Роза Луксембург (; Замошћ, 5. март 1871 — Берлин, 15. јануар 1919) била је теоретичарка марксизма и демократског социјализма.
Била је теоретичар Социјалдемократске партије Немачке, а касније Независне социјалдемократске партије Немачке. Основала је новине Црвена застава, и била саоснивач спартакистичке лиге, марксистичке револуционарно-демократске групе од које је настала КПД, те је суделовала у неуспешној револуцији у Берлину, јануара, 1919. Устанак је започет упркос негодујућим наредбама Розе Луксембург, а угушили су га остаци монархистичке армије и десничарске паравојне формације, фрајкора.
Након што је СПД подржао немачко учешће у Првом светском рату 1915. године, Луксембург и Карл Либкнехт су основали антиратну Спартакову лигу () која је на крају постала КПД. Током Новембарске револуције, суоснивала је новине (Црвена застава), централни орган спартацистичког покрета. Луксембург је сматрала да је устанак Спартакиста у јануару 1919. био грешка, али је подржаола покушај рушења Вајмарске републике којом је влада SPD и одбацио сваки покушај решења путем преговора. Кабинет SPD Фридриха Еберта угушио је побуну слањем , паравојне групе које спонзорише влада, које се углавном састоје од ратних ветерана активних током Првог светског рата у редовима царске немачке војске. трупе су заробиле, мучиле и погубиле Луксембург и Либкнехт током побуне.
Због своје наглашене критике и лењинистичке и умереније социјалдемократске школе марксизма, Луксембург је увек имала помало подвојен пријем међу научницима и теоретичарима политичке левице.Leszek Kołakowski (, 2008), Main Currents of Marxism, Vol. 2: The Golden Age, W. W. Norton & Company, Ch III: "Rosa Luxemburg and the Revolutionary Left". Без обзира на то, источнонемачка комунистичка влада је увелико идолизирала Луксембург и Либкнехта као комунистичке мученике. Немачка савезна канцеларија за заштиту устава (BBC) тврди да је идолизација Луксембурга и Либкнехта важна традиција немачке крајње левице 21. века. Упркос њеној пољској националности и јаким везама са пољском културом, противљење PPS-а због њеног става против независности Друге Пољске Републике 1918. и касније критике од стране стаљиниста учинили су је контроверзном историјском фигуром у данашњем политичком дискурсу Трећа Пољска Република. По њој је назван луксембургизам, посебна револуционарна теорија марксизма и демократског социјализма.
Биографија Пољска Роза Луксембург је рођена као Розалија Луксембург () 5. марта, 1870. или 1871. у Замошћу (-{Zamość}-) близу Лублина, у јеврејској породици. Извори варирају кад је реч о години њеног рођења - у својој биографији на Циришком универзитету је навела 1871. као годину рођења, али на њеној матурској дипломи стоји да је 1887. имала седамнаест година, у ком случају би била рођена 1870. Била је пето дете трговца дрвном грађом, Елиаса Луксембурга, и његове супруге Линее (девојачко - Левенштајн). Роза је имала поремећај у расту и била је физички хендикепирана целог живота.
Кад се са породицом преселила у Варшаву, Роза је тамо похађала женску гимназију од 1880. године. Чак и у тим раним годинама (од 1886) је била члан пољске левичарске партије, Пролетаријата. Пролетаријат је основан 1882, двадесет година пре руских радничких партија, и почео је са организовањем генералних штрајкова. Због тога је четворо вођа партије убијено, а патрија се распала. Неки од чланова су наставили да се тајно састају. Роза се придружила једној од ових група.
Године 1887, Роза је положила матуру, а од 1889. године студира на Циришком универзитету, заједно са другим социјалистима попут Анатолија Луначарског и Леа Јошигеса. Студирала је филозофију, историју, политику, економију и математику. Специјалистички предмети су јој били -{Staatswissenschaft}- (наука о управљању државом), средњи век и економске и берзанске кризе.
Године 1890, су укинути Бизмаркови закони против социјалдемократије, и Социјалдемократска партија Немачке је по закону могла да освоји мандате у Рајхстагу (парламенту). Али упркос својим прореволуционарним изјашњавањима, чланови парламента из социјалистичких редова су се више бавили стицањем додатних парламентарних права и материјалног богатства.
Роза Луксембург се пак држала својих револуционарно-демократских и марксистичких принципа. Године 1893, заједно са Леом Јошигесом и Јулијаном Марчлевским (алиас Јулиус Карски), основала је новине Справа Роботница (-{Sprawa Robotnicza}-), као супротност националистичким политикама Пољске социјалистичке партије. Роза је веровала да до независне Пољске може доћи само кроз револуције у Немачкој, Аустрији, и Русија. Истрајавала је на идеји да борбу треба водити против самог капитализма, а не за независну Пољску. Луксембургова је одбијала право на самоопредељење држава (нација) у социјализму, што је касније довело до тензија са Лењином.
Са Леом Јошигесом је била саоснивач Социјалдемократске партије Краљевине Пољске (СДКП), од које је касније настала Социјалдемократска партија Краљевине Пољске и Литваније (СДКПиЛ) спајањем са литванском социјалдемократском организацијом. Упркос томе што је већи део свог живота као одрасла особа живела у Немачкој, Роза Луксембург је остала главни теоретичар пољских социјалдемократа, и водила је партију са Јошигесом, њеним главним организатором.
Немачка Године 1898, Роза Луксембург је стекла немачко држављанство удајом за Густава Либека. Преселила се у Берлин. Постала је активна у левом крилу Социјалдемократске партије Немачке (СПД), где је повукла оштру границу између своје фракције и Ревизионистичке теорије Едуарда Бернштајна, нападајући га у брошури под насловом „Социјална реформа или револуција?“. Њене говорничке способности су је убрзо промовисале у главну говорницу странке. Супротставила се све конформистичкијем парламентарном страначком курсу СПД-а уочи све очигледнијег рата. Инсистирала је да се главне разлике између капитала и радништва могу превазићи једино ако би пролетаријат преузео власт, и након свеобухватних револуционарних промена у целом окружењу производних метода. Желела је да ревизионисти напусте СПД. Ово се није догодило, али барем је руководство странке оставило марксизам у програму.
Од 1900, Роза Луксембург је истицала своје ставове о текућим економским и социјалним проблемима у разним новинским чланцима широм Европе. Њени напади на немачки милитаризам и империјализам су постали јачи како је рат био ближи, и трудила се да убеди СПД да скрене у супротном правцу. Луксембургова је желела да организује генерални штрајк како би поспешила радничку солидарност и спречила рат, али је партијско руководство ово одбило, и 1910. године се разишла са Кауцким.
Између 1904. и 1906, њен рад је три пута прекидан боравком у затвору због политичких активности.
Ипак, Луксембургова је наставила са политичким активностима; 1907. је учествовала у петом партијском дану Руских социјалдемократа у Лондону. На Другом међународном (социјалистичком) конгресу у Штутгарту је предложила резолуцију (која је прихваћена), која је тражила уједињење свих европских радничких партија у покушају да се заустави рат.
У то време, Роза Луксембург је почела да предаје марксизам и економију у тренинг центру СПД-а у Берлину. Један од њених студената је био вођа СПД-а, и први председник Вајмарске Републике, Фридрих Еберт.
Године 1912. учествовала је на конгресу европских социјалиста у Паризу. Са француским социјалистом Жаном Жоресом је договорила да би у случају избијања рата све европске радничке партије требало да организују генерални штрајк. Како је рат био ближи, она је организовала демонстрације (на пример у Франкфурту), позивајући на приговор савести за војну службу, и одбијање извршавања наређења. Због овога је оптужена за „изазивање непослушности властима, закону и реду“ и осуђена на годину дана затвора. Није одмах упућена на одслужење казне па је могла да учествује на састанку социјалистичке канцеларије у јулу. Била је јако погођена чињеницом да је у радничким партијама национализам био јачи од класне свести.
Дана 28. јула 1914, Аустроугарска је објавила рат Србији, и тако је отпочео Први светски рат. 3. августа, Немачко царство је објавило рат Русији. Следећег дана је у Рајхстагу једногласно одлучено да се рат финансира емитовањем ратних обвезница. Сви представници СПД-а су гласали за овај закон, а партија је такође пристала на примирје (-{Burgfrieden}-) са владом, обећавши да ће се суздржавати од штрајкова током рата. За Луксембургову је ово била лична катастрофа, због које је за кратко чак разматрала самоубиство: Ревизионизам, против кога се борила од 1899, победио је, и рат је почео.
Са Карлом Либкнехтом и другима попут Кларе Цеткин и Францом Мехрингом, Роза Луксембург је 5. августа 1914. створила групу Интернационалу. Од ње је настала Спартакистичка лига, 1. јануара, 1916. Објавили су бројне илегалне памфлете са потписом Спартак по трачком гладијатору који је покушао да ослободи робове у Риму. Роза Луксембург је узела име Јуниус, по Луцију Јунију Бруту, за кога се сматра да је основао Римску републику.
Група је одбацила прекид ватре између СПД-а и немачке владе под Вилхелмом II, и жестоко се борила против њега, залажући се за генерални штрајк. Због тога је 28. јуна 1916, Роза Луксембург осуђена на две и по године у затвору. За време боравка у затвору, била је двапут премештана, први пут у Познањ а затим у Вроцлав. У овом периоду је написала више чланака под именом Јуниус, које су њени пријатељи прокријумчарили из затвора, и илегално одштампали. Међу њима је био и чланак Руска револуција. Овај чланак је критиковао бољшевике, и упозорио да постоји опасност да се диктатура развије из бољшевичке власти. У овом контексту је написала своју чувену реченицу: -{Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden}- (Слобода је увек и искључиво за оне који мисле другачије.) Још једна публикација, јуна 1916. је била -{Die Krise der Sozialdemokratie}- (Криза социјалдемократије).
Године 1917, када су САД ушле у рат, Спартакистичка лига се придружила Независној социјалдемократској партији Немачке (УСПД), такође групи анти ратних бивших чланова СПД-а, која је основана 9. новембра 1918. УСПД је лансирана на власт, као водећа партија нове републике заједно са СПД-ом, након абдикације кајзера. Ово се догодило након устанка (Немачка револуција) који је почео у Килу, 4. новембра 1918, када је четрдесет хиљада морнара преузело луку у знак протеста због одлуке Немачке поморске команде да се ступи у борбе са Британском морнарицом, упркос чињеници да је било јасно да је рат изгубљен. До 8. новембра, раднички и војнички савети су заузели већи део западне Немачке, постављајући темеље за такозвани -{Räterepublik}- (Републички савет), моделиран по систему Совјета из руских револуција 1905. и 1917.
Луксембургова је пуштена из затвора у Вроцлаву 8. новембра, а и Либкнехт је такође био ослобођен, и реорганизовао је Спартакистичку лигу. Они су сада заједно издавали новине Црвена застава (-{Die rote Fahne}-). У једном од својих првих чланака, Луксембургова је захтевала амнестију за све политичке затворенике, и укидање смртне казне.