Први балкански рат (, , ) оружани је сукоб који је трајао од 25. септембра (8. октобра) 1912. до 17. (30) маја 1913. године и водио се између чланица Балканског савеза — Краљевине Бугарске, Краљевине Грчке, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе — на једној страни и Османског царства на другој. Повод за рат била је жеља Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе да заврше процес солобађања од османског ропства. Рат је завршен Лондонским мировним уговором.
Први период рата (октобар—децембар 1912) карактерише велика офанзива трупа Балканског савеза. Током примирја Турска, Србија и Бугарска су прекинуле непријатељства, али су Грчка и Црна Гора наставиле рат. Други период рата (фебруар—мај 1913) одликовао се позиционим ратовањем, не рачунајући јуриш на Једрене. На крају Првог балканског рата, земље Балканског савеза нису биле задовољне Лондонског миром, што је довело до Другог балканског рата.
Предуслови за рат Историјска позадина. Политика великих сила
У 15. вијеку Турци су послије заузимања Мале Азије, започели освајање Балкана, Блиског истока и сјеверне Африке. Након освајања Константинопоља, у саставу Османског царства налазиле су се огромне територије на истоку Средоземља, Прицрноморја и западне Азије. На овим просторима живјели су многи народи који су се разликовали од Турака по вјероисповијести, националној припадности и погледу на свијет. На Балкану је живјело до 15 народа, чак и прије османског освајања.
На Балкану су против османске владавине више пута подизани устанци, који су завршавали поразом устаника. У 19. вијеку, у јеку антиколонијалних ратова и устанака, дошло је до низа ослободилачких ратова у регији. Појавиле су се нове државе, као што су Грчка, Бугарска, Србија, Црна Гора и Румунија. Упркос томе, Албанци нису створили своју државу, а на територији Балкана које је још увијек контролисала османска влада, било је неколико милиона Бугара, око милион Срба и пола милиона Грка.
мини|усправно=1.25|десно|Карта Балкана са предложеном подјелом османских територија.
Послије Турско-италијанског рата (1911—1912), земље Балкана, противнице Османског царства, увидјели су потребу за консолидацијом. Фактори уједињења били су и заједнички циљеви и заједничке особине народа — Срби и Бугари су православни Словени, а православци су и Грци. Русија, која је била супарник Аустроугарске на Балкану, имала је важну улогу у регији и настојала је да утврди у том дијелу Европе.
Управо на руску иницијативу је 13. марта 1912. потписан споразум између Србије и Бугарске о стварању одбрамбеног савеза. Односи између земаља су ојачани 12. маја. Грчка је 29. маја приступила савезу, не желећи да остане без територијалних добитака на рачун Турске, осим тога, Србија и Бугарска су биле веома заинтересоване за учешће грчке флоте у војним дејствима, како би прекинула турску комуникацију са Малом Азијом и Блиским истоком. Касније су уговор о савезу потписале Црна Гора и Румунија. Тако је, како је руска влада намјеравала, на Балкану створити моћан савез усмјерен против Аустроугарске. Даљи догађаји се нису развијали по руским плановима, пошто је Балкански савез, умјесто да се супротстави Аустроугарској, започео припреме за рат са својим старим непријатељем — Османским царством. Пошто су на челу савеза биле Бугарска и Србија, одлучиле су да уз помоћ савезника задовоље своја територијална потраживања.
Иредентизам на Балкану Почетком 20. вијека ситуација на Балкану се драматично промијенила. Некада моћно Османско царство, које је раније укључивало Србију, Грчку, Румунију, Црну Гору и Бугарску, диктирало је своје услове цијелој регији. Појава нових држава на Балкану била је посљедица ослободилачких тежњи народа, пансловенства, панрумунства и разних националистичких идеја. Када су ове земље настале, народи, који су у тим земљама живјели, остали су подијељени. Неки од њих су још увијек живјели у Турској.
Бугарска, Србија и Грчка жељеле су да у свој састав укључе земље насељене својим народима и, штавише, да постигну највеће проширење граница својих држава. То је значило да су Грци тежили идеји Велике Грчке, послије Првог свјетског рата оличењу Велике идеје Венизелоса, Бугари — Великој Бугарској, а Срби максималном проширење својих граница од Дунава до Јадранског мора и Грчке. Ипак, „велике” државе нису могле заједно постојати једна поред друге, пошто су се њихова територијална потраживања преклапала. Тако су Бугарска и Грчка заједнички полагале право на Тракију; Грчка, Србија и Бугарска на Македонију; Црна Гора и Србија на јадранске луке.
Стога је одлучено да се прво порази Турска, а затим ријеше територијални спорови. Бугарска и Србија жељеле су да послије рата подијеле Македонију демаркационом линијом. Бугари су настојали да добију излаз на Егејско море припајањем Солуна и западне Тракије. Србија и Грчка су жељеле да подијеле Албанију, пошто је Србија настојала да врати излаз на Јадранско море. По завршетку Првог балканско рата почео је Други балкански рат, чији су узрочници биле балканске земље незадовољне Лондонским мировним уговором, које су поразиле заједничког противника — Турску, након чега су почели да спроводе „великодржавне” идеје кроз међусобно сукобљавање.
Припреме за рат Османско царство План
Бугарска је 13. октобра 1912. османској влади поставила ултиматум којим је тражила аутономију за Македонију и нетурске народе Балкана, као и отварање школа за Бугаре, Србе и Грке и демобилизацију великог дијела војске у регији. На челу аутономних регија били би белгијски или швајцарски гувернери, а Балкански савез је одредио шест мјесеци за спровођење реформи. Османско царство је категорички одбило да прихвате услове ултиматума. Султан Мехмед V упутио је протестну ноту бугарској амбасади у Истанбулу и обратио се османском народу говором о толеранцији Турака према националном мањинама и њеним сусједима.
Схвативши да је рат неизбјежан, Турци су развили свој ратни план. Принципи на којима је он развијен били су вјеродостојни, међутим, упркос томе, план је био нереалан. Творац плана био је Колмар фон дер Голц, који је тренирао османску војску на Балкану већ 1910, у припремама за рат. Ипак, тек послије бугарског ултиматума 14. октобра, Турци најављују мобилизацију на Балкану. Стање у војсци било је отежано спровођењем војних реформи, које су, према султановом плану, требале да се окончају 1915. године. Дакле, до 17. октобра, дана када је почео рат, мобилизација још није била завршена. Османске трупе су се налазиле дуж линије Киркларели — Инеџе — Једрене. Абдулах-паша је командовао Источном армијом, чији је штаб био у Каваклију.
Планирано је извођење позиционих борбених дејстава у првом мјесецу рата, за које вријеме би османска војска имала времена да се мобилише и пређе из Азије на Балкан. Тада би Турци кренули у општу офанзиву на границу са Бугарском, потисну бугарске трупе на сјевер и ударе на Србију, избивши на српско-бугарску границу. Са српско-бугарске границе и јужне Бугарске планирано је да се удари на Софију и да се Бугари приморају на мир. Пошто је Бугарска преузела највећи терет рата у Балканском савезу, даљи порази српске, грчке и црногорске војске нису представљали нарочите тешкоће.
Снаге Од Мале Азије до почетка ратних дејстава у Источну армију су ступиле двије дивизије које су браниле пругу ка Солуну и приступ ка Дарданелима. Према Црног мора на Балкан су стигле 5, 6. и 9. дивизија, које су имале ниску борбену готовост. Недалеко се налазило 40 ескадрона коњице. Од корпуса који је већ био у Тракији, 1. корпус се налазио код Инеџеа, 2. код Каваклија у резерви иза 3. корпуса, који се налазио у одсјеку Киркларели — Кујун-Гујар. 4. корпус се налазио на линији Једрене — Инеџе, а двије његове дивизије повукле су се у резерву. Инжењерске структуре и утврђења у утврђеним областима до тада још нису били довршени, што је погоршавало свеукупно стање.
Западна армија под командом Али Риза-паше на почетку рата с Бугарском била је у горем положају од Источне армије. Већ 6. октобра, једанаест дана прије почетка ратних дејстава на истоку Балкана, црногорска војска је прешла у офанзиву. Турци су изгубили 24. дивизију пошто се највећи дио предао (7000 војника и 22 оруђа) и 21. дивизију. До првих дана октобра Западна армија је била груписана око Скадра ради одбране. 20. дивизија покривала је Приштину и Митровицу. На југу, на граници са Грчком, 23. и 21. дивизија груписане су око Јањине.
Уопштено, османска војска није била спремна за почетак рата. Њене снаге нису имале времена за мобилизацију, а резервне јединице нису имале времена да пристигну из Мале Азије. Утврђења нису била довршена у утврђеним областима. Савезници су успјели да изненаде Османско царство покретањем превентивног напада.
Укупно, у обје армије које су се супротстављале савезницима, до почетка великих битака било је 445.000 војника са 898 оруђа.
Наоружање мини|усправно|лево|Османски војник у тамноплавој униформи из 1893. с пушком -{Mauser M1890}-.
Османска војска је била наоружана полуаутоматским пиштољима -{Mauser C96}- и -{FN Model 1903}-. Такође за свој новац официри су куповали и друге пиштоље који су били дозвољени за употребу током рата: -{FN M1900}- и -{Mannlicher M1903}-.
Османској војсци је 1912. недостајало малокалибарско оружје, за милионску копнену војску на располагању је било укупно 713.404 пушака свих врста. Обје главне османске армије на Балкану патиле су од критичне несташице пушака, при чему око 20 % војника није било наоружано малокалибарским оружјем. Поред тога, заједно са савременим -{Mauser Model 1889}-, 1893 и 1903 (калибра 7,65 × 53 мм), налазио се велики број пушака са комором за пуњење црног барута као што су -{Mauser M1887}-, -{Fusil Gras mle 1874}- и још старији британски Снајдер-Енфилд. За коњицу није било довољно карабина, а османска коњица је морала да се бори дугим пјешадијским пушкама. Већина пушака -{Mauser Model 1893}- које је набавила османска војска у количини од око 200.000 била је похрањена у државним арсеналима и није предата војницима.
Тешко је процијенити тачан број митраљеза и у служби Османског царства, пошто су извори контрадикторни. Процјене се крећу између 388 и 556 јединица, иако већа цифра вјероватно укључује све систем у служби широм Османског царства. У Тракији су била 23 митраљеска одреда, сваки са по четири митраљеза. Западна армија у Албанији и Македонији је имала 19 таквих јединица.
Савезници Снаге и планови мини|усправно|десно|Краљ Црне Горе Никола I Петровић Његош. Током Првог балканског рата лично је предводио црногорске трупе и учествовао у опсади Скадра.
Прије свега, савезничка команда је искористила спорост мобилизације османских трупа. Црна Гора је неочекивано напала османске положаје у Албанији 25. септембра, док су остали савезници још увијек концентрисали трупе. До прераног напада Црногораца дошло је због спонтаности мобилизације, односно људи су и само долазили у војску без позива. Од свих 50.000 црногорских војника, 10.000 су били добровољци.
Положај савезничких трупа и њихова даља дејства диктирали су интереси балканских сила. Бугарска, која је имала најбројнију војску од земаља Балканског савеза, хтјела је да нападне прије свега Тракију и Истанбул. Црна Гора је хтјела да добије сјевер Албаније, Грчка и Србија су се спремале да нападну Македонију. Осим тога, грчка флота је требала да прекине везу османске Западне армије из Мале Азије, блокирајући морски пут кроз Егејско море. У страху од напада Аустроугарске, српска и бугарске власти послале су одвојене јединице на Дунав да заштите границе.
Бугарска, на којој су савезници ставили највећу одговорност, темељно се припремила за рат. Влада земље је ослободила муслимане од регрутације, што је ојачало војску. Језгро војске чиниле су милиције Руско-турског рата 1877—1878. године. Касније су им се придружили мобилисани војници и милиције, а у Македонији се појавила пробугарска народна милиција. Мобилизација 30. септембра је била успјешна, позвани су чак долазили из иностранства. Војска је 17. октобра била потпуно спремна за почетак рата.
Савезници су против османске војске имали: