Игор Фјодорович Стравински (; Ораниенбаум, 17. јун 1882 — Њујорк, 6. април 1971) био је руски композитор, којег данас многи, и на западу и у његовој родној домовини, сматрају једним од најутицајнијих композитора 20. века. Од 1910. године живио је у Швајцарској и Француској, а од 1937. године у САД. Амерички држављанин је постао 1945.
Био је отелотворење космоплитског Руса којег је Тајм навео као једног од најутицајнијих људи XX века. Поред признања која је добио за своје композиције, стекао је славу и као диригент и као пијаниста, најчешће на премијерама властитих дела. Године 1939. и 1940. предавао је музичку естетику на Харвард универзитету у Бостону (предавања објављена под насловом Музичка поетика 1942).
Одликује се великом разноврсношћу музичког израза и стилске оријентације. У првој фази је спајао руске фолклорне елементе са импресионизмом, затим је био експресиониста са честим ослањањем на џез, а касније је применио неокласични стил. У последњој фази је користио принципе додекафоније. Имао је велики утицај на своје млађе савременике у многим земљама.
Међународну славу прво је стекао са своја три балета, која је наручио Сергеј Дјагиљев, а чији их је Бале русе и премијерно извео. Та три балета су Жар-птица (1910), Петрушка (1911) и Посвећење пролећа (1913). Посвећење пролећа, чија је премијера изазвала побуну публике и јавности, преобразила је начин на који су каснији композитори гледали на ритмичку структуру. И данас, његова визија поганских ритуала оживљених у имагинарној предисторијској Русији очарава и одушевљава публику.
Након руске фазе, за време 1920-их Стравински се окреће неокласицизму. У делима из овог периода, намера је била употреба традиционалних музичких форми (концерт, гросо, фуга, симфонија), често сакривајући плашт интензивних емоција испод површине која је остављала утисак одвојености и једноставности и често је одавала почаст музици ранијих мајстора као што су Јохан Себастијан Бах, Ђузепе Верди, Петар Иљич Чајковски и други.
Током 1950-их је адаптирао серијске поступке, користећи нове технике током последњих 20 година свог живота да напише дела која су краћа и више ритмична, хармонична и структурално комплекснија од његове раније музике. Упркос њиховој комплексности, ова дела деле карактеристике са свим претходним дјелима Игора Стравинског. Ритмичка енергија, конструкција проширених мелодичких идеја из малих структура компонирајући само двије или три ноте, те чистоћа форме, инструментације и експресије.
Стравински је био и писац, и сачинио је, уз помоћ Алексиса Роланда-Мануела, теоријско дело Поетика музике, у којем је изрекао познату реченицу да је музика неспособна да „изрази ишта друго осим саме себе“. Многи интервјуи у којима је Стравински разговарао са Робертом Крафтом издати су као књига под насловом Разговори са Игором Стравинским. Њих двојица сарађивали су на још 5 издања током наредних деценија.
Биографија Русија мини|160п|Млади Стравински са Вацлавом Нижинским. Игор Фјодорович Стравински рођен је 17. јуна 1882. у Ораниенбауму (од 1948. Ломоносов), а детињство је провео у Санкт Петербургу. Његово детињство, како пише у својој аутобиографији, није било бајно: „Никад нисам срео никога ко је стварно нешто осећао према мени.“ Његов отац, Фјодор Стравински, био је бас певач у Маријинском театру, па је млади Игор рано започео са часовима клавира, а касније је учио музичку теорију и опробао се у компоновању. Године 1890. Стравински је гледао извођење Успаване лепотице Петра Иљича Чајковског у Маријинском. Извођење, које је уједно било и његов први сусрет са оркестром, потпуно га је очарало. Са 14 година је усавршио Менделсонов концерт за клавир у Г-молу, а следеће године је завршио скраћену, клавирску верзију једног гудачког квартета Александра Глазунова. Глазунов, упркос овоме, није добро мислио о композиторским могућностима младог Игора Стравинског, назвавши га немузикалним. мини|лево|300п|Стравински (први лево) и Николај Римски-Корсаков (први до Стравинског) са још 3 особе 1908. Упркос свом ентузијазму за музику, његови родитељи су од младог Стравинског очекивали да постане адвокат. Стравински је уписао право у Санкт Петербургу, али му је професија била досадна, те је у 4 године студија присуствовао на мање од 50 предавања. Након смрти оца 1902, Стравински је све више пажње посвећивао својим музичким студијама. Стравински је диплому на правном факултету добио 1907. и након тога је могао све своје време посветити музици. На савет Николаја Римски-Корсакова, који је тада вероватно био водећи руски композитор, одлучио је да се не упише на Санкт Петербуршки конзерваторијум. Уместо тога, 1905. је започео приватно учење (два пута недељно) код Римски-Корсакова, који му је постао као други отац.
Те исте године, верио се са својом рођаком Катерином Носенко, коју је познавао од раног детињства. Венчали су се 23. јануара 1906, и у року од две године су добили двоје деце – сина Фјодора (1907) и кћи Људмилу (1908).
Године 1909, његов Ватромет је изведен у Санкт Петербургу, где га је чуо Сергеј Дјагиљев, шеф Бале русеа у Паризу. Дјагиљев је био довољно импресиониран делом да је одмах ангажовао Стравинског да му напише оркестрације, а касније и целовечерњи балет – Жар-птицу.
Швајцарска Стравински је 1910. отпутовао у Париз како би гледао премијеру Жар-птице. Недуго затим придружила му се и његова породица, те су одлучили да једно време остану на западу. Преселио се у Швајцарску, где је остао до 1920, и то, наизменично, у Кларансу крај Монтреа и Лозани. У том периоду, компоновао је још 3 дела за Бале русе - Петрушку (1911), написаног у Лозани, Посвећење пролећа (1913) и Пулчинелу, оба написана у Кларансу.
Док је породица Стравински боравила у Швајцарској, рођен је њихов други син, Соулима (1910), и њихова друга кћи, Марија Милена (1913). Током задње трудноће, откривено је да Катерина болује од туберкулозе, те је смештена у швајцарски санаторијум на негу. Након кратког повратка у Русију у јулу 1914. да покупи материјале за Венчање, Стравински је напустио своју домовину и вратио се у Швајцарску тик пред почетак Првог светског рата. У Русију се није вратио скоро целих 50 година.
Француска Године 1920. преселио се у Француску. Након кратког боравка у близини Париза, он и његова породица су се преселили на југ Француске где су остали до 1934, када се поново враћају у Париз, где се смештају у улицу Фабур Сен-Оноре. Стравински је касније рекао да му је то била последња и најтужнија европска адреса на којој је боравио. Док је ту боравио, туберкулоза његове супруге прешла је на његову најстарију кћи Људмилу и на њега самога. Људмила је преминула 1938, а Катерина следеће године. Док је Стравински боравио у болници, где је лечен 5 месеци, преминула му је и мајка. Стравински је већ тада имао контакте у САД. Тада је радио на симфонији у Ц-молу за Чикашки симфонијски оркестар и пристао је предавати на Харварду током школске године 1939/1940. Када је у септембру избио Други светски рат, отпутовао је у САД. На почетку је живео у Холивуду, али се 1969. сели у Њујорк. 200п|мини|лево|Гроб Игора Стравинског на гробљу Сан Микеле.
Сједињене Америчке Државе Стравински је наставио са животом у САД од 1939. па све до смрти 1971. Држављанство је добио 1945. Прича како га је добио доста је занимљива. Када је са 58 година дошао у САД и отишао у канцеларију за добијање држављанства, службеник га је питао за презиме. Стравински је рекао да се презива Стра-вин-ски пазећи на нагласак сваког слога. Када је службеник записао презиме, насмешио се и рекао: Знате, могли бисте и да га промените.Стравински и држављанство Стравински се навикао на живот у Француској, али је пресељење у САД са 58 година старости била велика промена. Једно време је очувао круг пријатеља емиграната из Русије, али је касније схватио да то неће бити довољно да подржи његов интелектуални и професионални живот у САД. Када је планирао да напише оперу са Вистеном Хјуом Оденом, потреба да се боље упозна са енглеским језиком поклопила се са његовим сусретом са диригентом и музичаром Робертом Крафтом. Крафт је живео са Стравинским све до композиторове смрти,Заједнички живот двају композитора не значи да су били у хомосексуалном односу. Стравински и Крафт су обоје хетеросексуалне оријентације. и помагао му као интерпретатор, хроничар, помоћни диригент и помагач у многим музичким и социјалним подухватима.
Године 1962, Стравински је прихватио позив да се врати у родну Русију како би одржао серију концерата, али је остао емигрант чврсто базиран на Западу.
Игор Фјодорович Стравински је преминуо 6. априла 1971. у Њујорку у 88. години живота, а покопан је на венецијском гробљу Сан Микеле. Његов гроб налази се у близини гроба његовог дугогодишњег сарадника Сергеја Дијагилева. Живот Игора Стравинског обухватио је већину 20. века, укључујући и многе његове модерне стилове класичне музике, а сам Стравински је утицао на многе композиторе током свог живота, али и након њега. Стравински има звијезду на Холивудској стази славних на 6340 Холивуд авенији, а постхумно је добио Греми награду за животно дело 1987.
Личност Стравински је показивао неисцрпну жељу да истражује уметност, књижевност и живот. Та жеља се манифестовала у доста његових париских сарадњи. Не само да је био главни композитор за Дјагиљевљев Бале русе, него је сарађивао и са уметницима као што су Пабло Пикасо (Пулчинела), Жан Кокто (Едипус рекс) и Џорџ Баланчин (Аполон).
Релативно ниског раста и не баш посебно згодан, Стравински је свеједно био фотогеничан, како многе слике показују. Иако је његов брак са Катерином издржао 33 године, његова права љубав која је остала с њим до његове смрти, и са којом с оженио након Катеринине смрти је Вера де Босе. Иако је био злогласни женскарош (чак се говори да је имао афере са особама из високог друштва као што је Коко Шанел), Стравински је био и породични човек који је доста свог времена посветио својим синовима и кћеркама. Један од његових синова, Соулима Стравински, је такође композитор, али је мало познат у поређењу са својим оцем.
Када је Стравински упознао Веру за време 1920-их, она је била у браку са сликаром и дизајнером Сергејом Судејкином, али су она и Стравински убрзо започели аферу што је довело до тога да Вера напусти свог супруга. Од тада па до смрти своје супруге Катерине узроковане раком 1939, Стравински је водио двоструки живот, проводећи део свог времена са породицом, а остатак слободног времена са Вером. Након Катеринине смрти, Стравински се венчао са Вером у Бедфорду 9. марта 1940. За то време, обоје су напустили Француску и отишли у САД како би се сакрили од Другог светског рата. Стравински се одселио 1939, а Вера 1940.
Публика никада није била предалеко. За раних 1920-их, Леополд Стоковски, је омогућио Стравинском подршку кроз псеудонимног „донатора“. Стравински је такође био у могућности да привуче накнаде: већина његових дела након Жар-птице написана су за посебне пригоде и добро су плаћена.
Стравински се показао подобним за играње улоге „светског човека“, развивши изоштрен инстинкт за бизнис и наступајући хладнокрвно и опуштено у многим великим светским градовима. Париз, Венеција, Берлин, Лондон и Њујорк су угостили Стравинског и као пијанисту и као диригента. Већина људи који су га познавали кроз пословне договоре око извођења тврдили су да је био пристојан, обзиран и спреман да помогне. На пример, Ото Клемперер, који је добро познавао Арнолда Шенберга, је рекао да је Стравински увек био бољи и лакши за сарадњу. У исто време, Стравински је имао приметно непоштовање према онима за које је сматрао да су били социјално испод њега: Роберт Крафт се срамио његовог обичаја да лупа кашиком о стакло и виче у ресторану захтевајући пажњу. мини|лево|220п|Игор Стравински и Јуриј Москвитин (средина) у пратњи Карен Бликсен/Исак Динесен (десно) у Копенхагену током 1950-их.