Битољ (), познат и као град конзула, је град у југозападном делу Северне Македоније, у региону Пелагонија. Град је окружен планинама Баба (врх Пелистер 2601 -{m}-) и Ниџе, на реци Драгор, у центру најпространије македонске котлине Пелагоније, на 13 km северно од границе са Грчком и на надморској висини од 615 -{m}-.
Битољ је административни, културни, економски, индустријски, образовни и научни центар. Такође је важна трговачко-путна веза између Јадранског и Егејског мора, као и једна од значајнијих путних веза Балкана са средњом Европом. Други је град дипломатије у Северној Македонији и има бројна дипломатска представништва страних земаља у Републици. Његова историја је богата и живописна и једна је од најстаријих у Европи, а за време Југославије био је један од културних центара како Краљевине Југославије тако и Федерације.
Име Грци овај град зову Битола ( -{[Bítola]}- — "Манастир" или -{Μοναστήρι [Monastíri]}-), Турци Манастир (отур. -{مناستر}-, ), а Албанци Манастири ().
Генеза Због своје дуге историје, током које је мењао царства и империје, Битољ је имао много имена. Словенски назив града Битола потиче од речи Обител која је у средњем веку коришћена за заједницу монаха, односно манастир.„Југославија туристичка енциклопедија“ (друга књига), Београд 1958.
Име је највероватније добио по томе што се првобитно словенско насеље развило око манастира Буково. Битољ су основали Срби као „прњавор тога манастира”. Блискост Грка (који су град назвали из истог разлога Монастир ( [-{Monastíri}-] — "Манастир")) условила је употребу грчке речи монастир, избацивши реч обител из употребе. Тако су Словени заборавивши своју реч, из Обител престали да изговарају глас О, па је управо то разлог што се град назива Битољ на српском, -{Битола}- на македонском, -{Битоля}- ([-{Bitolya}-], чита се: /Битоља/) на бугарском. Битола је данашњи званичан македонски назив града, а и најстарији назив истог судећи по Битољској плочи на којој је град поменут под данашњим именом 1015. године, а и по многим војсковођама цара Самуила, као и путницима тога доба. Један арапски путник, Идриси, написао је у 12. веку: На албанском језику реч битоја значи — "голуб".
По записима Марка Цепенкова, град Битољ добио је своје име по великопоседнику Тољи, који је имао своје утврђење у близини данашњег битољског села Буково. Када је дошло време да Турци освоје и овај део Македоније становништво је, да би позвало на борбу свог великопоседника Тољу, почело да га бодри речима: "Би Тољо, до би Тољо", што би могао бити разлог од ког потиче само име града по списима Марка Цепенкова. Србин Тола, јунак из народа истакао се у борбама против Турака, и који је погинуо бранећи град Битољ, у српским народним песмама је опеван."Дело", Београд 1897. године
За време османске власти град се звао Манастир, што су Турци и Албанци усвојили од Грка. Са доласком Србије 1913. године (види: Битољска битка) у Битољ, град је поново добио свој словенски назив Битола који није мењао до данас.
Битољ кроз време мини|Турска стара чаршија — Ат пазар Многи важни догађаји у македонској и балканској историји догодили су се у Битољу. Град је грађен, дограђиван, рушен и поново грађен и надограђиван још од његовог првог насељавања у касном бронзаном добу, потом хеленистичком добу, па онда римском, па све до рановизантијског доба имао је статус града са високим степеном цивилизације.
После смрти султана Мурата, на престо турски је дошао његов син Бајазит. Извадио је из заточеништва Марка Краљевића и Константина Дејановића, на молбу своје мајке Марије. Поставио је Марка у његов Битољ, а Константина у Серез "и нарече га беј (бег)". Они су били турски вазали који су морали ићи у рат са турском војском. Када је Бајазит кренуо на Мирчу влашког војводу, позвао је Марка и "бег" Константина (вазал). Међутим ови се нису хтели борити против Хришћана, па их је султан дао посећи сабљом.
Традиционално јак трговачки центар, град је познат и као Град конзула. У граду је некада било двадесет дипломатских представништава, а у истом периоду, град је имао много школа, једна од њих била је и Војна Академија, у њој је официрску школу завршио и славни турски реформатор Кемал Ататурк. Неке његове ствари се и данас чувају у битољском Народном музеју. Крајем деветнаестог века град је био пун занатских и фотографских радњи, а интересантно је и то да је у граду поред фабрике Сингер машина, још у то време постојала фабрика слаткиша. У Битољу су снимане прве фотографије и филмови, захваљујући браћи Манаки. Било је то златно доба града. Нажалост, током ослобођења Балкана од Турака многе битке су вођене и у самом граду, па су многи материјални докази изгорели или потпуно уништени. Архитектура се могла обновити, посебно последњих петнаестак година, а докази о свему што се збивало препричавају старији становници. Данас су, међутим, остале многе организације и фестивали који се после дужег периода поново одржавају.
Један од њих одржава се сваке године од 29. јула до 2. августа у Битољу у знак сећања на Илиндански устанак под називом "Културни фестивал Илиндански дани".
Историја
Праисторија Град Битољ са околином веома је богат споменицима из праисторијског периода. Два најзначајнија су Велушка Тумба и Тумба Бара, која се налази поред села Породин. Из периода бакарног доба ту су насеља Тумба поред села Црнобуки, Шуплевец (поред села Суводол) и Висок Рид (поред села Букри). Бронзано доба типично насељима Тумба има и поред села Канино и насеља са истим именом, поред села Карамани.
Антички период мини|лево|Филип II Македонски и Сахат кула. У близини самог града македонски краљ Филип II Македонски је средином 4. века п. н. е. основао град Хераклеја Линкестис () у подножју планине Баба. У периоду 2. века п. н. е. када Македонија постаје римска провинција, Хераклеја постаје значајан економско-политички центар (-{Septina Aurelia Heraclea}-) са својим сталним римским намесником и римском војском, што сведочи о Битољу као центру моћи, цивилизације, културе и лепоте. Град је био развијени војно-стратешки центар на северозападној граници тадашње македонске области Линкесида (данашње Битолско поље) и налазио се на римском путу Вија Игнација (). Од Битоља је Македонија, а северно се простире Дарданија, у коју спада западна Бугарска са Софијом.
Хераклеја Линкестис
мини|Детаљ са једног од мозаика из Хераклеје Линкестис
Хераклеа Линкестис (латински: Heraclea Lyncestis) је антички град из грчкога периода, и налази се недалеко од самог града, у подножју планине Баба и датира са средине IV век п. н. е. Основао га је македонски краљ Филип II. Град је био војно- стратешки центар северозападних граница тадашње области Линкесида (данашње Битољско поље).
Средњи и нови век У 11. веку хроничар војске витеза крсташа је град Битољ видео као богато место у Пелагонији. Економски центар плодне равнице.
Турска владавина мини|Стари Битољ 1905. године мини|Пијачни дан у Битољу. Фотографија објављена у календару Вардар за 1913. годину. Свој просперитет град је имао под Турцима, и то је место са великим бројем Турака. Хришћани Словени су се исељавали, а на њихово место су долазили Цинцари, Јевреји, Јермени, Цигани, Арбанаси. Ови последњи су највише зла нанели његовим становницима, много пута су вршили разбојничке нападе, спаљивали, пљачкали и убијали. За време аустријско-турског рата 1788. године Арбанаси су уништили тотално варош цинцарску Москопоље. Млетачки посланик Бернард је 1591. године посетио град Манастир (тако га назива највећи број путописаца)- "врло насељену варош", у којој има 1500 кућа, од којих 200 јеврејских. То је отворени град, без заштитних зидина. По Евлији Челебији, град је припадао кћерки турског султана Ахмеда првог. Доктор Е. Браун 1669. године назива град "Монастир ор Толр", наводећи по турски. Године 1805. у Битољу је седео турски главни заповедник области - валија.
По француском генералу Мармону из 1807. године, наводи се за Битољ као место у Турској царевини са следећим напоменама: "језик је влашки и српски. У дистрикту има 180 села, 30.000 муслимана, 30.000 хришћана. У вароши је 8.000 становника; четвртину чине Муслимани, остало су хришћани"."Политика", Београд 1922. године Од 1820. године Битољ почиње да има већи војни значај за Турке, који од тада држе велике војне формације.
Битољски санџак је 1877. године имао подвлашћен град Манастир (Битољ) са становништвом: Немуслимани 39680, а Муслимани 9494 становника. У њему је у 19. веку 11 џамија и један православни манастир. По административној подели 1899. године Битољски вилајет има пет округа, од којих је први округ битољски (нахија). Владика битољски Филарет, одржавао је 1860. године везе са московском патријаршијом.
Избио је у Битољу јула 1897. године велики пожар са трагичним последицама. Ватра је потпомогнута јаким ветром сажегла једну џамију, две синагоге, 170 кућа и чак 452 дућана. Највише је пострадао Јеврејски крај града, где је изгорело 13 јеврејске деце а без дома остало преко 500 јеврејских породица. Штета је била процењена на преко 100.000 турских лира."Цариградски гласник" Цариград 1897. године
Град је био један од центара сукоба младотурака и старотурака. Године 1909. избила је завера младотурака која је склопљена у Солуну, али је букнула у Битољу. Политикин дописник тог сукоба је био Бранислав Нушић преко српског ђенералног консула у Скопљу Живојина Балугџића.
На почетку двадесетог века у Битољу је живело 37.000 становника: 10.500 Турака, 10.000 становника словенског језика — већим делом Бугара, а мањим делом Срба, 7.000 Влаха (Цинцара), 5.500 Јевреја, 2.000 Цигана, 1.500 Арнаута и око 500 Грка, односно оних чији је матерњи језик био грчки. По статистици секретара Бугарске егзархије, 1905. године, по верском принципу било је: 15.000 муслимана и 5.500 јевреја, а хришћанско становништво је било подељено према припадности одређеној цркви. Егзархија је имала 8.844 верника, угл. Бугара, а Цариградска патријаршија 7.000 Влаха и 6.300 Срба и Грка.Brancoff, D.M. . Paris . У том, отоманском периоду, поред турских школа и гимназија, у Битољу је радило и десет бугарских основних школа и три средње школе, седам грчких основних и две средње школе, две румунске основне и две средње школе и 2 српске основне и једна средња школа. Буђење националне свести становништва вршено је преко црквених општина, школа и конзула Бугарске, Грчке и Србије, а због великог броја Аромуна (Влаха) била је изузетно јака и делатност Румуније.
Битољ, град конзула мини|Зграда Магнолија где је некад био смештен руски конзулат и аустријска библиотека Прва три страна конзулата у Битољу отворена су око 1853. године. Били су то француски, британски и немачки. На врхунцу своје славе (под Турцима) Битољ је имао двадесет конзулата, да би временом са слабљењем државе, доласком династије Карађорђевић на власт, а касније и комунизма тај број постепено опадао на само неколико конзулата. Са независношћу Македоније, држава економски јача, а Битољу се постепено враћа стара слава. Почињу поново да се отварају конзулати, и град добија свој некадашњи сјај.