Државно предузеће Антонов (), раније Авијацијски научно-технички комплекс Олега Константиновича Антонова () или АНТК Антонов, организација је за научно-истраживачки рад и производњу авиона у Украјини, основана 1946. године под називом (). Након смрти оснивача и дугогодишњег главног конструктора Олега Антонова 1984, организација је добила име по њему. Укупно је развијено и произведено више од сто типова и варијанти авиона различитих класа и намена. Међу најпознатијима су „Кукурузник”, са 18 000 произведених примерака, „Антеј”, „Руслан” и „Мрија”.
Данас АНТК Антонов чини колектив са великим искуством, с конструкционим бироом, лабораторијама за разне области, верификационим и оперативним испитивањима у лету, као и са подршком, за све типове авиона. Као компанију под управом државе, украјинска влада покушала је неколико пута да неуспешно реструктурира. Раздвојена су предузећа Конструкциони биро Антонова, фабрика авиона „Авиант” из Кијева и Харковска фабрика авиона.Кабмін передав Харківський авіазавод і "Завод 410 ЦА" до складу "Укроборонпрому" Економiческа правда, 16 червня 2015 26. јануара 2016. године појавила се званична информација Министарства привреде Украјине да је концерн АНТК Антонов распуштен, а сва производња пребачена »Укроборонпрому« (Наменској индустрији Министарства одбране Украјине).Підприємства концерну “Антонов” увійшли до складу “Укроборонпрому” 26.01.2016 | 15:25 | Прес-служба МінекономрозвиткуВсемирно известный украинский авиаконцерн "Антонов" прекращает существование. Tass.ru (27 January 2016)
Историјат Почеци 1930-е
Олег Константинович Антонов је имао серију произведених једрилица за основну обуку и пре него што је завршио Лењинградски политехнички институт 1930. Његова прва једрилица је добила име ОКА-1 Голуб (), а јавности је представљена на другом савезном такмичењу једрилица на Криму у лето 1924. Њен је конструктор имао свега 18 година и сасвим је разумљиво да су биле потребне извесне поправке да би могла уопште да полети.Јелка Венишник-Ерор, Ђорђе Милановић: Илустрована историја ваздухопловства - савремени Икари, „Вук Караџић“, Београд 1989. По завршетку студија, Антонов се придружио московској фабрици једрилица као главни инжењер, а касније и главни конструктор и у том периоду констуисао је своју прву једрилицу са помоћним мотором за полетање ОКА-33, која се производила у току 1937. године.
Фабрика једрилица у Москви је затворена 1938. године, а након што је Антонов одбијен за пријем у Војну ваздухопловну академију Жуковски, почео је да ради, за тада већ познатог совјетског конструктора А. С. Јаковљева. Први му је задатак био копирање немачког авиона Физелер Fi 156 Шторх који се производио по лиценци у Литванији. Касније је, у току Другог светског рата, победио на конкурсу за лаки транспортни авион са својим предлогом РФ-8, који је почетком 1941. почео да се производи под називом А-7. Такође је као инжењер конструкционог бироа Јаковљева имао прилику да надгледа производњу неких од најуспешнијих совјетских ловаца у том периоду, Јак-3 и Јак-9, а након завршетка рата је радио на једном од првих совјетских млазних ловаца Јак-15.
Једрилице конструисане од стране О. К. Антонова.
Ознака типаВаријанте и назив типаПрви летНаменаПроизводња Једрилице конструисане у периоду од 1926—1930.ОКА-I Голуб, () 1924. Школска једрилица (први рад О. К. Антонова) експериментална ОКА-II Једрилица ОКА-III 1928. Једрилица ОКА-V Стандард-1, () Једрилица ОКА-VI Једноседа једрилица високих перформанси. ОКА-VII Стандард-2, () 1930. Једрилица Лењинов град () () Једрилице конструисане у периоду од 1930—1938. (московска фабрика једрилица)Антонов А-1 1930. Успешна једрилица развијена на ОКА-VII једрилици Ус-1 и Ус-2 1931. Ус () - једрилица за обуку Ус-3 1932. Прва совјетска једрилица у масовној производњи серијски (1600) Ус-4 Једрилица за обуку серијски (3000) Бс - 3, 4, 5 1934—1936. БС од () УПАР УПАР од () Једрилица развијена на Ус-3 серијски (800) Пс-1 и Пс-2 ОКА-13 () 1932. ОКА-14 () 1933. Рот Фронт - 1, 2, 3, 4 Голуб, () 1933. Спортске једрилице серијски Рот Фронт - 5, 6, 7 Голуб, () Спортске једрилице серијски Антонов А-2 1936. Двоседа једрилица развијена на основу Антонов А-1 Ус-5 и Ус-6 РЕ РЭ - 1, 2, 3, 4, 5, 6 Експерименталне једрилице за испитивања испитивање ИП, М, БА-1 Серија експерименталних једрилица Једрилице конструисане у периоду од 1939—1946. (ОКБ им. Јаковљева)ОКА-37 Антонов Лем-2 1937. Једрилица за истраживање макс. носивости експериментална ОКА-38 ШС, СС-2, Рода () 1940. Штабни авион, копија Физелера -{Fi 156}-. Антонов Н-2 Амбулантна верзија авиона ШС Рот Фронт - 8 1940. Антонов А-7 Увећана једрилица РФ-8 за превоз 7 војника А-7 серијски (600)Антонов А-40 Летећи тенк, () 1942. експериментална Једрилице конструисане након 1946.Антонов А-9 1. 1949. Антонов А-10 Антонов А-11 1957. Антонов А-13 5. 5. 1958. А-13М 1959. Експериментална једрилица са мотором Антонов Ан-13 Једрилица А-13 са млазним мотором Антонов А-15 26. 3. 1960. Антонова једрилица високих перформанси
Оснивање 1946. Ан-2 при запрашивању.|десно|мини|220п Биро је формиран 31. маја 1946, с резолуцијом Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза и Савета министара Совјетског Савеза у Новосибирску, под називом ОКБ-153 (), а за главног конструктора постављен је О. К. Антонов. Главни задатак овог конструкционог бироа је био развој и производња пољопривредног авиона. Реализован је под називом Ан-2, с првим изведеним летом 31. августа 1947. Према концепцији двокрилца и платненој оплати, примењеној на авиону, стручњаци института ЦАГИ су имали велику резерву. Чак су одбили да верификују прорачуне за аеродинамику и структуру. Стручњаци на западу су такође прве слике овог двокрилца гледали и коментарисали с неверицом, јер је доба авиона двокрилаца за њих већ била давна прошлост. Међутим, развој догађаја их је све заједно демантовао. Авион Ан-2 је током наредних десетина година постао најбројнији транспортни авион на свету након Другог светског рата. Уз то, овај једномоторни двокрилни авион има простор за терет и носивост скоро исту као и двомоторни Даглас -{DC-3}-, са изузетно кратком стазом полетања и слетања и на обичној њиви.
По оснивању, фирма је имала мањак капацитета за масовну производњу авиона, што је била последица совјетске индустријске стратегије да се војна постројења поделе у више региона унутар Совјетског Савеза. Оваква расподела је уведена како би се минимизирали губици у случају потенцијалне ратне опасности. Као резултат тога, Антонови авиони су се развијали и производили и у фабрикама у Харкову (Украјина), Новосибирску (Русија) и Ташкенту (Узбекистан).
Кијев 1952. Совјетски авион Ан-12 у лету.|десно|мини|220п Антонов Ан-22 у лету, произвођен од 1965.|десно|мини|220п У лето 1952. ОКБ се преселио у Кијев и крајем 1953. је добио тежак задатак да развије војни транспортни авион с два турбо-елисна мотора. У решавању тога задатка је произашао авион Ан-8, који је полетео 11. фебруара 1956. године. Развоји авиона Ан-10 и Ан-12 су започети 1955. Антонов је пројектовао Ан-10, за замену авиона Ан-8, који није задовољио потребе наручиоца, па је произведен у малој серији. За разлику од њега авион Ан-10 је имао труп с потпуно кружним пресеком, што је у технолошком погледу било много повољније. Опремљен је са четири мотора од по 2 983 -{kW}- (4000 КС), а у кабинама за посаду и путнике, под притиском, је било места за посаду од 5 чланова и 84 путника. Прототип је полетео 7. марта 1957. Авион Ан-12 је превезао свој први транспорт терета децембра исте године.
По налогу Владе СССР-a ОКБ-153 је 1956. године почео да развија авион Ан-14, који је полетео 14. марта 1958. Током периода, од 1957. до 1959. рађено је и на развоју путничког авиона Ан-24. 1959. Производња авиона је започела у Гостомелу поред Кијева, где је направљен и центар за испитивање у лету. За 30 година израђен је комплекс објеката, са могућностима упоредивим са водећим центрима европских држава. Крајем 1960. године, покренут је развој авиона Антонов Ан-22 „Антеј“ који је уједно и први светски широкотрупни авион. Први лет „Антеја“ је изведен 27. фебруара 1965. Овај велики теретни авион који има распон крила од 64,40 -{m}-, дужину 57,8 -{m}-, опремљен је с четири турбо-елисна мотора Кузњецов од по 11 185 -{kW}- (15 000 КС) с двоструким елисама што му је омогућавало постизање максималне брзине од 740 -{km/h}- и долет од око 5 000 -{km}-, носивост око 80 тона. Био је предвиђен за војни транспорт, с могућношћу превоза свих врста тенкова и ракета у совјетском наоружању. Поставио је неколико, пажње вредних, светских рекорда признатих од Међународне ваздухопловне федерације. Три године раније, 1962. пројектанти авиона Ан-12 су награђени Орденом Лењина, а Олег Константинович Антонов је унапређен у генералног конструктора.
Седамдесете и осамдесете Авион Антонов Ан-124 „Руслан“ при узлетању.|десно|мини|220п Седамдесетих година 20. века, је отпочет пројекат вишенаменског авиона Ан-28, чији је прототип полетео 29. јануара 1973. Биро је почео и развој свог првог авиона опремљеног с мотором на турбо-млазни погон Ан-72, чији је прототип полетео 31. августа 1977. На истој основи је развијен и Ан-74, који је полетео шест година касније, 29. септембра 1983. У овом периоду, од 1971, започет је развој транспортног авиона великог долета, за превоз великог терета, авион Ан-124 „Руслан“, тада највећег авиона на свету. На његовом развоју је рађено од 1977, а полетео је тек 26. децембра 1982. Први серијски авиони Ан-124 „Руслан“ су се почели уводити у оперативну употребу, у јединице транспортне авијације совјетског ваздухопловства, средином 1986. Овај див, са четири турбо-вентилаторска мотора Лотар -{D-18T}- (потиска 240 -{kN}-), изузетних је димензија, масе и перформанси. Распон крила је 73,3 -{m}-, дужина 69,5 -{m}-, а висина 22 -{m}-, док највећа маса у полетању, с корисним теретом од 150 тона, износи 405 тона, а брзина у хоризонталном лету од 800-850 -{km/h}-.
Средином девете декаде 20. века, 4. априла 1984. умро је главни конструктор Олег Антонов, али је његов конструкторски биро сачувао то име, из кога ће и даље излазити авиони антонов који изазивају дивљење широм света. На његово место, главног конструктора, дошао је Петар Васиљевич Балабуев.
Исте године, компанија је почела са израдом универзалног транспортног авиона Ан-225 „Мрија“, који је првобитно развијан за потребе совјетског свемирског програма, првенствено за транспорт орбитера спејс-шатла Буран и компонената совјетске ракете носача „Енергија“. Овај авион је произведен само у једном примерку, а полетео је 21. децембра 1988. Лет са Бураном је изведен маја наредне године у Бајконуру, а у јуну је носећи Буран, учествовао на међународном аеро-митингу у Буржеу, покрај Париза, Француска. Данас, услуге комерцијалног транспорта великих количина терета с авионом Ан-225 нуди авио-транспортно предузеће АНТК - Антонов, које је основано 1989. године.
Деведесете Антонов Ан-225 са совјетским спејс-шатлом Буран на леђима.|десно|мини|220п Деведесете године су године распада Совјетског Савеза. Украјина је постала независна држава и заједно с тиме се променила и судбина компаније. Формално је укинут и програм спејс-шатла „Буран“, 1993. године. Како је Ан-225 имао првенствену намену у свемирском програму, потреба за наставком производње овог огромног авиона је престала да постоји. Антонов Ан-225 Мрија (на руском језику „Сан“), авион који је уписан у Гинисову књигу рекорда пошто држи 240 ФАИ рекорда, провео је осам година испред хангара у Кијеву. Да би се тек средином 2001. поново вратио у употребу превоза екстра великих терета. У међувремену се за њега појавио и нови интерес. Заинтересовала се Европска свемирска агенција - ЕСА, за задатке у оквиру почетне његове намене, авиона носача свемирских летелица.Милош Субота: Џин Ан-225, чланак о авиону Ан-225