Варшавски устанак () је био устанак Пољске домовинске армије () током Другог светског рата са циљем да се Варшава ослободи од немачке окупације. Борбе у Варшави почеле су 1. августа 1944.Други светски рат, трећа књига, Младинска књига, Љубљана. године у склопу општенародног устанка у Пољској. Пољске трупе пружале су отпор Немцима све до 2. октобра 1944. године. Пољски губици износили су 18.000 погинулих и 25.000 рањених војника као и преко 250.000 цивила који су убијени у масовним егзекуцијама које су спровеле немачке снаге током свог напредовања. Немачки губици износили су 17.000 погинулих и 9.000 рањених војника. По окончању устанка Хитлер је издао наређење да се Варшава сравни са земљом. Немачке снаге су бацачима пламена и артиљеријом систематски уништиле преко 85% града.
Устанак је избио у тренутку када су се совјетске снаге приближавале Варшави. Иако су совјетске снаге 16. септембра стигле на свега неколико стотина метара од источне обале реке Висле, напредовање је обустављено, што је омогућило немачкој војсци да се обрачуна са устаницима.
Прилике пред битку Првобитни план Домовинске армије био је да се подигне народни устанак (операција Темпест) и да се споје са британским снагама, али план је измењен 1943. године када је постало јасно да ће Црвена армија истерати немачке снаге из Пољске. После открића Катинског масакра пољско-совјетски односи су заоштрени и никада се нису у потпуности опоравили. Иако су постојале сумње у војну исправност плана за општи устанак, припреме за његову реализацију су настављене.
Повољан тренутак за акцију наступио је када су совјетске снаге у склопу операције Багратион, 13. јула 1944. године избиле на стару пољску границу. У оваквој ситуацији пољско руководство је морало да донесе одлуку: или подићи устанак упркос тренутној политичкој ситуацији и ризиковати могућност изостанка совјетске подршке, или уопште не деловати чиме би биле оснажене тврдње совјетске пропаганде да је Армија Крајове састављена од колаборациониста и неспособних кукавица. Хитност доношења овакве одлуке додатно је добила на значају после неколико успешних заједничких ослободилачких акција између Совјета и Пољака, када је НКВД по окончању операција стрељао или послао у гулаге пољске војнике и официре који су одбили да се прикључе Црвеној армији.
Почетком лета 1944. године немачки планови предвиђали су претварање Варшаве у утврђени град који треба држати по сваку цену. У складу са тим изграђени су утврђени положаји у и око града и појачане су снаге у региону. Овај процес је делимично успорен након неуспелог атентата на Хитлера 20. јула, али су немачке снаге у околини Варшаве до краја јула поново достигле своју пуну снагу. Немачки гувернер Пољске, Ханс Франк, је 27. јула позвао на окупљање преко 100.000 пољских мушкараца узраста од 17 до 65 година. Његова намера је била да их ангажује на изградњи утврђених положаја. Домовинска армија, која је овај потез видела као покушај да се уништи покрет отпора, позвала је становнике Варшаве да се не одазову позиву.
Званична совјетска пропаганда представљала је пољски покрет отпора као организацију која је неспремна да се бори. Како су се совјетске снаге приближавале Варшави, у јуну и јулу 1944. године, совјетске радио-станице су позивале на општи народни устанак у Пољској како би се прекинуле линије за снабдевање немачких снага које су формирале фронт на десној обали Висле. 29. јула претходнице совјетских оклопних јединица досегле су предграђа Варшаве.
Дана 25. јула пољски кабинет у Лондону одобрио је почетак устанка у Варшави. У страху од могуће немачке одмазде због неодазивања позиву гувернера Пољске и верујући да је време од кључног значаја, генерал Тадеуш Бор-Коморовски наредио је 1. августа 1944. године пуну мобилизацију снага Домовинске армије у Варшави.
Супротстављене стране Снаге Домовинске армије у Варшавском дистрикту бројале су око 50.000 војника од који је 23.000 било наоружано и спремно за борбу. Већина њих је имала иза себе вишегодишњу обуку у герилском ратовању у урбаној средини али им је недостајало искуство у вишедневним борбама. Недостатак опреме је био изузетно изражен с обзиром на то да је Домовинска армија, пре доношења одлуке да се Варшава укључи у операцију Темпест, пребацивала људе и оружје на исток. Снагама Домовинске армије придружио се и читав низ мањих партизанских јединица. Устаницима се придружио и велики број добровољаца укључујући и неке Јевреје ослобођене из рушевина концентрационог логора у Варшавског гету.
Генерал Антони Хрушћел (Antoni Chruściel), познат под тајним надимком „Монтер“, командовао је пољским снагама у Варшави. Рејон дејства својих снага поделио је на осам оперативних зона: I зона II зона III зона IV зона V зона VI зона VII зона
Дана 20. септембра извршена је реорганизација структуре пољских јединица у Варшави како би се усладила са организацијом пољских јединица у саставу армија западних савезника. Целокупне снаге добиле су назив Варшавски корпус Домовинске армије (Warszawski Korpus Armii Krajowej) којим је командовао генерал Антони Хрушћел и који се састојао од три пешадијске дивизије.
На дан 1. августа 1944. године пољске снаге у Варшави, располагале су са следећим наоружањем: 1000 пушака 1.700 пиштоља 300 аутомата 60 пушкомитраљеза 7 митраљеза 35 против-тенковских топова и пушака (укључујући и неколико ПИАТ бацача) 25.000 ручних граната
У току сукоба пољске снаге су заробиле значајне количине наоружања од Немаца (укључујући и неколико оклопних возила). Западни савезници су такође снабдевали наоружање и муницијом устанике из ваздуха. Међутим, количина овако испорученог наоружања је била изузетно мала због тога што Стаљин није дозволио савезничким авионима да, након избацивања залиха над Варшавом, слећу на територију под руском контролом, како би се снабдели горивом за повратак. Устаници су и сами производили наоружање. Занатске радионице у Варшави су успеле да произведу 300 аутоматских пиштоља, 150 бацача пламена, 40.000 ручних граната, неколико минобацача, па чак и једна оклопна кола.
1. августа 1944. године немачки гарнизон у Варшави бројао је 10.000 војника под командом генерала Рајнера Штахела. Заједно са јединицама Вермахта, СС-а и полиције, укупан број немачких снага на левој обали Висле износио је око 15-16.000 војника. Најбоље опремљене и обучене немачке јединице биле су већ неколико месеци распоређене на одбрамбеним положајима око кључних тачака у граду. Немачки положаји у граду били су добро заштићени низом бетонских бункера и бодљикаве жице. Поред јединица у и око Варшаве, укупне немачке снаге у области бројале су 90.000 људи. 23. августа 1944. године немачке снаге које су учествовале у борби за Варшаву обухватале су следеће јединице: Борбена група Рор (под командом генерал-мајора Рора) Борбена група Рајнефарт (под командом СС-групенфирера Рајнефарта) Јуришна група Dirlewanger Јуришна група Рек (под командом мајора Река) Јуришна група Шмит (под командом пуковника Шмита) разне друге помоћне и позадинске јединице Варшавски гарнизон под командом генерала Штахела
Према неким изворима велики део немачких снага био је сачињен од колаборационистичких снага састављених од дезертера из Црвене армије и Azeris. Све ове јединице биле су потчињене немачкој команди.
Битка мини|Устаници спроводе прве немачке заробљенике у зграду ПКО Пољске банке, 1. август 1944.
Устанак је почео 1. августа 1944. године у 17.00 часова. Данас се сматра да је та одлука проузроковала велике губитке међу устаницима. Немци нису запазили повећану активност покрета отпора нити су увидели везу између појединачних окршаја, а нису били ни припремљени за реаговање у случају устанка. Ипак сат времена пре почетка устанка једна Пољакиња их је упозорила да се нешто спрема. Изостанак изненађења, честе промене планова, неискуство за дневне сукобе и непотпуна мобилизација имали су за последицу немогућност остварења многих од првобитно постављених циљева. Прва два дана била су критична за успостављање територије под контролом устаника као и за сам даљи ток устанка. Највећи успеси постигнути су у центру града - Срудмјешћу (Środmieście) и у старом градском језгру - Старе Мијасто (Stare Miasto) као и у деловима близу Воле где су углавном остварени сви предвиђени циљеви иако су главна немачка упоришта и даље била активна. У уличним борбама које су уследиле Пољаци су остварили значајне успехе: освојили су главну пошту, фабрику гаса, електричну централу и инсталације за пречишћавање воде у водоводу. Генерал Штахел, који је седам дана раније постављен за команданта немачког гарнизона у Варшави, био је опкољен у палати Брил. У другим деловима града, као нпр. Мокотов (Mokotow) нападачи нису успели да остваре ни један од предвиђених циљева, док су у деловима Воле (Wola) заузели већину предвиђених објеката, али су због великих губитака морали да се повуку. У Праги, на источној обали реке, немачке трупе су биле изузетно бројне због чега су устаници од самог почетка борби били принуђени да делују у илегали. Међутим, и поред локалних успеха један од циљева од кључног значаја за успех устанка није остварен. Устаници нису успели да међусобно повежу ослобођене делове града као ни да се повежу са територијом изван Варшаве због чега су њихов борбени напори били изоловани и некоординисани. 250пpx|мини|десно|Положај устаничких снага на дан 4. августа 1944.
После првих неколико сати борбе већи део јединица Пољске домовинске армије прешао је у одбрану заузетих позиција. Њихови напори били су подржани од стране цивилног становништва које је у великом броју учествовало у изградњи барикада широм Варшаве. 4. август 1944. године био је дан када су устаници остварили свој највећи успех. Међутим, истог дана немачке јединице почеле су да добијају појачања. СС генерал Ерих фон дем Бах именован је за команданта немачких снага у и око Варшаве. Одмах је почео са серијом контранапада чији циљ је био повезивање са немачким џеповима отпора у граду, а затим и одбацивање пољских снага са обале Висле. 5. августа устаници су ослободили Варшавски гето. Истог дана немачке снаге започеле су масакр у Воли у којем ће бити погубљено око 40.000 цивила. Овакви сурови поступци немачке војске према цивилном становништву имали су за циљ сламање морала устаника и уништавање њихове воље за борбом како би се избегло ангажовање немачких јединица у уличним борбама; из истог разлога Немци су све до краја септембра стрељали све заробљене припаднике Пољске домовинске армије. Чини се да је у појединим деловима града једини циљ немачких јединица био да силује и пљачка што је омогућило браницима да пружају отпор дуже него што би то иначе било могуће с обзиром на однос снага. Поједине СС јединице, скупљене с коца и конопца од тренутно расположивих трупа (углавном дезертера, криминалаца, симуланата и руских добровољаца) нису биле спремне за борбу већ су свој бес испољавале на цивилном становништву. Са оваквим јединицама немачки команданти нису могли да учине пуно против одлично мотивисаних Пољака. У немачким ратним извештајима, током борби у Варшави, често се понављала реченица као што је ова: „Први пук Камински се напио на путу ка фабрици Махорка." Немачка политика одмазде је промењена током борби зато што је установљено да изазива супротан ефекат од жељеног тј. повећава спремност за борбу код пољских војника и цивила. Због тога су крајем септембра немачке снаге почеле да третирају заробљене војнике Пољске домовинске армије као војнике регуларне армије што им је гарантовало статус ратног заробљеника према тада важећим међународним конвенцијама. 7. августа наступање немачких јединица било је подржано од стране тенкова који су се користили људским штитом сачињеним од пољских цивила. После два дана жестоких борби Немцима је успело да пресеку Волу на два дела и да избију на Банкови трг.