Лав VI Мудри (866. — 912) је био византијски цар 886-912, наследник Василија I Македонца.
Ни у физичком ни у моралном погледу, Лав VI није личио на свога оца; и глас који се ширио о његовом рођењу — сви су у њему гледали сина цара Михаила III — довољно уосталом објашњава ту дубоку различност, иако га син Константин назива светим царем, најблагословљеније успомене. Доста кржљав, нови василеус био је осредњег здравља и та појединост даје већ да се наслуте амбиције које ће се, за све време његове владавине, будити око једног наследства увек готовог да се отвори. Уз то по природи непокретан, нимало наклоњен честом премештању и тешким уморима војничкога живота, Лав VI се радо затварао у двор, много се бринући о тим питањима церемонијала која су сачињавала основ званичног живота једнога цара: и тако се може разумети важно место које су у његово време љубимци заузимали, и изобиље дворских сплетака којима је његова влада обележена. То је био и књижевно образован владар. Ученик Фотијев, он је, под овим одличним учитељем, заволео класичку културу; врло добро упућен у свему, он је волео да пише: има од њега песама, поучних дела, теолошких чланака, једна расправа о тактици (Тактикон Лава VI), једна збирка пророчанстава. Његови савременици су га звали „врло ученим" царем; доцнији векови су још улепшали његов лик легендарном ореолом, и до последњих векова Византије сачувала се врло популарна успомена на њега, као на свестраног и дубоког научника, подједнако вичног математици, астрономији, музици и свему другом.
Био је затим врло побожан: постоји једна његова збирка беседа коју је волео, на велике празнике, да држи са предикаонице; осећао је највеће поштовање према свом исповеднику, од кога је непрестано тражио савете, мада се каткад препирао с њим, и посебну наклоност за друштво калуђера, којима је радо чинио неочекиване и пријатељске посете, седајући за њихов сто, пијући с њима и расправљајући о каквоћи њиховога вина. А преко свега, то је био човек, бар у речима, претерано чедан. Он је енергично жигосао, у једној од својих Новела, људе који „уместо да се напајају са чистог извора брака, ваљају се по блату недопуштених веза." Није се показивао мање строг спрам оних који се жене по други или трећи пут: „Већина животиња", пише он у једној својој уредби, „кад им женка угине, осуде се на вечито удовиштво. Човечија природа, напротив, не видећи да је та слабост срамота, не задовољава се првом везом, него без стида приступа другом браку, и, не заустављајући се на томе, прелази са другог брака на трећи," презирући црквени закон и канонске казне које он одређује, не бринући се о грађанском закону ни о укорима које он баца на такве везе.
Па ипак, као што су тачно приметили, влада Лава VI чини епоху у историји византијске царевине. Својим законодавством, својим преустројством покрајинске администрације, начином на који је преустројио свештеничку хијерархију, тај владар је оставио трајнога трага у установама источног грчкога царства. То је зато што је у ствари, и поред љубимаца који су имали утицаја на њега, био, можда више него што се каже, у стању да покаже личну вољу и енергију, и ма како слаб и несталан да нам се каткад чини, ма како ћудљив и страстан да нам може изгледати, то је ипак био паметан владар, који је са чврстом издржљивошћу ишао циљу што га је себи поставио, и знао да с гипком вештином нађе начина и прилике да га постигне. При свем том, и ма с каквим ограђивањем примили начин на који нам сувише често представљају цара Лава VI, извесно је да је тај строги законодавац, који је тако поштовао друштвени ред, толико водио бриге о црквеним законима, морао својим узастопним женидбама чудновато саблазнити своје савременике и дубоко ускомешати цркву свога времена. То је зато што је Лав VI дошао на престо кад му је било двадесет година, и што је био ожењен женом коју није волео.
Али, по ту цену, у Византији се тада први пут родила мисао о законитом праву на престо једне владарске породице. Два прва македонска цара били су ти који су, према речима једног савременика, "дали царској власти снажан корен из кога су се развиле величанствене гране династије". Отада је било теже да се сруши дрво тако дубоко усађено; после тога је била створена царска лоза, чији чланови добише назив порфирогенити ("рођени у пурпуру"), и народна приврженост, поданичка оданост тој лози. То је представљало за монархију, потресану многобројним бунама, повољну и значајну по последицама новину.
После неуспешних борби с непријатељима споља (Арабљанима, бугарским царем Симеоном и руским кнезом Олегом), довршио је очеву законодавну реформу. Издао је Василике (царске законе), велики зборник у 60 књига (6 томова), који је остао основа византијског феудалног законодавства све до пропасти Византије 1453. године.
Прозван је мудрим због његовог великог интересовања и давања за уметност и науку. Био је ученик патријарха Фотија и познат је као црквени говорник и песник. Он је написао 11 Јеванђељских стихира који се читају на недељном јутрењу, стихир за Лазареву суботу и многе друге. Написао је Сумарни преглед ратне вештине, у литератури познат као Лавови војни институти или Тактика.
Лав као очев саваладар мини|десно|Новчић са Лавовим ликом. Мада је Василије, из династичких разлога, још од 869. г. придружио Лава највишој власти, мада га је с највећом брижљивошћу васпитао за наследника царскога престола, он га ипак никад није волео, и поред тога подозривог, раздражљивог и строгог оца, живот младога човека изгледа да је био доста жалостан. Василије је очигледно више волео свога сина Константина, рођеног без сумње у његовом првом браку и у коме је са извесношћу признавао свога законитог потомка; према Лаву је напротив отворено показивао злу вољу, толико, кажу, да је примао најневероватније оптужбе против њега.
У колико је залазио у године, Василије је губио нешто од свога здравог разума којим се тако дуго одликовао: пуштао је да љубимци владају њиме, а поглавито неки игуман Теодор Сантаваренос, штићеник патријарха Фотија кога су савременици јако сумњичили да се бави мађијом и враџбинама. Прерана смрт његовог најмилијег сина Константина, сасвим је помутила јаки разум царев: неутешан због тога губитка, од тада је виђао око себе само сплетке и завере да га свргну. Кад је дакле Сантаваренос, одавна у завади с престолонаследником, потказао Лава василеусу да склапа завере против живога свога оца, Василије се даде без муке убедити најбезначајнијим спољним изгледом. На његову заповест, Лав буде затворен у једно одељење двора, црвене ципеле, знак царског достојанства бише му скинуте, и цар је, изгледа, озбиљно помишљао да дâ ослепити младога човека. У сваком случају дворски људи који су били осумњичени да иду на руку тобожњој завери били су осуђени на мучење или прогнани; три дуга месеца, Лав је држан у затвору, и да би му се вратила слобода, требало је енергично посредништво патријарха Фотија, а нарочито једног пријатеља Василијевог, Стилијана Зауцеса, који је тада командовао једним гардиским пуком, и који се усудио да са својим господарем говори са честитом и храбром искреношћу.
Исто тако сви великодостојници и цео Сенат, доста забринути за стање здравља Василијевог, сваки дан несигурнијег, саветовали су му да буде милостив. Неки хроничари чак поводом тога причају једну доста занимљиву анегдоту. У великој трпезарији Свете Палате, био је смештен један папагај у своме кавезу: животиња је имала обичај да виче:
Једнога дана кад је "било велико примање, како је папагај понављао свој уобичајени узвик, многи гости, узбуђени сећајући се заточеника, нису могли да прикрију своју тугу. Најзад цар то спази и запита их шта им је. Гости одговорише:
Била та прича истинита или не, Василије се дао умолити; на дан празника пророка Илије, царевић буде ослобођен, повраћене му части и достојанства, и опет заузе место у царским литијама. Али стари василеус, иако је дао помиловање, није заборавио своје антипатије. Како је народ Лава при пролазу поздрављао и клицао:
Сада Василије викну:
По тим појединостима види се да односи између цара и његовог сина нису били нимало нежни, и може се појмити да се Лав јако бојао тога осионог и страшног оца који га је без милости потчињавао својој вољи. Он се израна морао навићи на покорност.
Прва женидба мини|десно|Лавово венчање са Теофанијом. Требало је да напуни шеснаест година кад Василије реши да га ожени. По обичају, искупише у једну дворану палате Магнаур дванаест младих девојака изабраних међу најлепшима у монархији. Чекајући долазак василеуса, те мале особе,. врло узбуђене, забављале су се тражећи да предскажу која ће међу њима бити срећна изабраница. Једна Атињанка која је, вели хроничар, „умела, благодарећи обичајима своје земље, да погоди будућност предсказивањима", предложи онда као игру ову чудну пробу. Требало је да све кандидаткиње седну на земљу и да свака метне пред себе своју обућу: она која се од свих дванаест, на дати знак, буде најбрже дигла, и, пошто се журно обује, буде најлепше поклонила, она ће зацело постати царица. Док су се оне забављале том игром, уђе цар. Прва која је била на ногама, била је нека Теофана, пореклом из једне славне патрициске породице у престоници, Мартиначи; како је била из доброг племства, уз то врло лепа, и побожна, она се допаде Василију и његовој жени Евдокији: тако се остварило пророчанство које јој је предсказивало престо.. У свему томе Лава чак нису ни питали за мишљење. А десило се да је млади царевић волео на другој страни. Стилијан Зауцес, командант мале хетерије, велики пријатељ василеусов чији је земљак био, имао је кћер, Зоју. Лав се врло био занео њоме, и хтео је да је узме. Али Василије није водио рачуна о томе: он заповеди и, из страха, његов син послуша. И са великом парадом, у зиму 881.—882. г., он се ожени Теофаном.
Царица Теофанија Такав брак морао се свакојако рђаво свршити, у толико више што је Теофана, ако је имала масу врлина, имала уз то и ману да буде љубоморна и погрешку што је била невешта. Она је мислила да се њен муж и даље удвара Зауцесовој кћери: млада жена одмах отрчи да се пожали Василију. Са својом обичном суровошћу, цар бесно нападе на свога сина;. ухвативши га за косу, он га баци на земљу, и ударајући га ногама и песницама нареди му да буде веран својој жени. После тога, да оконча ствар, као што је свога сина оженио против његове воље, он удаде Зоју против њене воље за неког Теодора Гуцуниатеса, и сматрао је да је повратио мир у породици. Може се замислити да се прва антипатија коју је Лав осећао спрам Теофане није много умањила тим мерама: и мада се доцније, кад је царевић пао у немилост, млада жена показала пуна срдачне оданости, толико да је хтела да дели заточење са својим мужем, домаће јединство никад се није потпуно повратило. Лав је могао осећати нешто поштовања спрам своје жене; он је није волео више него пре.
мини|десно|Царица Теофанија