Социјалистичка партија Србије (скраћено СПС) је политичка странка у Србији. Председник странке је Ивица Дачић.
Настала је 1990. спајањем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије. Први председник СПС био је Слободан Милошевић. На општим изборима 1990. успела је да задржи власт у Србији, док је Милошевић поново изабран за председника Србије. Током Милошевићеве владавине, СПС се између 1992. и 1993. ослањала на Српску радикалну странку (СРС), док је касније предводила неколико коалиционих влада са СРС, Новом демократијом и Југословенском левицом. Демонстрације против СПС одржане су током 1991, а након што је оптужена за фалсификовање гласова у већим градовима, попут Београда и Ниша, организовани су и протести 1996—1997. Након што је Милошевић одбио да призна пораз у првом кругу избора за председника СРЈ, на којима је победио кандидат Демократске опозиције Србије, дошло је до његовог свргавања.
СПС је била у опозицији до 2003, након чега је обезбедила подршку влади Војислава Коштунице. Дачић је предводио СПС у коалиционој влади са Демократском странком након парламентарних избора 2008, док је четири године касније постао председник Владе Србије након формирања коалиционе владе са Српском напредном странком (СНС). Иако се сматрала као демократска социјалистичка странка, СПС је под Милошевићевим вођством промовисала мешовиту економију и популистички национализам, док је била оптужена за ауторитаризам. СПС се под Дачићем померила ка социјалдемократији, док је такође усвојила проевропеизам као своју идеологију. СПС сарађује са Јединственом Србијом и Зеленима Србије.
Политички програм Политички програм Социјалистичке партије Србије сличан је програму других савремених социјалистичких партија. Иако „социјалистичка“ стоји у називу, то заправо није право залагање таквих странака, па ни СПС. Социјалистичка партија не подржава социјалистички режим државне самоуправе, него реформисани капиталистички систем демократског социјализма и социјалдемократије као и већина реформисаних бивших комунистичких политичких партија у Европи и свету.
Иако се формално не декларише тако, идеологија и реторика СПС је често окарактерисана као националистичка. Према истраживањима ЦеСИД-а из 2008. и 2014. године, присталице СПС у највећој мери заступају традиционалистичке (приврженост народним обичајима, традицији, ставовима верске заједнице) и евроскептичне ставове.
Историјат Настанак лево|мини|100п|Амблем СПС-а, коришћен од 1990. до 1992. Партија је настала, 17. јула 1990. у тадашњој СФР Југославији, тачније СР Србији, уједињењем Савеза комуниста Србије (СКС) и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). За председника партије на Првом оснивачком конгресу, изабран је Слободан Милошевић. Приликом оснивања партија је постала правно-имовински наследник ове две друштвено-политичке организације. Борисав Јовић био је председник Социјалистичка партија Србије од 24. маја 1991. до 24. октобра 1992, што је претходно био Слободан Милошевић који је формално отишао с те функције (незванично је задржао пресудни утицај у њој) јер по Уставу није могао истовремено да буде председник партије и председник Србије. Када се Милошевић званично вратио на чело партије, Јовић је постао потпредседник СПС и остао на тој функцији до краја новембра 1995. године.
Период владавине лево|мини|190п|Застава СПС-а, коришћена од 1990. до 1992. године мини|150п|Слободан Милошевић, оснивач и председник СПС-а од 1990. до 1991. и од 1992. до 2006. године мини|150п|Борисав Јовић, председник СПС-а од 1991. године до 1992. године Децембра 1990. године, на првим вишепартијским изборима за Скупштину Србије, СПС је освојила прво место са 194 посланичка мандата, а Слободан Милошевић је тада убедљиво изабран за председника Републике Србије. Јануара 1991. изабрана је прва Влада Републике Србије, након увођења вишестраначког режима, а коју је саставио СПС. За премијера је изабран Драгутин Зеленовић. Социјалистичка партија Србије је била једина политичка партија од увођења вишепартијског система у СФР Југославији и Републици Србији, да је имала два своја члана који су били председници Председништва СФРЈ од 1990. до 1991. године. Први је био Борисав Јовић из Републике Србије, а други је био вршилац дужности председника Председништва СФР Југославије Сејдо Бајрамовић из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. лево|мини|250п|Амблем СПС-а, из 1992. године мини|150п|Амблем СПС-а, коришћен од 1992. до 2014. године десно|мини|150п|Застава СПС-а, коришћена од 1992. до 2014. године Маја 1992, СПС осваја прво место на првим изборима за Савезну скупштину Савезне Републике Југославије, а у децембру исте године прво место на ванредним изборима за Скупштину Србије. Паралелно са парламентарним изборима, одржани су и превремени избори за председника Републике и на њима је Слободан Милошевић победио Милана Панића, па је тако по други пут изабран за председника Србије. Фебруара 1993, СПС формира мањинску Владу Србије коју је у парламенту подржавала Српска радикална странка. За премијера је тада изабран Никола Шаиновић. Међутим, у септембру 1993. долази до раскида сарадње између социјалиста и радикала, након чега се 19. децембра одржавају превремени парламентарни избори и СПС на њима осваја 123 посланичка мандата. Марта 1994. социјалисти формирају поново Владу Србије, али овог пута у сарадњи са Новом демократијом који су на изборима наступили у склопу опозиционе коалиције ДЕПОС. За премијера је тада изабран Мирко Марјановић.
Од 1996, социјалисти су на изборима били у коалицији са Југословенском левицом, коју је предводила Милошевићева жена Мира Марковић.
мини|Зграда Градског одбора СПС Београда на Студентском тргу 15 у Београду. У згради се од 2001. налази и седиште Главног одбора СПС, које се претходно налазило у згради Пословног центра „Ушће” (бивши ЦК) у Новом Београду Због оптужби за нерегуларност локалних избора у новембру 1996. колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана. Резултати избора, односно победа опозиције на локалном нивоу, признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997. доношењем лекс специјалиса.
Политички теоретичари владавину Слободана Милошевића често описују као ауторитарну или аутократску, као и клептократску. На основу посматрања и анализе целокупног процеса свих избора од увођења вишестраначја, ЦеСИД је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборних поступка, наводећи да изборни процеси нису испуњавали услове за фер изборе и да је била нарушена репрезентативност воље грађана у корист СПС-а. У октобру 1998. усвојен је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, а дошло је и до гашења редакција тзв. независних медија. Током поступка за убиство Ивана Стамболића, тужилац је 2007. нагласио да је режим предвођен Милошевићем и његовом супругом наручивао убиства политичких противника.
Дана 24. септембра 2000. одржани су редовни локални и савезни избори, али и превремени избори за председника Савезне Републике Југославије. СПС губи и на локалном и савезном нивоу, а Војислав Коштуница (кандидат Демократске опозиције Србије) побеђује Милошевића у првом кругу председничких избора. Пошто је режим одбио да призна Коштуничину победу, дошло је до масовних протеста, уз оптужбе за изборну крађу, који су кулминирали 5. октобра, када је више стотина хиљада грађана у Београду збацило Слободана Милошевића са власти. ЦеСИД је у свом извештају навео да је противправно прекрајање изборних резултата спречено искључиво због притиска услед масовних протеста и попуштања институција као што су Савезни уставни суд и Свезна уставна комисија. Након свргавања Милошевића са власти, крајем 2000. године Савет безбедности Уједињених нација је укинуо међународне санкције СР Југославији, а 1. новембра је СРЈ примљена као пуноправна чланица Уједињених нација.
Против четворице функционера СПС-а, Слободана Милошевића, Николе Шаиновића, Влајка Стојиљковића и Милана Милутиновића је подигнута оптужница од стране Хашког трибунала због злочина против човечности за време ратова током распада Југославије. Милошевић је тиме постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине. Милутиновић је ослобођен по свим тачкама оптужбе, док је Шаиновићу изречена казна од 18 година због злочина против човечности и кршења закона и обичаја ратова за време рата на Косову и Метохији. Стојиљковић је извршио самоубиство пре одласка на суђење. Током расправе о жалби на првостепену пресуду Властимир Ђорђевић, начелник ресора јавне безбедности МУП-а Србије, је признао да су на Косову почињени злочини над албанским цивилима и он се том приликом извинио жртвама. Притом, изјавио је да је за те злочине сазнао тек након након што је у Дунаву код Текије нађена хладњача са лешевима и да није могао да се успротиви Стојиљковићу, министру унутрашњих послова, у прикривању злочина тајним покопавањем у масовне гробнице. Слободан Милошевић је преминуо пре него што је била донесена пресуда. У пресудама другим оптуженима поменуто да постоје докази о повезаности Милошевића са ратним злочинима и насилним депортацијама не-српског становништва током рата у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову.
Опозициони период После свргавања Милошевића са власти, партија је постала део опозиције. 23. децембра 2000, на ванредним изборима за парламент Србије, СПС осваја свега 37 посланичких мандата. Три године касније, децембра 2003, СПС је на парламентарним изборима освојила 7,6% гласова, односно само 22 од 250 седишта у парламенту. После тих избора СПС је пружила подршку мањинској Влади Војислава Коштунице (3. март 2004) иако званично није ушла у Владу.
Дана 11. марта 2006. године, у притвору Хашког трибунала у Схевенингену, умро је Слободан Милошевић, тада још увек лидер СПС-а.
Децембра 2006. године, Ивица Дачић постаје председник СПС-а, а у јануару 2007. године СПС (на новим ванредним изборима за српски парламент) осваја свега 5,64% гласова, што јој доноси само 16 посланичких места. Ништа бољи резултат социјалисти нису забележили ни на председничким изборима у јануару 2008. године, када је Милутин Мркоњић као кандидат освојио око 6% гласова.
СПС данас Повратак у власт 2008. мини|150п|Ивица Дачић, председник СПС-а од 2006. године На парламентарним изборима одржаним 11. маја 2008. године, Социјалистичка партија Србије је у коалицији са Партијом уједињених пензионера Србије (ПУПС) и Јединственом Србијом (ЈС) освојила 7,58% гласова и 20 посланичких места у Народној скупштини. Због свог оствареног резултата, оцењено је да СПС има најбољу преговарачку позицију, јер је својом одлуком могла да одлучи ко ће формирати владајућу коалицију. Преговори са СРС-ом, ДСС-ом и НС-ом нису завршени успешно зато што социјалисти нису хтели да прихвате предлог ДСС-а о поништавању Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији.
СПС креће у преговоре са листом За европску Србију предвођену ДС-ом, са којима су се за кратко време договорили око пет принципа – „очување Србије, социјална правда, наставак европских интеграција Србије, борба против корупције и криминала”. Такође, из ЕУ је стизала подршка формирању проевропске владе, док је постојао наговештај председника Социјалистичке интернационале за пријем СПС-а у ту организацију уколико би омогућила формирање европски оријентисане владе. Славица Ђукић-Дејановић изабрана је за председника Народне скупштине (25. јун). Нова влада Србије изабрана је 7. јула. Председник СПС-а Ивица Дачић изабран је за првог потпредседника владе и министра унутрашњих послова, док су Милутин Мркоњић, Жарко Обрадовић и Петар Шкундрић изабрани за министре за инфраструктуру, просвету и рударство и енергетику. Председник ПУПС-а, Јован Кркобабић, је изабран за потпредседника владе за социјална питања.