерала Петра Бојовића, који је постављен за команданта заједничког Приморског кора. Новооснованом Приморском кору пристигле су свјеже јединице, артиљерија, опсадни дивизион са хаубицама и војна авијација. Било је предвиђено да стигне више од 30.000 војника из Србије, 41 топ, 20 митраљеза и 4 авиона, као и два аутомобила за команду. Руски император Николај -{II}- је послао велику количину хране и 8 топова. Војска Приморског кора је убрзано радила на организацији цијелог терена око Скадра, укључујући и просијецање, изградњу и оправку путева, постављање понтонских мостова, изградњу телеграфских комуникација, изградњу објеката, положаја за коморе, ратни материјал, складиште хране. Код села Барбалуши изграђен је и војни аеродром са хангарима. Трупе су из Србије пребациване жељезницом и углавном грчким бродовима. До времена међународне блокаде мора, прикупљено је укупно 45.000 војника (28.000 црногорских и 17.000 србијанских), што је било недовољно за освајање Скадра чији гарнизон је бројао око 26.000 људи.

Поморске снаге и авијација мини|лево|Хидроавион Михаила Петровића Турска ратна крстарица Хамидија која је конструисана у Уједињеном Краљевству, под командом Рауфа Орбаја, будућег адмирала и турског предсједника владе, успјела је да прође поред грчке блокаде и да изврши нападе на грчку морнарицу, да би почетком фебруара под заставом Аустроугарске прошла Отран и ушла у Јадранско море. Хамидија је започела бомбардовање Драча 11. марта прије подне, да би се потом упутила према Медови, гдје је отпочела са гађањем бродова који су убрзано вршили искрцавање трупа и материјала. Код Драча се тада одиграла прва српска поморска битка. Са грчког брода Трифилија, два подофицира, поднаредници Марко и Вукашин Трифуновић, којима је помагао капетан брода Глигориос Номикос, узвратила су паљбом из неискрцаних топова и оштетила прамац Хамидије, због чега је она морала да узмакне. Хамидија се повукла иза рта, али је одатле гађала и потопила два брода и једну црногорску једрилицу. Током ове поморске битке погинуло је 77 војника, међу њима и млади пјесник, потпоручник Сава Л. Радовановић. Поред прве битке српске морнарице, појава авиона над Скадром изазвала је одушевљење обје војске, а панику у турском гарнизону под опсадом, чиме су и српски авиони први пут били на борбеним задацима. Боравак цјелокупне српске војске у Албанији обиљежили су први борбени летови српске авијације, а и први у историји ратовања. Летења су почела 7. марта. На првом лету страдао је Михаило Петровић, први српски пилот, са летачком лиценцом бр. 1, кога је јак удар вјетра, при повратку са извиђања, на 1.200 m избацио из авиона, јер није био везан, 20. марта 1913.

Независна Албанија

мини|десно|Застава Независне Албаније Независна Албанија је термин који се односи на период осамостаљења Албаније од Османског царства, у коме су вођени Балкански ратови, а одређени дијелови данашње Албаније ослобођени и припојени Краљевини Црној Гори и Краљевини Србији. Независна Албанија је била непризната држава основана у Валони 28. новембра 1912. године. Скупштина је конституисана истог дана, док су влада и сенат основани 4. децембра 1912. Представници Албаније су доставили меморандум на Лондонској конференцији захтијевајући међународно признање независности Албаније. На почетку конференције одлучено је да област Албанија буде под османским сизеренством, али са аутономном влашћу. Захтјев Албаније за међународно признање био је одбијен и мир је потписан 30. маја 1913. дијелећи велики дио Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке, остављајући територију Албаније сведену на средишњу Албанију која је била под контролом велесила. Независна Албанија, је први облик државности над територијом данашње Албаније, створен од стране локалног муслиманског становништва у модерном времену.

Драчки округ

мини|десно|Политика извјештава о формиању Драчког округа Драчки Округ је био један од привремених округа Краљевине Србије основан 29. новембра 1912. године, на дијелу територије ослобођене од Османског царства, данашње територије Албаније. У Драчу је основан округ, а у Тирани, Елбасану и Љешу срезови. У Орошу, средишту католичких Мирдита, и у области Дукађин такође је успостављена управа. мини|усправно|лево|Иван Иванић, први начелник Драчког округа мини|десно|Поздрав са српског приморја, српски пропагандни постер Само један дан пошто је 28. новембра 1912. Исмаиљ Кемал Влора уз подршку Аустроугарске у Валони прогласио независну Албанију, српске претходнице ушле су у Драч. Велика лука дошла је без отпора под власт Краљевине Србије. Драч је ослобођен без великих борби 29. новембра, а локално православно становништво на челу са свештеником Јованом, епископом православне цркве из Драча је ослободиоцима пружило велику и топлу добродошлицу. Одмах по ослобођењу Драча су успостављени органи нове власти као што су политичка администрација Драчког округа и самог Драча и полицијске снаге те команда војске. Први начелник Драчког Округа је био дипломата Иван Иванић а његова супруга Делфа, позната као један од оснивача Кола српских сестара је управљала болницом у Драчу. Први градоначелник Драча је био Петар Ђурашковић из Драча, а за чланове одбора су именовани Христос Спиру, имам Хусеин Ефендија и Филип Серић. Када је Војска Краљевине Србије ослободила дио територије Османског царства током 1912. Драгутин Анастасијевић је био преводилац за грчки језик, али је касније постављен на позицију начелника Драчког округа умјесто Ивана Иванића.