Константин XI Палеолог (понекад погрешно означен и као Константин XII, ; Константинопољ, 8. фебруар 1405 — Константинопољ, 29. мај 1453), познат као Константин Драгаш, био је морејски деспот (савладар 1428—1437, 1443—1449), царски регент у Цариграду (1423—1424. и 1437—1440) и последњи византијски цар од 6. јануара 1449. године до своје смрти 29. маја 1453. године, када је погинуо бранећи Константинопољ од Турака. Припадао је династији Палеолога, а био је син цара Манојла II (1391—1425) и српске принцезе и византијске царице Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио. Константинова смрт означила је престанак постојања Источног римског царства, које је основано када је свети цар Константин I Велики основао Константинопољ као нову престоницу Римског царства 330. године.

Константин је био четврти син цара Манојла II Палеолога и српске племкиње Јелене Драгаш. Мало се зна о његовом раном животу, али од 1420-их па надаље, он је више пута показивао велику вештину као војни генерал. На основу његове каријере и преживелих савремених извора, чини се да је Константин био првенствено војник. То не значи да Константин није био и вешт администратор: његов старији брат, цар Јован VIII Палеолог, у толикој мери је имао поверења и наклоност према њему да је два пута одређен за намесника током путовања цара Јована VIII из Цариграда 1423–1424 и 1437–1440. Године 1427–1428, Константин и цар Јован VIII су одбранили напад на Мореју (Пелопонез) деспота Карла I Тока, владара Епира, а 1428. године Константин је проглашен за деспота Мореје и владао је покрајином заједно са својим старијим братом деспотом Теодором II и млађим братом Томом. Заједно су проширили римску власт на скоро цео Пелопонез по први пут од Четвртог крсташког рата пре више од две стотине година и обновили древни Хексамилионски зид, који је бранио полуострво од спољних напада. Иако на крају неуспешан, деспот Константин је лично водио поход на Централну Грчку и Тесалију 1444–1446. године, покушавајући да још једном прошири власт Византије на Грчку.

Као морејски деспот је заузео Атинско војводство,. Београд: -{Clio}-, Бања Лука: Глас српски. . помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринтској превлаци Хексамилеон, али је пред налетом Османског царства морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза.

У октобру 1448. године, цар Јован VIII је умро без деце, а као његов омиљени наследник, деспот Константин је проглашен за цара 6. јануара 1449. године. Током своје кратке владавине, цар Константин XI ће морати да се позабави са три главна питања. Прво, било је питање наследника, пошто је Константин XI такође био без деце. Упркос покушајима Константиновог пријатеља и повереника Георгија Сфранцеса да му пронађе жену, цар Константин XI је на крају умро неожењен. Друга брига је био верски сукоб унутар онога мало што је остало од његовог царства. И цар Константин XI и његов претходник цар Јован VIII веровали су у поновно уједињење Грчке православне и католичке цркве проглашено на сабору у Фиренци. Сходно томе, настојали су да обезбеде војну помоћ од католичке Европе, али велики део византијског становништва, на челу са епископом Марком Ефеским, противио се трансформацији Грчке православне цркве у Грчковизантијску католичку цркву; једна од источних католичких цркава. Коначно, најважнија брига је било растуће Османско царство, које је до 1449. године потпуно опколило Цариград. У априлу 1453. године, султан Мехмед II члан Османснке династије је опсео Цариград са војском која је можда бројала чак 80.000 људи. Иако су браниоци града можда чинили мање од једне десетине султанове војске, цар Константин XI је идеју о напуштању Цариграда сматрао незамисливом. Цар Константин XI Палеолог је остао да брани град, који је пао 29. маја 1453. године. У ноћи пре пада Константинопоља, цар Констанин XI Палеолог Драгаш је примио причест од византијског католичког кардинала Исидора Кијевског. Цар Константин XI је погинуо у борби следећег дана. Иако нису сачувани поуздани извештаји очевидаца о његовој смрти, већина историјских извештаја се слаже да је цар скинуо своје царске ознаке, предводио последњу јуриш против Османлија и погинуо у борби.

Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супротставио Мехмеду II (1451—1481). Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29. маја одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград. Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.

Цар Константин XI Палеолог Драгаш је био последњи хришћански владар Константинопоља, што га је, поред његове храбрости приликом пада града, учврстило као скоро легендарну личност у каснијим историјама и грчком фолклору. Неки виде оснивање Константинопоља (Новог Рима) од стране светог цара Константина I Великог и његов губитак под царем Константином XI Паелологом као испуњење судбине града, као што је Стари Рим основао краљ Ромул и изгубио, цар Ромул Августул. У каснијем грчком фолклору постао је познат као Мраморни цар (грчки: Μαρμαρωμενος Βασιλιας, Marmaroménos Vasiliás лит. 'Цар претворен у мермер'), преносећи популарну легенду да цар Константин XI заправо није умро, већ да га је спасао анђео и претворио у мермер, сакривен испод Златне капије Константинопоља, чекајући Божји позив да се врати у живот и поново обнови и град и старо царство.

Порекло и породица Рођен је у Цариграду8. фебруара 1404. године,Иако савремени извори често наводе 1405.() 1404. је највероватнији датум. Савремени историчар Георгије Сфранцес, који је заправо познавао цара Константина XI, почиње своју хронику наводећи да је цар Константин XI рођен 8. фебруара пре подне 6913. године, односно 1405. године. Касније наводи да је живео 49 година, 4 месеца и 20 дана, што би његово рођење смештало у 1404. годину. Овај податак се понавља са бројем од три мала месеца у којима се слажу (вбу). дана). Сфранцес је такође раније дао погрешну годину за смрт цара Јована VIII, што је била слободна година.() као четврти син од осморице синова (од десеторо деце), цара Манојла II (1391 - 1425) осмог цара из династије Палеолога и царице Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића) по коме је узо друго презиме), обласног господара који је владао источном Македонијом. По мајчиној линији цар Константин XI је, као и његов брат цар Јован VIII (1425—1448), био чукунунук краља Србије Стефана Дечанског (1322—1331) чија се ћерка принцеза Теодора удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи потомак Немањића. Цар Константин XI је одрастао у Цариграду и по свему је био прави Византинац, али је свом имену додао и мајчино презиме Драгаш. Преко своје баке по оцу, царице Јелене Кантакузин (1333–1396), цар Константин XI је био у сродству са истакнутом породицом Кантакузин. xix. Константин се често описује као Porphyrogénnētos („рођен у пурпуру“), назив који се додељује синовима рођеним од владајућег цара у царској палати. Поред цар Константина XI, цар Манојло II и царица Јелена имали су још шесторо деце. Име Живео Титула Владао Јован (VIII) 1392—1448 византијски цар Византијом (од 1421. као савладар, самостално 1425—1448)Теодор (II) (1396—1448) морејски деспот Морејом (1407—1443)Андроник (1403—1429) деспот Солуном (1408—1423)Димитрије (1406—1470) морејски деспот Морејом (1449—1460)Тома (1409—1465) морејски деспот Морејом (1428—1460)Константин (1393/1397 — 1400/1405) Михајло (1406/1407 — 1409/1410) Константин се женио два пута: Први пут 1. јула, 1428. године, Мадленом Токо, нећаком италијанског владара Епира, која је умрла новембра наредне године. Други пут у августу 1441. године Катарином Гатилузио, ћерком ђеновљанског господара Лезбоса која је умрла 1442. године.

Када је 1449. године постао цар, било је покушаја да се ожени и по трећи пут принцезама из Грузије, Трапезунта и Србије (султанија Мара Бранковић), али су сви ти покушаји пали у воду. Он највероватније није имао деце јер, иако неки извори наводе да је имао сина или ћерку, већина историчара се слаже да није оставио потомствоНикол, н. д..

Цар Манојло II је владао Византијским царством које се распадало и опадало. Узрок пада Византије био је долазак Турака Селџука у Анадолију у XI веку. Иако су неки цареви, као што су цар Алексије I и цар Манојло I, успешно повратили делове Анадолије уз помоћ западних крсташа, њихови добици су били само привремени. Анадолија је била најплоднији, најнасељенији и најбогатији регион царства, а након њеног губитка, Византија је мање-више доживљавала стални пад. Иако је већи део на крају поново освојен, Византијско царство је осакаћено Четвртим крсташким ратом 1204. године и губитком Константинопоља од стране Латинског царства, које су формирали крсташи. Византијско царство, под оснивачем династије Палеолога, царем Михаилом VIII, ослобођен је Константинопољ 1261. године. Током XIV века, Турци Османлије су освојили огромне делове територија и до 1405. године, владали су великим делом Анадолије, Бугарске, централне Грчке, Македоније. Византијско царство, које се некада простирало по целом источном Медитерану, сведено је на царску престоницу Цариград, Пелопонез и неколико острва у Егејском мору, а такође је било принуђено да плаћа данак Османлијама.

Како се царство смањивало, цареви су закључили да је једини начин да осигурају да њихова преостала територија остане нетакнута био да доделе неке од својих поседа својим синовима, који су добили титулу деспота, као апанаже за одбрану и управљање. Манојлов најстарији син, Јован, проглашен је за цара - савладара и одређен да наследи свог оца. Други син, деспот Теодор II, је одређен за деспота Мореје (просперитетне провинције која је сачињавала Пелопонез), а трећи син, деспот Андроник, проглашен је за деспота Солуна 1408. године. Млађи синови; деспот Константин, деспот Димитрије и деспот Тома су задржани у Цариграду јер није било довољно земље да им се додели.

Мало се зна о Константиновом раном животу. Од раног детињства дивио му се Георгије Сфранцес (касније чувени византијски историчар), који ће касније ступити у његову службу, а каснији енкомијасти су често писали да је цар Константин XI Палеолог Драгаш увек био храбар, авантуристички расположен и вешт у борилачким вештинама, јахању и лову. Многи извештаји о Константиновом животу, и пре и након што је постао цар, су у великој мери искривљени и хвале његову владавину, јер већина њих нема савремених извора и састављена су после његове смрти. На основу његових поступака и сачуваних коментара неких од његових саветника и савременика, чинило се да је Константин био успешнији у војним стварима него у државним или дипломатским питањима, иако је био и компетентан администратор — што илуструје његов мандат намесника — и имао је тенденцију да слуша савете својих саветника о важним државним питањима. Осим стилизованих и замрљаних приказа на печатима и новчићима, није сачуван ниједан савремени приказ цара Константина XI Палеолога. Значајне слике цара Константина XI укључују печат који се тренутно налази у Бечу (непознате провенијенције, вероватно са царске хрисовуље), неколико новчића и његов портрет међу осталим византијским царевима у Библиотека Естенсе копије историје Зонаре. У потоњем је приказан са заобљеном брадом, у значајној супротности са његовим рођацима са рачвасто брадом, али је нејасно да ли то одражава његов стварни изглед.

Константинов живот

Ране године, прво регенство и поседи (1405—1437) лево|мини|Царевићева породица. Отац, цар Манојло II, Јелена Драгаш, мајка, и три старија брата: будући цар Јован VIII, Теодор и Андроник. Година 1404.