Ужички говор (или старовлашки, ерски и златиборски говор) је говор српског језика, који припада источнохерцеговачком дијалекту штокавског наречја.в. карте српскохрватских дијалеката Павла Ивића, Далибора Брозовића и др. Њиме традиционално говори око 500.000 људи у Златиборском и Моравичком округу, у ужичком крају, на југозападу Србије (на Староме Влаху).Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 74„Под Ужичким крајем подразумевају се предеоне целине: Златибор, Ужичка Црна гора, Стари Влах, Соко, Пожешка котлина, Моравица, Полимље и Подблаће, које чине област с неким посебним географским, унеколико и етнографским одликама у оквиру Србије.“ — Р. Познановић, „Традиционално усмено народно стваралаштво Ужичког краја“, Посебна издања Етнографског института САНУ 30/1, Београд 1988, стр. 24 — 25Према попису становништва Србије из 2002. године , у Златиборском округу живело је 313.396 људи, а у Моравичком 224.772 људи.

Име Један од најстаријих помена народног језика Ужичана налази се у путопису османлијског путописца Евлије Челебије, приликом његове посете Ужичкој нахији 1664. године,Evlija Čelebi, „Putopis“, Sarajevo 1973. где је он означен као босански језик.Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 39 и 43

Данас Ужичани православне вере најчешће свој језик зову српским, док они муслиманске вере (који углавном живе у општинама Новој Вароши, Прибоју, Пријепољу и Сјеници у Златиборском округу) свој језик зову босанским или бошњачким. Назив српскохрватски је такође употребљаван за време Југославије.исп. податке с пописâ становништва у Србији и бившој Југославији.

Класификација Ужички говор је млађи штокавски дијалекат ијекавске замене старог словенског гласа јат. Одликују га новоштокавски акценатски систем од четири акцента с дужинама после наглашених слогова и развијена нова деклинација.Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, „Граматика српскога језика“, Београд 2004, стр. 10 Данас многи Ужичани, особито у градским срединама, употребљавају екавски изговор (који је уобичајен у Србији) у говору и писању, уместо изворног ужичког ијекавског изговора.Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 274 Ипак, изворни ијекавски називи места у ужичком крају, као што су Биоска, Ђетиња, Пријепоље, Бјелуша, Косјерић, Дријетањ и други, су углавном очувани.и у том облику признати од стране Постоје, међутим, и називи места који су добили екавски облик у књижевном изразу, мада су њихови изворни ијекавски називи често сачувани у говорном језику. Такви су Бела Река, Крива Река, Сеништа и други, који се често могу чути као Бијела Ријека, Крива Ријека, Сјеништа итд. у разговору између мештана.исп. Милисав Р. Ђенић, „Златибор“; Љубиша Р. Ђенић, „Златиборски летопис“; Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“ и друге радове који их без обзира помињу у њиховим изворним ијекавским облицима.

У српско-хрватском дијалекатском континууму, ужички говор представља прелаз између суседних дијалеката Босне и Херцеговине и дијалеката Србије.

Историја Локално становништво потиче од Словена који су се измешали са илирским и келтским племенима у раном средњем веку,Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 73 те је локални дијалекат у свом најранијем средњовековном облику био близак илирском и келтским и влашким језицима, од чега су данас остаци неки називи места илирског или влашког (романизованог келтског) порекла, као што су Тара, Негбина, Муртеница, Чигота и др.Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 6; а такође према Јиричеку, или ужичко средњовековно лично име Брајан, келтског порекла.Ахмед С. Аличић, „Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије — XV и XVI век“, Чачак 1984.

Средњовековни помени овдашњих топонима показују икавске одлике локалног народног језика, слично средњовековном језику Босне. Такви топоними попут Биле Рике, Сиче Рике, Билуше и других данас су познати као Бијела Ријека или Бела Река, Сеча Река или Сеча Ријека и Бјелуша (ијекавски или екавизовани током 19. и 20. века).

Ужички дијалекат је касније на лексичком пољу у великој мери подлегао утицају османског турског језика.Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 140 Турски утицај на језик и менталитет Ужичана налази се и у роману Дошљаци ужичког књижевника Милутина Ускоковића:

Током 17, 18. и 19. века, ужички крај су населиле породице из Херцеговине, Црне Горе и других динарских области. Већина данашњих Ужичана потиче од тих досељеника, Ера.Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 50 На ужички дијалекат су тада утицали млађи штокавски говори источне Херцеговине.

Књижевност Велики део ужичке народне књижевности чине анегдоте и пословице и епске и лирске песме, које су обе најчешће испеване у десетерцу, стиху од десет слогова, и певају се с гуслама. Главни лик у свим ужичким анегдотама је Ера (друго име за Ужичана, такође, ређе Еро), који је приказан као врло промућурна, духовита и гостољубива особа, иако је обични златиборски сељак. У ерским анегдотама, Ера увек успева да надмудри другога на крају, чак и ако друге често сматрају паметнијима од њега (попови, турске аге и српски кнезови, чиновници и др.).Гласник Етнографског института САНУ, књ. XLVI, Београд 1997: Десанка Николић, „Анегдота — израз ерског менталитета“ Ликови слични лукавоме Еру постоје у анегдотама широм Балкана: у причама о Насредину Хоџи, оријенталног порекла, или о Карађозу у грчкој и турској књижевности.Р. Ангелова, „Любими геори на хумористичните приказки и анегдотите у някои славянски и неславянски народи“, Език и литература XXVIII/3, София 1973, стр. 16 — 17

Писана књижевност, с друге стране, углавном је настајала на стандардном језику; тј. старословенском и црквенословенском у средњем веку, а касније књижевном српском језику. Прва књига штампана у ужичкоме крају, Рујанско четворојеванђеље, штампана је на црквенословенском језику 1537. године.Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 10 Друге књиге на црквенословенском штампане у ужичком крају су Псалтир штампан у манастиру Милешеви 1544. године, и Јеванђеље и Цветни триод штампани у Мркшиној цркви 1562. и 1566. године.Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 44 — 47 Након што су штампарије у манастирима уништиле Османлије, преписивачка школа се појавила у манастиру Рачи. Рачански рукописи су писани црквенословенским језиком, али садржавали су и многе елементе народног језика.Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 53 — 57 Први рукописи на локалном дијалекту појавили су се у 19. веку. То су хронике Миладина Радовића (Самоуки рукопис) и Креманско пророчанство Милоша и Митра Тарабића.

Примери

Види још Ужице Српски језик Бошњачки језик

Референце

Литература

Спољашње везе

-{The history of the traditional dialect of Užice}- -{Kratka istorija starovlaške književnosti}-

Категорија:Култура у Ужицу Категорија:Српски језик Категорија:Новоштокавски дијалекти Категорија:Источнохерцеговачки дијалекат