Аустријско царство () била је средњоевроспка држава. Царство је успостављено 1804. као реакција на стварање Првог француског царства под Наполеоном I. Први цар Аустрије био је Франц II, који је у то време носио и титулу цара Светог римског царства, са којег је абдицирао након Наполеонове реорганизације Рајнског Савеза Немачке 1806. У процесу задржавања царске титуле, он је подигао статус Аустрије из надвојводства у царство.
1866. Аустрија је ушла у рат са Италијом и Пруском. Рат са Италијом свршен је победом Аустрије, али је Аустрија била поражена y рату са Пруском. Последица тога била је да је Аустрија изгубила венецијанску област, и иступила из Немачког савеза.
Након неуспелих покушаја реформе устава, Аустријско царство претворено је у Аустроугарску 1867. под Францом Јозефом I. Тај потез дао је једнак статус и мађарским територијама.
Стварање
мини|лево|200п|Етнографска карта Аустријске Монархије из 1855. године. Главне промене које су обликовале Аустријско царство догодиле су се на конференцијама у Раштату (1797—1799) и Регензбургу (1801—1803). 24. марта 1803. проглашено је Царско веће које је знатно смањило број црквених подручја (с 81 на само 3) и царских градова (с 51 на 6). Цар Фрањо узео је наслов цара Аустрије, напустивши потом, 1806. наслов цара Светог римског царства.
Распад Светог римског царства убрзано је француском интервенцијом у септембру 1805, кад је 20. октобра те године аустријска војска што ју је предводио генерал Карл Мак фон Либерих поражена код града Улма. Притом је заробљено око 20.000 аустријских војника. Наполеон је поново победио 2. децембра 1805. код Аустерлица, па је Аустрија присиљена на преговоре који су трајали од 4. до 6. децембра 1805. и који су се завршили примирјем.
Француске победе навеле су нека подручја која су зависила о Аустрији да се осамостале. Тако се 10. децембра 1805. изборни кнез Баварске прогласио краљем, а потом је то учинио и изборни кнез Виртемберга, 11. децембра. Коначно, 12. децембра, маркгроф Бадена добио је је наслов великог војводе. Свака од тих нових земаља потписала је споразум с Француском и постала њеном савезницом. Пожунски мир, потписан 26. децембра 1805. проширио је територија Наполеонових немачких савезника на рачун Аустрије.
Кад је 11. августа 1804. цар Светог римског царства Франц II узео наслов цара Аустрије као Франц I, његово се царство протезало од севера данашње Италије до Холандије, и од данашње Пољске до Хрватске. У границама царства живело је 6.500.000 Немаца, 3.360.000 Чеха, 2.000.000 Валонаца и Фламанаца, 1.000.000 Пољака, 900.000 Хрвата, 700.000 Срба, 700.000 Словенаца и бројне мање народности. Цар је и даље задржавао наслов краља Угарске, Чешке, Хрватске, Славоније и Далмације. Царство је устројено у централистичком облику, премда су угарске земље имале посебан положај с властитим сабором, а посебан је положај имао и Тирол. Подручје угарских земаља укључено је коначно у састав Аустријског царства након гушења револуције 1848.
Привреда На почетку века, број становника Хабзбуршке монархије (Аустрија, Чешка, Угарска и др.) износио је око 28 милиона, да би се до 1850. године повећао на 36 милиона. Била је то аграрна земља; у Аустрији и Чешкој од пољопривреде је живело 70% становништва, у Угарској чак 90%. Феудални систем и даље је био заступљен; многи сељаци живели су у кметској зависности. Племство је свесно потребе развоја капиталистичке привреде у Хабзбуршкој монархији те се предузимају неопходне реформе као што је нпр. Лајош Кошут тврдио да је потребан закон о обавезном откупу сељака у коме би учествовала и држава (половину откупне цене). Аустрија у првој половини века такође пролази кроз индустријску револуцију, али је она спорија од револуције у западним земљама. Индустријски преображај овде је завршен тек седамдесетих година. Развија се железница. Прва пруга пуштена је у рад 1832. године (27 км). До 1846. године изграђено је укупно 148 км пруге. У развоју поморског саобраћаја најзначајнију улогу игра Тршћански лојд, крупно поморско предузеће основано 1833. године. До 1846. Лојд је имао 20 пароброда.
Бечки конгрес
200px|мини|лево|Бечки конгрес На јесен 1814. године, након завршетка рата Шесте коалиције, окупило се у Бечу 216 представника свих европских држава, сем Турске. Бечки конгрес највећи је међународни дипломатски скуп у дотадашњој историји и то ће остати све до 1918. године. Сви учесници, укључујући и француског представника Таљерана, били су одлучни противници револуције и желели су реконструкцију Европе по принципима легитимизма. Међутим, уместо простог враћања на раније стање, прихваћен је низ компромиса. Велике силе су тако шириле своју територију. Границе су прекрајане, а политички системи мењани у складу са њиховим интересима. Прву реч на конгресу водили су руски цар Александар I и аустријски канцелар Метерних, пруски министар председник гроф Харденберг, британски министар спољних послова Кестлери и француски министар Таљеран. Пруска је била најмање утицајан члан од великих сила. Велике силе су 9. марта 1814. године потписале мир у Шомону којим су се обавезале да ће се значајна питања решавати заједно, за дипломатским столом. У ту сврху је и сазван конгрес. Сем великих сила, ниједна друга учесница није битније одлучивала у доношењу одлука. Све је решавано на тајним састанцима, баловима, свечаностима, позоришним комадима и пријемима, у кругу петорице представника великих сила.
Као и Русија, и Аустрија се залагала за очување феудалног система. На европском плану, Метерних је настојао да спречи даље јачање Пруске и Русије те се супротстављала њиховим територијалним претензијама на Саксонију и Пољску. Залагала се и за очување нејединства у Немачкој и Италији. Ломбардију и Венецију је директно потчинила. Желела је целу обалу Јадранског мора и што више територија у Пољској. Аустрија се на Конгресу одрекла западне Галиције са Краковом (који је постао слободан град), али је добила све територије јужно и источно од Висле. Аустрији је припала и Венеција, Ломбардија, Илирија, Далмација, баварски Тирол, некадашњу надбискупску кнежевину Салцбург. Број немачких држава је са 350 смањен на 38 (34 државе, 4 слободна града). Најмоћнија од њих била је Краљевина Пруска. Заједно са Аустријом, ове државе чиниле су лабав савез Бунд (Немачки савез) којим је замењено уништено Свето римско царство. Једина заједничка институција Буда била је заједничка Скупштина (Бундестаг) састављена од делегата шест најмоћнијих немачких држава. Доминантна у Бундестагу била је Аустрија.
Света алијанса
260px|мини|Света алијанса У години свог тријумфа, неке чланице Седме коалиције образовале су Свету алијансу. Идеолошка основа, у складу са Светим писмом, формулисана је манифестом од 26. септембра 1815. године. Аустријски канцелар Метерних и руски цар Александар имали су водећу улогу у оснивању Свете алијансе. Циљ Алијансе био је да брани опште принципе и правила који воде ка свеопштем миру заснованом на Бечком конгресу. У ствари, Алијанса је бранила интересе великих сила одређених у Бечу. У лигу је имала права да се укључи свака држава која прихвати водеће место Аустрије и Русије. Аустријски цар је универзална права хабзбуршке династије пренео са Светог римског на Аустријско царство и тако је себи давао за право да гуши све покрете за народну слободу и националну независност сматрајући их за главне полуге револуције.
Полазна тачка за настанак Алијансе је уговор у Шомону из 1814. године који предвиђа да се након Наполеоновог пада закључи специјални уговор о савезу хришћанских владара Европе против оживљавања револуције и бонапартизма. Аустријски цар и пруски краљ прихватају Александрове идеје изложене у Шомонском уговору септембра 1815. године када је потписан заједнички Манифест о стварању Свете алијансе. Прихватили су га и други владари, сем британског краља, који је само изразио подршку. Новембра 1815. године потписан је Други париски мир којим су и формално окончани Наполеонови ратови. Тиме је Света алијанса учвршћена. Опредељујући се за хришћанске идеолошке основе, велике силе су из савеза искључиле турског султана као исламског владара. Прави разлог тога била је жеља Аустрије и Русије да себи не везују руке у источном питању. На Бечком конгресу оно није уопште расправљано. На првом конгресу Свете алијансе (Ахен 1818.) руски цар ће издејствовати пријем Француске.
Интервенција у Италији
Након Бечког конгреса, у Италији, Шпанији и Француској делује карбонарски покрет, настао још током Наполеонових ратова, 1808. године у Напуљу. Циљ му је уједињење Италије и ослобођење од аустријског утицаја. Највеће незадовољство је у Напуљској краљевини којом је апсолутистички владао Фердинанд I Бурбон. Априла 1820. године избија побуна генерала Гиљерма Пепеа у градићу Нола код Авелина. Краљ је прогласио враћање устава из 1812. године и поставио Пепеа за врховног команданта војске. Спроводе се реформе сличне онима у Шпанији. Јула исте године избија устанак у Палерму на Сицилији која тражи самосталност острва. Почетком октобра у Напуљу се састаје Парламент који саставља нову владу Матеа Галдија. Аустрија је на то жестоко реаговала и сазвала конгрес Свете алијансе у Тропау (Опава у Чешкој). Јануара 1821. године конгрес се преноси у Љубљану када је пристигао и Фердинанд који је побегао из Напуља. Одређено је да се у Италију пошаље аустријска војска. Она је поразила Пепеа код Гариљана, па Аустријанци марта 1821. године улазе у Напуљ. Побуна избија и у Пијемонту где је краљ Виторио Емануел присиљен да абдицира у корист свог брата Карла Алберта који проглашава устав по узору на шпански. После заузећа Напуља, аустријске трупе нападају Торино. Карло Алберт бежи у Модену, а устанак је угушен.
Карлсбадске одлуке
Блиски карбонарским удружењима су и буршеншафти у Немачкој. Буршенштафти су врхунац достигли 1818. године. Окупљају се представници 14 буршеншафта у замку Вартбург у Саксонији и усвајају „Принципе и Декларацију од 18. октобра“ којима траже слободу и национално јединство. На састанку Свете алијансе у Ахену 1818. године одлучили су се на озбиљнији отпор. Буршеншафти су баш тада учинили неколико иступа који су изиритирали немачке владаре. Студент теологије, Карл Лудвиг Занд, убиће 1819. године режимског писца Коцебуа. Репресалије су биле сурове. Метерних је предложио пруском краљу састанак на коме ће се организовати заједничка немачка акција против ултралиберализма. Он је одржан у Теплицу 1819. године. На бази састанка Метерниха и пруског краља, сазван је у Карлсбаду августа исте године састанак свих немачких владара на којој су донете одлуке против либерала. Буршеншафти се забрањују, професори се стављају под контролу и сл. Карлсбадске одлуке највећи су тријумф Метерниха и Аустрије. Формирана је Централна истражна комисија са седиштем у Мајнцу преко које је Аустрија лично утицала на унутрашња питања у немачким државама. Утицај Аустрије у Немачкој конфедерацији расте, док утицај Пруске опада. Уставни преображај Пруске је онемогућен. Пруски краљ Фридрих Вилхелм III распустио је уставну комисију.
Метернихов систем у Немачкој
200px|мини|Клеменс фон Метерних